Дарко Ђого: Крај краја историје и знакови времена

Вјерујем да не постоји човјек способан да без ожиљака на души гледа призоре из Свете Земље ових дана. Не постоји животна траума, губитак најближих, дома, живота, који те може учинити спремним да равнодушно посматраш родитеље како у наручјима носе и стежу своје мртве трогодишњаке, па чак ни да разумијеш масе које шутирају обнажене дјевојке оне друге стране. Света Земља, Израиљ, Палестина… као да је врело људског страдања амбисно дубоко и несагледиво, а знаци времена који се тамо исписују већини човјечанства изгледају управо као семитска писма, јеврејско и арапско.

Јер када види нешто написано на њима, човјек који не говори арапски или јеврејски само може да схвати да ти натписи нешто значе, можда може и да слути да значе нешто далеко и неразумљиво. Па чак и када научимо називе и вриједности слова тих писама, и даље нам остају непозната: Семити не пишу, осим у својим светим списима, вокале, па мораш најприје знати шта пише да би могао да рашчиташ написано. Не вриједи обратно. Без знања о садржају, нећеш уметнути ни изрећи вокале, ни ријечи.

Да би читао иврит или арапски, мораш унапријед знати шта тамо пише.

Или бар имати предзнање шта би могло да пише.

Другим ријечима: да би осмислио написано, треба ти кључ. А тај кључ је већ у теби: он је твој језик, култура, нација, вјера, или све то заједно. Без тог кључа не читаш ни писмо ни свијет ни историју. Не знаш да ли оно што имаш да кажеш започиње прије 3.000 година или крајем 19. вијека. Без тог кључа немаш перспективу. А она је таква да та перспектива – израиљска или арапска – даје људима истовремено да наносе бол и да трпе оно од чега би се морало сићи са ума.

И једино што можемо да рашчитамо из нерашчитљивога јесте тежак али неумитан закључак: историја се вратила, након што је проглашена мртвом или бар несталом деценијама. Крвава, мучна, са више страдања него славе, али неумољива. Од пропагандних урадака до званичних саопштења, преко војних и политичких анализа до оних потресних слика.

Живимо крај краја историје.

Један свијет је престао да постоји.

Бесмислена демагогија

Када, пак, чујемо бриселске бирократе да Србији обећавају магловиту “европску перспективу” у замјену за потпуно идентитетско, политичко, еконосмко самоуништење, човјек се пита: одакле су се ови људи створили? Та бића као да припадају по свему – по политици (данас свугдје немоћне) силе, по начину на који се облаче, по реторици коју папагајски репродукују – једном давно одумрлом свијету.

Бесмислена демагогија коју “европски званичници” данас износе и западноевропска малограђанштина коју продају као “европске вриједности” – све је то прегажено и напуштено. Да се не врзмају око Косова и Метохије и да не шаљу своје апаратчике по српским земљама, Брисел и Вашингтон би припадали скоријој културној прошлости Запада, били би само живи експонати једне превазиђене моде, на њих бисмо гледали као на “Абине” старе спотове или на америчке филмове из деведесетих.

Но они чврсто вјерују да су Срби посљедњи људи на земљи жељни “краја историје и посљедњег човјека”. Жељни њихове лажне есхатологије у којој мијењаш себе за њих.

Можда смо их и ми мало преварили. Можда су заправо повјеровали у то да ми хоћемо да замијенимо Косово за “Зару” будући да смо масовно себе убјеђивали да нећемо дати Косово али да је ипак важно и да имамо “Зару”. Нисмо ли и сами често наводили “премудрост” о “балканским народима” који “праве више историје него што могу да прогутају” (као да су баш ти народи – а не империје – доносили тај “сувишак” историје)? Нисмо ли и сами, проживјевши понеки рат, пожељели да нас бар једна порција историје заобиђе? Њима се очигледно чинило да је наша жеља за одмором од историје њихова прилика да нам продају своју убуђалу робу која више нигдје не налази купца.

Урсуле и виоле, аналене и борељи, кушнери, шолцови и Кристијан Шмит (не онај Кристијан Шмит из Водоласкиновог романа!) – сва та екипа неодољиво својом непостојећом енергијом подсјећа на посљедњу генерацију комунистичких владара са краја осамдесетих. И управо такви су коначно дошли да нам кажу оно што смо (углавном) знали, ако смо жељели да знамо: или Косово или они.

Сви су ту да нам понуде сан о “стандарду” у друштву непрекидних протеста, да нам понуде “културу” чији смо баштиници, по непогрјешивом схватању Драгоша Калајића, данас више Руси и ми него они сами, да нам понуде колонијални статус, апатију и самоћу са којима живе и сами. Да нам понуде сопствени блиједи лик, сивило Мегалополиса у коме су сви насмијани само тамо гдје друштвена конвенција налаже да се упути осмијех. Да нам понуде крај човјека кога ништа не боли јер и не зна шта је бол.

Нуди нам се да своју Свету Земљу, у којој су наше мајке држале рањену или убијену нашу дјецу, замијенимо за безболно друштво у коме се дјеца ни не рађају јер штете околини. Ужасна је историја, а једино погубније од ње: “крај историје” у коме човјек пристаје да себе укине зарад биополитичког диктума Мегалополиса, зарад свођења себе самога на обезличену робу без прошлости и будућности.

У историји и изван ње

Историја се вратила – макар нико од нас то не желио. Не тако давно, прије десетак година, питао ме је познаник са студијског боравка у САД, да ли и даље могу да вјерујем у хришћанску апокалипсу када видим представнике 20 различитих народа и религија како сви сједимо у тржном центру у Истанбулу на исти начин на који смо сједили у Солт Лејк Ситију, и мирно пијемо свој фрапе. “Историја се заиста завршила и само је питање када ће људи попут тебе то да схвате”, рекао ми је познаник, “а хришћанска и свака друга апокалиптика ту је само као остатак наших страхова од једног суровог Бога”.

Можда се чини чудноватим, али када Христос описује знакове краја времена, Његова слика не укључује “суровог Бога” већ бездушног човјека (уп. Мт 24,12). Сви знакови које је Он дао како бисмо разазнавали “да је пред вратима” (Мт 24,33) присутни су: ако “крај историје” треба да дође, неће то бити онај Фукујамин и “европских перспектива” већ онај есхатолошке слутње хришћанства. Но, упоредо са потребом да се “стражи” и “бди” (Мт 24,42: 25,13), сам Христос је развејао сваку нашу илузију о томе да можемо фиксирати “дан и час” када ће се Он појавити на хоризонту (уп. Мт 24,36, Мк 13,32).

Живјети као хришћанин зато значи паралелно живјети у историји и изван ње, пролазити кроз поприште човјековог страдања не губећи наду у Христа и Царство које тек треба да дође. То и јесте завјетна свијест – живјети у амбису несагледивог јада, свог и туђег, али не губити усмјереност на Царство небеско ни када пођеш у битку, као те 1389.

Ни историја без краја (Јер Христос долази! Маран ата!), ни крај (без) историје (не, уређење свијета око мегалополисне есхатологије у којој смо срећни јер, и док, купујемо, неће разријешити драму људског бивствовања). Као конкретни задаци за сваког од нас, хришћанско двојединство подразумијевају човјечност и храброст истовремено. Дакле: ни непрекидна мржња и дехуманизација другог, укључујући и непријатеља, ни пристајање на ђинђуве “европског сна” у замјену за бисер завјетне Земље и свијести.

У временима када се историја вратила, на самом додиру са апокалипсом, Србима ће видовданска етика бити једини начин да појмимо свијет око себе, смисао догађаја и наше мјесто у њима. Вријеме је да и политичка елита, вољна да чува везе са залазећим звјездицама на плавој застави, схвати да та застава није небо нити те звијезде сијају било коме. Чак ни онима који испод њих живе.