– Ми смо географски у том положају који истичете, али нисмо вриједносно. То се нарочито види сада, након почетка специјалне операције. Ми смо Исток, не блиски Исток, не Азија, нирвана, карма, него: хришћански Исток, онај одакле свиће Сунце Правде, Христос. И зато је Европски парламент само укинуо илузију многих, а то је да је између породице и овакве Европе могуће изабрати оно што се теби свиђа. А није. Данашња Европа је плод биополитике према којој породица, као простор у коме човјек може да постане личност само у вези са људима око њега, не треба да постоји. Европа је простор радикалног индивидуализма у коме влада конзумеризам и пансексуализам. Дакле, у њој човјек постаје „човјек” само у мјери у којој може да купи и промијени „партнера”. Ми смо сада негдје на пола пута. Нисмо ни оно породично друштво које мислимо да јесмо – јер су трагови тровања конзумеризмом и код нас дубоки и разарајући. Нисмо ни дошли до оног дна на коме се тзв. „европска” цивилизација налази. Чување породице није зато лак задатак јер је све око нас (тзв. „култура”, музика, филм, друштво) дубоко прожето конзумеризмом и пансексуализмом. Зато је врло важно да се човјек не препусти стихији, току, да не препусти дјецу само ономе што им се пласира и у нашим школама. Ту почиње чување породице. Али све што се чува а не умножава, увене. Тако је и са породицом. Себичност са којом расте просјечан западњак данас продрла је и код многих православних. А она је ужасна, деструктивна, убитачна. Зато може човјек да буде редован на литургији, али ако му не ваља ниједна дјевојка у његовој околини, он је много ближи западњаку који неће да се веже него својим прецима који нису били прњкави тражитељи мана.

• Није тешко закључити да је током историје СПЦ најгори период био вријеме усташке геноцидне творевине НДХ када је између осталих страдао и тадашњи дабробосански митрополит Свети Петар Зимоњић, чије име са поносом носи Богословија у Фочи. Имајући то у виду, какав је Ваш став о утицају Римокатоличке цркве на стварање НДХ са посебним освртом на улогу и значај Алојзија Степинца?

– Мислим да нема нарочите потребе да установљујем природу везе између Римокатоличке цркве и стварања и постојања НДХ, када ту везу и данас јавно наглашавају битни црквени дјелатници у Западној Херцеговини, а историјски фалсификати из пера Крунослава Драгановића и Доминика Мандића (она обрнута и лажна перспектива према којој је римокатолицизам у Хуму и Босни „аутохтон”, а Православље – „плод касније експанзије”) и данас су званични уџбеници на богословским училиштима (која су, у међувремену постала „богословна”). У том смислу питање духовне природе геноцида над Србима у НДХ, оне генерацијске трауме од каме и јаме коју и ја носим у себи, не може бити посматрано кроз призму статистичких спискова и утврђивања личних афинитета неког клирика: докле год се не освијести елементарна чињеница да је поимање о православнима као о „шизматицима” код којих „нема морала ни части” не само једна Степинчева опаска него вијековни доживљај и идеологија који су довели до дехуманизације и уништавања Срба – беспредметно је да се преговара о томе да ли је Степинац један дан писао једно, а други друго. Наравно, непријатност те прошлости почесто се појављује као својеврсна превентивна идејна агресија, па се непрекидном дехуманизацијом српског народа данас (сјетимо се само недавних изјава о Србима као о „болеснoм народу”) само настављају стари вектори доживљаја, упркос несумњиво другачијим ставовима код појединих бискупа или свећеника.

• Гдје је српска теологија данас и колико се бави Светосављем? Да ли дијелите утисак да се данас већа пажња посвећује темама по узору на грчку теологију?

Дакле, ствар је у суштини културолошка: најприје је индустријализација испразнила села која су била мјеста рађања: већ је Дејвид Рисман примијетио шездесетих година да сливање становништва у велике градове уништава у велеградском човјеку инстинкт за продужењем лозе и пијетет према прецима. Међутим, ми живимо у глобалном велеграду, у Мегалополису. Дјевојке и момци у Билећи или Фочи угледају се на моделе из популарне културе који су створени глобално, па су њихова виђења живота формирана не толико српском средином колико глобалном лажном културом. А она форсира потрошачки начин живота у коме је непродуктивна сексуалност важан механизам развијања и одржавања потрошачког нагона: коме би се и зашто продавала одјећа, козметика, возила, да се њима не купује „пожељност” у непрекидној измјени партнера? Зато наша омладина, и када дође до новца, није углавном вољна да лако ступи у брак, па и да зажели дјецу (наравно: има још изузетака и прелазних форми између глобализма непрекдиног „невезивања” и патријархалног васпитања). И сада тек можда можемо да одговоримо на питање са почетка: Црква би требало да указује, оштро и неприкосновено, на смртне ћорсокаке културе, на корупцију и неорганизацију друштва, на чињеницу да ћемо нестати, ако се не тргнемо. Наравно, и тамо гдје је то потребно и могуће, помогне и конкретне потребите породице. Најприје и најважније, Црква (у смислу свештенства) мора и сама да живи оно што проповједа. Моја супруга је родила четворо дјеце – и то царским резом. Али она није „тема” за вијести „о Цркви” иако је она – српска мајка у неироничном смислу, за разлику од многих „српских мајки”.

• Утисак је да се данас широм Босне и Херцеговине под борбом антифашизма крију маскирани бошњачки унитаристи који сваку прилику користе да разне оптужбе упуте на рачун СПЦ. Видљиво је да се улажу и огромни напори како би се српско културно насљеђе представило као заједничко добро свих народа. Нажалост, у свему томе често учествују и припадници српског народа. На који начин се борити против оваквих појава који имају све већи простор и у српским медијима?

— Само и једино нашим радом и трудом. А и ту смо често сујетама удаљени и расцјепкани јер је довољан један пријеки поглед на некој конференцији или спор око неког пројекта да се људи посвађају. А наше насљеђе из средњег вијека заиста вапије да му се окренемо. И одмах да кажем: са сваког тог „стећка”, из сваког натписа који рашчитамо, исијава свјетлост која нам говори: „Ово је ваше! Ово је српско!” Ипак, за разлику од неких новијих идентитета којима је то насљеђе неопходно како би се описало, а приликом описивања и присвојило, ми се лежерно односимо према њему. И на елементарном нивоу људима је мрско да, попут Горана Комара, пјешаче десетине километара да би дошли до једног споменика и описали га.

Такође, не смијемо заборавити да су Аустроугарска, НДХ и авнојевска СФРЈ, нарочито послије 1975, систематски радиле на богумилизацији Босне и десрбизацији њеног насљеђа, тако да су импулси таквог односа и даље присутни. Наше је да се институционално боримо да се насљеђе срдњовјековне српске бановине и краљевине Босне актуелизује од стране нас самих. У Федерацији се обиљежавају дани пада Босне прославом јањичара који су је заузели. Ко нама брани да славимо битку код Билеће када су наши витезови одбили турску извидницу? Ко нам брани да назовемо школе по војводи Влатку Вуковићу, по Сандаљу Хрнаићу и Стефану Вукчићу Косачи? Да афирмишемо српске краљеве Котроманиће? Други ће узети нашег само онолико колико им сами допустимо.

Регионализам – почетак самоукидања

• Својевремено је Васа Пелагић основао бањалучку богословију која није била дугог вијека и након 1875. године више није ни обновљена. Након тога је формирана сарајевска богословија која је током одбрамбено-отаџбинског рата свој живот наставила у Фочи, тадашњем Србињу. Можда се из овога може извући закључак да се духовни образовни центар из Крајине преселио на обалу Дрине. Када посматрамо данас Републику Српску стиче се утисак да је западни дио инфраструктурно много развијенији. Како бисте описали различитости између истока и запада Српске?

– Када говоримо о Истоку и Западу, крећемо се на танкој линији између развијања неког регионализма, антагонизма између два дијела Српске, што би било погубно. Дакле: Српска може да опстане само као цјелина, без Истока и Запада и њиховог ривалитета. Управо зато је важно да се Исток Српске не испразни јер се тиме Српска самоосуђује на елиминацију. Проблем нашег друштва у суштини јесте некомпетентност политичке елите у власти и у тзв. опозицији да види било шта осим личног интереса и изборног циклуса. Политика у Српској данас углавном и јесте то: начин како капитализовати изборни резултат у личну добит. И онда престаје сама могућност да политичка култура изњедри и мисао и покрет и дејство који би ријешио проблеме друштва. Зато се демографска тј. изборна интересантност Бањалуке и постулирала на такав начин да све остало и није важно: ниједан политички процес од 1997. наовамо се није паралелно дешавао на Тргу Крајине и у Српској већ само на Тргу Крајине. А то онда остатку Српске шаље поруку о безвриједности или бар другоразредности живота изван Трга Крајине. И тако долазимо до базичног људског нагона да се концентришу тамо гдје виде да други људи иду: у Београд, Бањалуку или даље. Ја волим и Бањалуку и Београд, али Српска или Србија ће се самоукинути ако се сведемо на Врбаску бановину или Београдски пашалук. Чињеница да се тако препуштају огромни стратешки простори евентуалним војним или политичким маневрима пресјецања, окруживања и уништавања данас не брину никога. А требало би.

Бранили смо и бранићемо светиње

• Били сте веома активан учесник током литија у Црној Гори у којој и након привидне побједе на изборима српско питање није ријешено. Темељни уговор са СПЦ није потписан, као ни попис становништва, у међувремену је формирана нова Влада ЦГ. Како са ове дистанце посматрате ситуацију у Црној Гори и да ли би се усудили да предвидите даљу будућност српског народа у Његошевом завичају?

– Био сам учесник литија и опет бих био. Ми смо просто бранили наше светиње и ако буде поновних изазова, опет ћемо их бранити. Тужно је и трагично што се толика народна енергија просула на пољу политичког на коме ми Срби тако често губимо и то, рекао бих, не зато што смо „недовољно мудри” или „нестрпљиви” већ и зато што смо склони личним страстима које су за народ погубне – сујети, среброљубљу, блуду, властољубљу највише. Оног момента када је побјеђен режим, заједништво се распало мјерењем ко је колико заслужан и ко сад треба – без других – да управља судбином српског народа. А то је већ био рецепт за катастрофу, без спољњих фактора који су опет одиграли коначну улогу у разбијању јединства, својим обавјештајним радом, али и сигнализовањем пожељних и непожељних рјешења. Такође, и даље никако да се сасвим кристалише јасна идентитетска политика у којој би српски народ у Црној Гори био поштеђен замајавања и претапања преко магловитих представа о праву на свој идентитет без компромисних уступака онима који би тај идентитет да му порекну или га бар утопе у неки нови црногорски идентитет. Зато је тешко предвидјети политичку консталацију свих тих фактора. Црна Гора је колонија НАТО пакта у којој је сам простор политичког изузетно сужен и контролисан. То код многих изазива импулс прилагођавања, преузимања улоге слуге да би се, наводно, сачувао српски корпус – мада се код Срба показује као историјска законитост да се свако прихватање вазалства и страног идентитета (отоманског, аустријског, млетачког, хитлеровског) завршава у поунутрашњењу позиције и стварању новог идентитета који с временом постаје антисрпски. Са друге стране, у отпору се мора бити подједнако одлучан колико и уман. Има таквих људи, узмимо на примјер Марка Ковачевића, будућност српске политике уопште. Оно што је најважније јесте: ма колико се политички покушавало гушењем српског народа у ЦГ, он не само да опстаје већ показује и одлучност у отпору. Тако да имамо разлога да будемо оптимисти.

Исцрпљена земља вапи за обновом

• Херцеговина је данас сужена и раздружена, изолована, негирана, па и маргинализована. Какав је херцеговачки поглед на српство? Какав је свесрпски поглед на Херцеговину?

– Херцеговина је могла да читав свијет насели а себе не расели у временима када смо били везани и за земљу и за људе који у њој почивају. Данас се зато исцрпљују сви могући ресурси Херцеговине, али се не обнављају. Ми, чији су се преци раселили, идентификујемо се са својим херцеговачким поријеклом, али је ријетко ко вољан да нешто учини за предачки завичај. Нама на образ. Јер лако је хвалити се најчистијим језиком, лако је истицати да смо гинули колико и Црногорци, али нисмо се одрекли Српства, али шта је то што дајемо Херцеговини када организујемо вечери и када се хвалимо по Београду, Новом Саду, Бањалуци? Има сјајних људи, али некако недостаје та брига која би вратила живот у Љубиње или Невесиње. Код нас често избија оно најбоље али и најнепожљеније у Србина: рјечитост и ватреност, али и плаховитост и недостатак одлучности да се ради на истом послу деценијама. Јунаштво у рату, али владавина резервиста у миру. Љубав према сваком српском крају, без подјеле на ове и оне, али и заборав свога села и куће и чатрње. Херцеговина заиста јесте Српство у малом. Да се понадамо, молимо и дјеламо, па ћемо васкрснути.

Треба да се угледамо на свештенике који су били истински народни прваци

• Међу теолозима се могу чути и мишљења да је наша Црква застарјела и да функционише по феудалним моделима. Какав је Ваш став о модернизацији и како на утисак о Цркви и стање у њој дјелују они њени представници који заговарају „реформаторски дух”?

– Овдје треба да разликујемо двије одвојене ствари: начин функционисања јерархије у Цркви и међусобне односе унутар јерархије. Реформатори би да измијене ово прво, тј њихова претпоставка јесте да су сама начела живота Православне цркве застарјела. Са тим ставом се, дакако, не слажем, ни на елементарном плану реформаторске претпоставке да је неко данас у стању да сагледа нешто што се вијековима устаљивало и усталило, нити се слажем са оцјеном стања: тамо гдје епископ има љубави и талента, гдје их има свештеник, ђакон или вјерни народ, ту је све благословено, а тамо гдје их нема, ту ниједна „реформа” неће изњедрити љубав и слогу суштину црквеног живота. Ако се вратимо на питање односа унутар јерархије, та би ствар морала да се промисли у правцу повратка веће одговорности и ангажовања парохијског свештенства које је данас заиста помало укљештено између очекивања епископата и очекивања вјерног народа. Рецимо, институција „сталног пароха” је готово нестала у нашем црквеном животу – сви су само „привремени”, макар били ту читавог живота. Титоизам је, преузимањем организације „свештеничког удружења”, трајно оштетио цркву, јер би данас свако самоиницијативно удруживање свештенства било оцјењено као наставак „удужењства” које је заиста служило као инструмент Државе да се опонира непослушним епископима. Али након слома комунизма, периоду када је дошло до кадровске навале у богословије и на факултете, свештенство се претопило у неки средњи ешалон црквене јерархије, насупрот традицији проте Матије Ненадовића, попа Мила Јововића, попа Богдана Зимоњића и сл. Војвода Момчило Ђујић је неко ко је обиљежио једно вријеме и тип човјека коме треба да тежимо. Г. Дарио Дринић је освијетлио животе многих величанствених крајишких прота – каквих само ту великана има! Па и на богословском плану, ми смо имали значајне богослове: свештенике Лазар Милина и Лазара Мирковића. Нама данас зато не треба неко претумбавање црквене јерархије већ реактивација односа унутар јерархије гдје би свештенство било активније, не само у грађевини и богослужењу, већ гдје би поп био синоним за народног првака. Када данас погледам писменост, ангажованост и одлучност нашег свештенства у XIX и првој половини XX в, осјетим и понос и стид што данас немамо такво стање. Титоизам нас јесте ломио, али ако хоћемо да изађемо на здравину, онда морамо да личимо на то свештенство.

Извор: Српско коло број 75