Дарко Ристов Ђого: Да учимо!

Вијест из реда оних које се врло често појављују у агенцијским извјештавањима: Поново оштећени крстови на старом српском гробљу у Ораховцу. Свештеник Милан Станојевић затекао је поломљене споменике и навео да родбина упокојене Мирославе Дедић већ трећи пут обнавља крст након вандализма.

Уобичејно, за многе који то чују – просто непријатна ситница која ни на који начин неће промијенити њихов дан. Можда ће их и мање дотаћи него неки мамац за отварање о „непријатностима“ које је нека пјевачица доживјела на некој од небројених измишљених „граница“ унутар српске Отаџбине.

Но свако ко познаје Ораховац и Ораховчане и оца Милана умјеће да прочита хришћанску, српску историју у језгру, у маломе, у тих неколико реченица.

Отац Милан Станојевић – мој студент и прије свега пријатељ, и сам је Ораховчанин и свештеник у свом граду, у оној једној српској улици која је од српског Ораховца остала. Када смо недавно посјетили Отаховац, најприје га нисмо затекли код цркве – са парохијанима је отишао да припреми још једну преосталу светињу за Томину недјељу. И његова прича је слична многима из тог града – киднапована мајка, немало људске трагедије, и невјероватна одлучност да се остане и опстане. „Ново“ српско гробље у порти ораховачке цркве Успења Пресвете Богородице настало је тако што су у најцрњим данима, када су дјелић по дјелић, сакупљали своје убијене а у Христу живе родитеље, браћу и сестре, Ораховчани Срби морали да их сахране на једином комаду земље гдје је то било могуће – у црквеној порти. Зашто? Одговор знамо и одговор им се понавља сваког дана. Сила пакосна не мирује. Питате се зашто?

Зато што Сила Васкрслога непрекидно обнавља, украшава и радује се. Отац Милан сакупља новац да стару светињу коначно иконопише, да њеном чудесном литургијском сјају и благом лику Просвете Богородице ораховачке дода ликове светитеља, онако како то шкољци која крије бисер и приличи. Сви знамо колико је Павлина своје пјесме уградила у тај подухват. Да: ма колико дивљи духови и људи обарали, Ораховчани подижу и истрајавају. Најистрајнији и најрадоснији српски сој који постоји, истинска со Српства као живљеног хришћанства.

Растајемо се тог дана са о. Миланом – желим да купим магнет са сликом ораховачке цркве на коме пише „Ораховцу – граде мој“. Отац Милан ми их поклања неколико – и ево, у њих често гледам од како смо се вратили из те оазе страдања и Васкрсења. И у тренуцима када бих помислио да ми је тешко јер ни домови мог дјетињства нису ослобођени руке која пали и погледа који се диму радује – ја гледам у ону слику доброг, мог Ораховца.

Кажем оцу Милану: кад нађеш времена, дођи на Факултет, настави школовање. У себи се мислим: добро је да свештеник има академско образовање. Но нисам сигуран, мој оче Милане, да има било шта што могу да те научим а да те непрекидно ношење крста уз радост још упорнијег Васкрсења није научило. Требало би повремено слати наше будуће студенте на пар дана у Ораховац. Да учимо.