Дарко Ристов Ђого: Ако Косово није српски Јерусалим, зашто Вашингтонски споразум помиње Јерусалим?

У исто вријеме док нас архонти убјеђују да ми треба да одустанемо од свога Јерусалима – Јерусалим се вратио у средиште космичких политичких дешавања

У реду: ни сам нисам склон да концепцију Небеске Србије и небеског народа схватим на вулгаран начин: као сакрализацију етноса која би га лишавала етичког императива, као поимање да постоје етничке и политичке стварности које су везане за генетику или политичко уређење, а које једном Србину омогућавају да не живи са етичким императивом Косова, или да живи насупрот том императиву, а да и даље има право да се осјећа „већ спашеним“ по томе што је генетски или политички Србин.

Српство обавезује, а  Небеска Србија небески обавезује: она не припада већ се њој припада. Али, наши главнокомандујући историчари и митрополити секуларног свештенства нису никада правили ту разлику: за њих је свака веза између Србије и трансцедентног/есхатолошког сама по себи далека, непријатна, штавише непријатељска и сумњива. Тај наш спор или неспоразум није од јуче – стар је колико и људски род. За њих је све овдје, за мене – онамо, намо…

Него, да приупитам: ако већ Косово није српски Јерусалим и Јерусалима уопште нема – откуда онда у споразуму непознатог броја потписника (билатерални? трилатерални? билатерални између три стране? трилатерални између сизерена и вазала?) уопште помињање Јерусалима? Који је интерес Србије и АП Косово и Метохија да у међусобном споразуму утврђују мјесто српске амбасаде? Какав је интерес Србије да – упркос енормној идентитетској повређености муслиманских земаља које до сада нису пристале да у пројекту сецесије АП Косово и Метохија виде ствар панисламске солидарности – ипак премјести амбасаду у Јерусалим, у моменту када држава Стари Израиљ признаје сецесију јужне српске покрајине?

Одговори су наравно у унутарадминистрацијским потребама тренутне америчке предсједничке администрације (чак није у питању ни унутарполитичка употреба – гледао сам како ће о свему да јавља проТрампов Фокс њуз и ништа: и даље старе теме америчког културног рата, друштва и криминала. Све ово није засад чак ни унутарполитички употребљиво). Не бих сад развијао спекулације зашто је то тако. Сигурно није због свјетске завјере (јесте ли читали Еково Прашко гробље?)

То мени, међутим, није ни важно. Оно што је важно јесте сљедеће: постоје земље које се боре не само за свој опстанак и благостање него и оне које одлично знају да све што човјек ради, ради да би тежио нечему вишем. Знају ону Хегелову да је човјек створен за нешто више од среће за подухват. Или Августинову: да је створен за Бога, за Онога изнад човјека, за Царство Небеско које је, што би рекао наш краљ Никола Петровић „онамо намо“.  Израиљ је таква земља. Има кибуце, има војску, има Мосад, има благостање, има уређење, има Тел Авив, али се неће смирити док дефинитивно не добије и Јерусалим. Шта ће Израиљу Јерусалим? Патриотизам се не сипа у трактор, а живот не може да чека. Све што је имао, Израиљ је изгубио те 135, сломом Бар Кохбе. И шта има да се тражи? Ко још вјерује да ће нешто да се промјени?

Међутим, изгледа да Израиљ вјерује. Изгледа да је Израиљ властан и способан да тематику своје престонице учини темом споразума између неких Србаља и неких Албанаца. Зашто? Зато што без Јерусалима Израиљ није Израиљ. И да нисте читали занимљиву и потресну књигу Симона Сибага Монтефјореа о Јерусалиму – знате да је његова историја непрекидна крвава сторија о животу, потрази за Светим, о најбољем и најгорем у човјеку. Израиљ је – докле га има – недовршен све док не буде окупљен око Јерусалима. А када се окупи на Сиону онда ће, вјерују Израиљци, доћи Мешиха, Машијах, грчки речено: Христос. Не Јошуа кога су хришћани прихватили као таквог. Међутим, то је већ једна друга (тј. прва) прича…

Јучерашњи споразум између Србије и АП КиМ само нам говори најзначајнију лекцију: не само да есхатолошка надања нису умрла у данашњем свијету већ су у средишту свјетске политике. У средишту постојања једне земље. Једног народа. У исто вријеме док нас архонти убјеђују да ми треба да одустанемо од свога Јерусалима – Јерусалим се вратио у средиште космичких политичких дешавања.

Добро: нико није рођен као припадник небеског народа: Царство небеско свако од нас мора тек да задобије. Али ако небеског Јерусалима нема, како нас убјеђују, ако уопште нема небеса, човјековог и српског отачаства, откуда се онда у документу споразума између Србије и окупационих снага које држе Косово, земаљски темељ српског Јерусалима, појављује онај „прави“, стари, земаљско-небески и свих нас?

Опрема: Стање ствари

(Покрет за одбрану Косова и Метохије, 5. 9. 2020)