ДАРКО ЂОГО: Српски свѣт:интеграција и(ли) перспектива нестанка

ИСКРА на Фејсбуку

фото: З. Шапоњић

Непријатна истина – тиме ништа мање, ако не и више истина – гласи: уз ове демографске, политичке и културно-идентитетске реалије, Срби ће кроз неколико деценија сами остварити снове својих непријатеља тиме што ћемо се сви преселити у централну Србију. И то не на тракторима: питање је свакако да ли ће трактора и најважнијег представника Српства уопште бити – српског сељака у српским земљама. Преселићемо се као пензионери, да још мало чежнутљиво проживимо у старачким домовима на периферији Новог Сада или Београда, а извјесно вријеме можда и Бање Луке. Довољно „близу“ оном једном сину или кћерки који су се преселили тамо, довољно далеко да њихове животе – које смо им ми синдромом пресликавања наших живота (Cats in the cradle) – пренијели, купили и конструисали.

Тако каже не само статистика већ и наше животно искуство. Простори који су не деценијама, већ вијековима демографски, али и културним садржајем били резевоар народа и смисла („Херцеговина сву Србију насели а себе не расели“) испразнили су се и убрзано се празне. Нема више дјеце по нашим селима, има их врло мало по нашим варошицама. Што значи да их ни у градовима за пар деценија напросто неће бити. Када можда и дође геополитички погодније вријеме за интеграцију српског народа, он ће у најбољем случају живјети у неколико пашалука у централној Србији, у врбаској бановини а право је питање да ли ће идентитетско и политичко бауљање у Црној Гори у међувремену створити „добре Црногорце српског језика“ или интегралне Црногорце српског поријекла. Тако ствари стоје. А како да не стоје тако?

Панмонетаризам и пансексуализам: распад етичко-завјетне заједнице: не нестајемо јер смо сиромашни у поређењу са нашим прецима већ јер смо изгубили животну перспективу

 

Лично памћење и искуство свакога од нас говори нам да је демографски али и идентитетски слом сваке од наших породица могуће смјестити не само у трагедије два свјетска рата већ нарочито у „златни вијек“ сеоцијалистичке индустријализације и економизације човјековог бића. То је био двоједин процес: по први пут смо почели да припадамо „држави“ и „друштву“ тако што смо „удружили рад“ а себе свели на економску чињеницу и ресурс. Бјежавши од исцрпљујућег дана на селу, наш ђед је побјегао у нешто лакши (а понекад и сасвим релаксирани) простор индустриског радника или чиновника. Социјализам нас је научио и да су наша дјеца – државна те да их по сада већ општеприхваћеном осјећају делегирамо и успутамо „држави“, од вртића до бироа за запошљавање или радног мјеста. Дјеца и „могућности“ су се први пут сусрели у равни у којој нису постојали за генерацију наших прађедова чије су „могућности“, али, што је још важније и захтијеви, били неупоредиво скромнији: наши прадједови су без школе знали да дјеца заиста јесу богатство јер је без њих све што материјално имамо неважно, док су наши очеви већ процјењивали у ком омјеру стоје њихово материјално стање и број дјеце. Када је читав свијет нешто касније преплавила сексуална и културна револуција, наша етика и демографија додатно су се епохално дерогирале. Након сексуалне револуције нестало је промискуитета који се из непожељног врло брзо преселио у прихватљиво и коначно (данас) у пожељно стање тијела и душе савременог (и српског) свѣта. Та свеопшта флуидност постеља и тјелеса учинила је неувјерљивом заклетну „за цио живот…“, учинила нас робовима оргазмичких порива иза којих се сада већ нису појављивала дјеца већ непрекидни калеидолоскоп нових постеља и обнажених тјелеса. Почели смо да се трошимо, још више себично и саможиво. И ма колико се сви упињали да понављају да је „породица основна ћелија друштва“, породица је бивала све мање важна било коме. Пливање низ токове савремене западне културе додатно нас је у деценијама након 1968.носило даље од нас самих. Људи су почели да живе lifestyle умјесто живота. Панмонетаризација стварности – свођење свега на новац – додатно се учврстила као трајни сурогат за метафизику и етику, па се непрекдино смјењивање пансексуалности и панмонетарности појављивало – и данас се појављује – као најважнији животни увид нашег младог човјека. Зато лијекови који су се предлагали никада нису давали плода: ма колико да држава помаже наталитет, реакције типа „нећемо ми да плаћамо Ромима њихову дјецу!“ најбоље одсликавају да проблем није количина новца већ доминација новца и секса – као истинског садржаја лажног „живота“ и „слободе“ – над животом и смислом. Зашто би неко прихватио нешто новца за некога кога у животу не жели (своје дијете), ако одлично зна да је сав новац који има или може имати његов без тог дјетета? Дијете и новац не стоје у истој равни. Када стоје – дијете ће увијек бити оно за које се савремени човјек неће опредијелити. Зато савремена економски успјешна друштва у суштини увозе дјецу па покушавају да их асимилују. Не постоје економски успјешна, културно западна и демографски аутохтоно просперитетна друштва. Панекономизам и пансексуализам захтијевају мигранте. Најбоље оне културолошки и етнички најподесније за асимилацију. Рецимо, Србе.

Пансексуалност и панекономичност нису једини знакови дисолуције етичког. Политичка елита – која је од реда готово у свим српским земљама мање или више идеолошка и биолошка насљедница комунистичких кадрова (истина: понекад „национал-комунистичких“) – и сама је таква да су њени метафизички оквири и трансцедентна страмљења огрнаичена на опипљиве политичке циљеве (изборне циклусе, евентуално, у дужем трајању) и лажна „стратешка размишљања“ којима углавном недостаје и дубина завјетног памћења и поимање будућности свога народа. У најбољем случају, ријеч је о забринутим родитељима који би да обезбједе своју дјецу (лишаваући сву осталу свега што се може). Занимљиво је да су као „сигурну инвестицију“ и, очигледно, стабилну животну средину, Београд препознали и представници дукљанске, депеесовске лажне елите, подједнако колико и представници бањалучке и осталих српских елита: сви они су комшије на Врачару. Овакво помјерање свих српских и антисрпских елита ка Београду не само да је условљено економском просперитетношћу српске престонице и његовом мегалополисном перцепцијом (и донекле стварношћу). Оно је значајно јер такође и сигнализује „нижим“ слојевима становништа куда треба ићи. Тамо гдје се већ виде синови свих партијских чиновника свих партија у нашем свѣту.

Ово настањивање дјеце у сигурно и удобно увијек је изведено ужасним политичким манипулативним техникама. Таквим да се чак и простори трајно обиљежени жртвеним смислом полако празне од смисла, становништва и садржаја. Узмимо само Републику Српску у којој живим. Она је некада била – а у мојој очајној борби и данас јесте или би морала бити – простор обиљежен предачким гробовима и надама да ће моја дјеца живјети у овом кутку српског свѣта. Ипак, друштвена декаденција је толика и толико убрзана, да се све мање људи може идентификовати са политичком квази-елитом, па је размак између симболичке моћи тробојке у којој је црвена ђедова очева крв, плаво небо и невиност бјелине као залог неке живљене етике и онога што видимо све већи, а тиме код огромног броја људи који овдје живе могућност опстанка све мања. Етички: Република Српска је нивоу симболичке капитулације (искрено: то што је исто тако у Федерацији чини моју бригу о будућем могућем конфликту мањом, али ми не помаже да не бринем за коју етичку и политичку заједницу, ону српског народа у Српској, Србији и Црној Гори. Или: то што се и тамо све распада етички и политички је добро у смислу да се два распаднута друштва неће потући, али мене не тјеши то што два паралелна свијета такође се распадају – мени је стало шта ће бити са мојим). Људи се све мање идентификују са било ким или чом јер су окружени стварношћу бескрупулозних манипулатора који су до сада чак и у најважнијим стварима – онима о којима нема разговора – неколико пута окренули ћурак наопачке. И нису у питању само представници „власти“ већ је по сриједи читава једна лажна елита која у свом нео-феудалном статусу посједника људи гради лично богатство и сиромашно и етички разорену друштво. Не само да на крају тог процеса неће бити више тог сиромашног свијета да за њих гласа. Неће бити никога, наставили се овако. Људи невољко гласају за људе за које мисле да су лопови, али човјек не може дуго опстати у таквој заједници. Излазиће из ње, жељан да сачува бар мало образа. Ићи ће. Или: већ иду.

Дакле, наш проблем није само економски, демографски, културални и етички. Он је у исто вријеме сваки од тих проблема. Помало је то врзино коло јер моћ је, ипак, увијек у рукама политичке елите која је углавном плитка, панмонетарична и пансексуализована и не-етична. Политички процеси постављени тако да питање продаје интегритета код огромног броја људи делегитимизује и човјека који никада не би продао свој интегритет. Питање „зашто он то ради?“ „ко му је платио?“ и „ко стоји иза овога?“ саморазумљиви је мисаони оквир данашњег човјека у српским земљама, а оно, као такво, уништава моћ заједнице да буде више од комуналног предузећа и заједничког полу-криминалног распореда добити.

Зато се људи селе. Они са Завајита у Фочу, они из Фоче у Нови Сад, Београд или бању Луку. Они из Београда, Подгорице или Бање Луке даље.

Интегритет је идентитет: завјет као залог обнове

Сва ова опора слика савременице српских земаља данас не треба да нас баци у очајање. Ми немамо другу могућност, осим да устанемо и боримо се да се стварност промијени. Та борба није једнодневне ствар и није плод огорчења већ утемељења у предачком етосу. То је и борба за нашу још нерођену дјецу. За вјеровање, чврсто и непоколебиво, да српски народ има извјесну сврху, смисао и улогу у историји. Да не треба да изумремо и да нас замијене други народи.

У неким ранијим текстовима сам истицао да би три основне тачке којима би требло да повратимо себе самима биле: интегрализам, завјетност, витализам. Сматрам да нема потребе да понављам шта сам мислио под њима, мада бих још једном емфатички поновио да под њима не подразумијевам да нека протува паролашки понављаући племените пароле израбљује стварност наше потребе за интеграцијом, завјетношћу и виталношћу. Немам ништа против да се политичари служе овим категоријама, али, Српство – као друго име за српско Хришћанство – обавезује цијелим животом. Уколико ће неко узети не себе да као јавни радник говори, његов живот се мора промијенити да нам покаже да то што говори и живи. Политике јесте поље функционалног (политичар је важан по ономе шта ради за ширу заједницу), али од ње је неодвојив етички моменат: не вјерујемо протуви ако говори племеите ствари, као што је узалудно да је НН „поштен“ ако је оно што ради против мога народа. Идентитет је интегритет: ако једно одузмеш или немаш, оно друго је неважно јер је неаутентично, није живљено. Дакле, први задатак било кога ко жели да нешто каже јесте да поврати интегритет, уколико га је изгубио, или да га чува уколико није. Да буде човјек, па ће му сви вјеровати и када буде Србин јер ћемо жељети да будемо оно што јесмо, оно што тај Србин говори и живи. Дакле: колико су дивни ауто-путеви, данас нам је још потребнија рехабилитација аутентичног, непатетичног, живљеног политичког морала. Када човјек види да је једно друштво у стању да оприсутни смисао људског заједништва – оно метафизичко у политичком – он или она онда се поиствојећује са том заједницом Смисла. Зато узалуд реиндустријализација Србије и реинтеграција Српске и Црне Горе не поврати ли се смислотворећи потенцијал српске културе и политике. А он се не може проповједати већ само живјети. Ми морамо да се интегришемо као смислотворећа политичка и културна заједница.

Зато, када говоримо о интегрализму, он није само политички, или не смије бити само политички. Заправо: иако бих био највољнији да политичку интеграцију српског народа видим скоро, она ће зависити и од нас, али и од геополитичких фактора на које не можемо да утичемо. Ипак, ми треба да живимо као да смо већ интегрисани, тако да не разликујемо Никшић, Фочу и Чачак у било ком смислу, осим оном фолклорно-обогаћујућем. Али како живјети у политичкој заједници, ако се она најприје не успостави као етичка, културна и језичка? Заправо: она је то била – наш проблем није у томе што морамо да успостављамо етичко важење наше Цркве или културе, већ да га обнављамо! Ми не морамо да пишемо „Житије Светог Симеона“, Мирослављево јеванђеље, Повељу бана Кулина, Слобо љубве, Црног бивола у срцу, „Горски вијенац“, „Светле гробове“, „Јефимију“ или „Опсаду цркве Св. Спаса“. Они су написани. Ваља нам их живјети и стварати на том трагу. Ваља нам и даље трајати са Неким и нечим што је било прије нас, што чини нашу духовну супстанцу и нашу будућност. То нешто у Некоме Већем од нас назива се Завјет.

Када разговарам са пријатељима у Србији и Црној Гори, они који имају разумијевања за политичку флексибилност према легитимисању предаје Косова и Метохије, обично своју позицију правдају унутрашњим или спољашњим притиском и компарацијом са „оним другим“ косовопредатељством – стварним или очекиваним. Међутим, српски народ ма гдје био данас нема луксуз флексибилног односа према Завјету. Он је оно што нас чини народом те је потпуно неважно да ли „тако мора“ јер то тражи Трамп или УРА – наш једини спас и смисао јесте у томе да не будемо вазали. Јер човјек врло често поиствојети оно „морао сам“ са „тако треба“. Геополитичка флексибилност има смисла само ако није морална капитулација – сваки други пут она губи смисао. Зато не постоје „мала“ и велика“, симболичка и реална косовопредатељства. Да смо под притиском – јесмо, увијек, свугдје, сви. То и јесте саставни дио српске егзистенције и раздјелница наших бивших сународника од нас – већ два прва, теоријски „најближа“ идентитета, онај национално македонски и национално црногорски, настали су и одржавали су се измицањем од тог притиска Видовданске жртве и притиска бивања Србљем. Дакле, ми не можемо избјећи притисак – геополитички и брутални, али и опомињуће очи Предака – а да останемо Срби. Наравно, за све нас којима је то важно. Зато: завјетна основа није неки додатак већ суштина и разлог нашег постојања. Без ње смо непотреби и Богу и себи непрепознатљиви.

Завјет је једино што нас може отргнути из пансексуалности и панмонетарности. Једино што ову дјецу упућује да у виртуелном космосу друштвених мрежа и медијских платформи разликују Бубу Корелија и Звијезде гранда од Митрополита Амфилохија и Милоша Ковића. Једино што ће наше дјечаке чинити витезовима а не криминалцима, једино што ће чувати наше кћерке за дјецу и литургију а не за секс у џиповима и непрекдину серију чедоморстава. Завијет – осјећај смисла – и ништа друго стоји између нас и пропасти и на демографском плану. И само још тај осјећај борбе и непредаје, осјећај да нећу да копам Риста и селим га у Куршумлију већ желим да текнем и утекнем на сваком мјесту гдје Српство страда и гдје је потребна моја рука – у Подгорици или у Митровици – он нас држи сабране. Зато: ми немамо избора, осим да се интегришемо. Али најприје завјетно. Завјетно интегрисани, са истом сврхом у историји, ми имамо и смисла и будућности. Полураспада и расапа има и мимо нас

Да ли има назнака оздрављења? 

Чини се да има. Гледамо ово моје четворо дјеце. Не смијемо одустати.

Наравно, ми најприје треба да промијенимо наш, мој живот. Огроман дио ђаволских трикова се крије у несразмјери наших очекивања од других и „друштва“ у односу на спремност да промијенимо наш живот, да се жртвујемо. У Светом Писму Бог често тражи неки минималан број праведника у једном друштву да би поштедио тај град од разарања. Ствар није само у томе да Бог не жели да страдају праведници заједно са гречницима – Бог жели да види постоји ли сјеме обнове те заједнице, неки етички меритум који би могао да послужи за обнову. Има ли га данас међу нама? Несумњиво има. Ја познајем такве људе.

Свакако, неопходно је да се такви људи умреже, саберу, без сујете и прњкавости, са јасном перспективом да нас Завјет, идеја и стварност, чине и Сабрањем и људима. Да из једне етичке заједнице свјеодчимо и гледамо и оно политичко. Да из те перспективе гледамо процесе и људске улоге у њима. Да оно фунцкионално у политици буде у служби Завјета (а не завјет варијабла политичких дешавања). Да оно живљено у личном животу постане живљено у друштву. То не бива без жртве. Без изласка из зоне комформа, тог храма данашњег човјека. Тек када будемо имали не критичну масу већ завјетно сабрање људи који не калкулишу са собом, са предачким костима и дјечијим погледима, људи који су цијели у Христу и Српству, почећемо да се опорављамо. Истоврмено: етички, завјетно, политички.

Ево, већ се појављују личности спремне да живе Завјет. Да показују пут.

Видимо да један човјек који шета по београдским мостовима осјећа свој народ. Да је један човјек служио браћу и сестре, аутентично, из срца. Да је умирио духове међу браћом. Да је који дан послије сакупио исти овај народ који је на сахрани његовог светог Оца и Претходника тражио лик Пастира – сабрао га у хиљадама, баш у Мегалополису, сабрао га без обећања да ће видјети било шта осим једни друге. Човјек који нас подсјећа да Косово није Мит. И да са њим нема играња. Има наде, ако ћемо да будемо људи. Јер

„И кад би ми земљу и језик збрисали,

Све, сем ове стопе на којој сад стојим,

Знам: још се из људи нисмо исписали,

А док тебе има да и ја постојим.“

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.