ДАРКО РИСТОВ ЂОГО: Авет православне мисли (не) кружи Добрим Бошњанима

Иако сам одавно изгубио апетит да чак и привирим на политички живот у граду у коме сам рођен, двије недавне изјаве виђенијих муслиманских сарајевских првака допрле су чак и до нас који одавно не живимо у истој политичкој заједници (ако под њом подразумијевамо људе који имају саморазумљив осјећај заједништва у једном полису)

Иако сам одавно изгубио апетит да чак и привирим на политички живот у граду у коме сам рођен, двије недавне изјаве виђенијих муслиманских сарајевских првака допрле су чак и до нас који одавно не живимо у истој политичкој заједници (ако под њом подразумијевамо људе који имају саморазумљив осјећај заједништва у једном полису).

Наиме, у неколико дана је господин Бакир Изетбеговић изручио своју верзију историје из рубрике „није се догодило“ према којој су савремена српска и хрватска нација створене у 19. и 20.вијеку а до тада смо у сви у Босни и Херцеговини (за карактеристичном неспособношћу артикулисања свих вокала у том изразу) били „добри Бошњани“.

Другу, можда још занимљивију изјаву дао је професор сарајевског Факултета исламских наука Џамалудин ефендија Латић, дугогодишњи сарадник Алије Изетбеговића, идеолог и активиста политичког ислама и СДА о томе како „не постоји православна мисао у Босни и Херцеговини“, иако проф. Латић, ето, као сви широкогруди исламски учењаци, радо чита православне теологе и мислиоце. Дакле, уз тешке ријечи којих није недостајало између њих двојице, ипак су по сриједи експоненти исте чаршије као центра политичке и (кхм кхм) сваке друге моћи.
О историјској утемељености прве изјаве не вриједи трошити превише мастила: досада су се већ појавили радоци С. Џаје и других о значењу синтагме Добри Бошњани, а ускоро из пера аутора ових редова треба да изађе један научни рад о злоупотреби ове синтагме у процесу стварња „босанске посебности“ као основе „бошњачког идентитета“ у књижевним и (лоше реализованим) псеудо-историјским дјелима Мака Диздара и Мухамеда Филиповића. Оно што, ипак, не треба да сметнемо са ума јесте чињеница да је ова историја обрнуте перспективе од оне утемељене на историјским чињеницама званични идентитетски наратив коју „бошњачка“ историографија његује а школски систем подржавва. то укратко значи да ће се кроз неколико деценија сасвим окончати формирање савремене „бошњачке“ нације на конфабулираном и сасвим антиисторијском наративу који је сасвим идентичан ономе који западнохерцеговачки Хрвати већ имају на основу радова Крунослава Драгановића и Доминика Маднића или савремени Монтенегрини на основу њихових псеудо-историчара.

Обртањем идентитетског прелома свака од ових новоформираних нација принуђена је да историју казује од прелома од српског идентитета и православног наслијеђа према њеној савремености па се тако пишу хиљаде безвриједних страница о томе како су сви били Бошњани, Хрвати, Црногорци које је тек, ето, зла и вазда невјероватно ефикасна „србијанска“ пропаганда учинила Србљем у најскорије вријеме. Сврха ових „историјских истраживања“ и није раскривање прошлости већ мобилисање маса око нових идентиетта у садашњости. Зато је за њих било каква историјска аргументације не само немогућа већ методолошки непотребна.
Бијег у конфабулозну пожељну прошлост прати, очигледно, немогућност да се и у садашњости нађе оно пожељно. Ту се већ сусрећемо са проф. Латићем. Нећу му наводити имена занимљивих теолога и „мислилаца“ који су рођени на простору Босне, Хума и Захумља, а којих у 20.вијеку није недостајало и данас не недостаје. Нема за тим потребе најприје зато што се мало и разликује појам „мислилац“ и „мисао“ у духовним традицијама којима припадамо: заиста је ријетко наћи некога од нас српских богослова и философа који би се уклопио у чаршију практичну оријенталну „мисао са ћепенека“.

Такође, биће да је проф. Латић наслутио још један наш темељни став који нас чини непоћудним његовој пажњи: нико од нас није само и искључиво „босански“ мислилац јер нас наш српски идентитет увијек упућује на духовне, идентитетске, мисаоне оријентире изван и изнад дејтонске долине плача која носи име по српској средоњвјековној краљевини и Херцеговини од Светога Саве.
У једном од својих скоријих тектова проф. Ненад Кецмамовић са пуним правом пише:
„Посљедњих година говорило се да су међуентитетски и међунационални односи у БиХ постали гори него и прије и послије рата. Данас се може рећи да су лошији него чак и током рата.
Током рата је било прекида ватре, примирја, размјене заробљеника и привремених разграничења, што је значило и разумијевање три стране. Данас, међутим, у заједничким органима у Сарајеву траје непрекидна размјена политичке ватре, политичка примирја су све рјеђа и краћа. И, још горе: Предсједништво, Савјет министара и Парламентарна скупштина болују од парализе. Ситуацију добро илуструју симболи државности БиХ. Застава, коју је по бонским овлашћењима наметнуо в. п. Вестендорп, нема ознака ни БиХ, ни ентитета, нити иједног од три народа, док жуто-плава боја указује да сви хоће у ЕУ, у коју никада неће бити примљени. Као и химна, коју не пјевају чак ни Бошњаци јер нема текст. Политички театар апсурда!“ (У Босни више нема Андрићеве танке линије).
Оно што Кецемновић илуструје примејрима политичког живота само је епител дубљих органских процеса који се дешавају и на међуљудском плану. Везивно ткиво је, осим трговине и пословних односа, све више искидано, чак и на елементима пристојности. Ако изјаву проф. Латића ставимо у контекст напора три конфесионална факултета (Факултет исламских наука, Католички богословни факултета, Православни богословски факултет) да већ неколико година реализујемо заједнички програм мастер студија „Религијске студије и изградња мира“, онда нам је јасно да напори за разумијевање тешко да могу да стигну окоштавање идентитетског наратива према коме су они са којима ваља живјети – непостојећи плод србијанске пропаганде.
Шта, дакле, можемо научити из ових плаховитих и помало тужних изјава људи који данас живе у мом родном граду?

Српска мисао може јасно да уочи путање којима ће се она сусједна кретати и већ се креће те, уколико некоме није јасно, онда нас овакви опомињући стимуланси морају додатно опоменути да у нашој историографији задржимо пажњу на оне историчаре и историјске школе које данас возглављују Милош Ковић и други наши изврсни историчари који неће дозволити деконструкцију непобитног континуитета српског народног и националног идентитета зарад постмодернистичких теорија идентитета и зарад употребљивости натоистичкој дефетизацији српског народа. Такође, овакве изјаве нас још јасније упућују на путању свакидашње мисаоне, духовне, идентитетске интегрисаности са српском мишљу и стварношћу као са првобитним и јединим природним оквиром у коме постојимо.
Што се тиче Сарајева: тамо ништа ново. Оно само успијева да деценијама покида све везе са Србима у садашњости и у нашој некада заједничкој прошлости. Али још давно је проф. Решид Хафизовић написао есеј карактеристичног назива: „Лабуђи пјев босанској особености“.