Дарко Ђого: Косово и насиље

Једна од најупадљивијих наративних промјена код случајносрпских апологета „признавања косовске реалности“ којој човјек може да свједочи у непосредном личном искуству јесте она концентрисана на оправданост окупације наше покрајине од стране НАТО војски и легализованих албанских паравојски.

Док су старији аутошовинисти углавном беспоговорно репродуковали пропагандне мантре о Рачку, „геноциду“, „ратним злочинима МУП-а и ВЈ“, њихови млађи настављачи се најчешће не „замарају“ том врстом апологије.

За најмлађе заговорнике „опроштаја са Косовом“ ствар је легитимна самим тим што је таква, а то што је таква насиљем не компромитује на етичко-политичком плану саму стварност: „насиље“ се у том случају чини као саставни дио космичког ткива и друштвеног процеса, као својеврстан саморазумљив (можда само малчице непожељан али подношљив) начин комуникације међу људима. Нарочито ако то насиље није над нама. А дакако да и није над нама јер „ми“ и не постојимо.

Постојимо само ја и мој капућино (у Погорици: дојч). Зато ће се наш саговорник, стојички миран када му образлажете моралну проблематичност „косовске“ независности или шовинистичких напада на Кијево-печерску лавру само хладно насмијати кроз оригиналне, знаш, Ray Ban наочаре, погледаће своје огољене чланке и рећи: „шта ћемо, ратова је увијек било“. Велика је вјероватноћа да ће се за пар минута брецнути на конобара због неадекватности шлага у својој кафи а затим мирно наставити усмену дисертацију о неуспјеху хришћанства да буде на страни слабих и обесправљених.

„Јеси ли спреман за нови рат?“

Насиље, међутим, не само да може бити „морално неутрално“ унутар најважније (и константно маргинализоване) друштвене теме коју српски народ данас има – оне о потреби бескомпромисне одбране Косова и Метохије и одбацивању њемачко-француског плана за брисање српског идентитета.

Оно је својеврстан аргумент за прихватање плана: у моменту када ваш саговорник увиди да тактика „нећемо имати инвестиције“ не даје одговарајуће резултате, у игру улази аргумент из насиља: „јеси ли ти спреман за нови рат?“.

Сви одговори након овог питања су „нетачни“ јер за саговорника постоје само двије опције: „јесам“ и „нисам“.

Прва те чини ужареном главом, ратним хушкачем, заговорником смрти туђе дјеце и насилником (никако невољним и ужаснутим свједоком једног рата и човјеком свјесним да је сваки оружани конфликт мјесто страдања, али и свједоком немогућности да стојиш по страни када твој народ страда).

Друга те чини идентичним своме саговорнику – „реалним човјеком“, тј издајником ради већег моралног (и материјалног) добра.

Трећа опција – заустављање даље ерозије ионако еродираног присуства Србије на Косову и Метохији без упуштања у ратне активности колико је год то могуће – не смије бити ни споменута.

Јер основна премиса аргумента о реалности насиља рачуна са тиме да насиљем не управљамо ми него неко други (они ка којима тежимо). То би, у основној логици, побило сваки морални приговор против „Милошевићеве репресије“ и „великосрпских амбиција“ као криваца за „ратове деведесетих“ а импликовало би и беспредметност интеграција са једном агресивном Моћи. Но логика престаје тамо гдје почиње Мегалополис. Тамо само постоје дисперзија и кристализација појмова, сходно њиховој употребљивости.

Насиље је свуда, кривица за насиље је свачија. Ту мантру слушамо од Врачара и Младеновца као још једно свједочанство демонске моћи постмодерне да наизврат преокрене сваку мисао хришћанског виђења свијета.

Насиље је свуда и сви учествујемо у њему значи да је оно свеопште и неухватљиво, да га је тешко локализовати а самим тим и борити се са њим. Када се оно локализује – онда се увијек изабира само једна културна или политичка форма његове манифестације.

Изван сваке сумње стоји дијагноза која упозорава да насилним садржајима из црних хроника није мјесто у ударним политичким терминима. Немогуће је бранити пикантност са којима се након сваке трагедије или успјешне полицијске акције јавност засипа детаљима бестијалности организованог криминала.

Подједнако је тачно и примјерено рећи да се домаћа телевизијска продукција нагло окренула од породичне (мело)драме у новоцрноталасну романтизацију друштвених беспућа и криминала. Но то није ствар домаће продукције по себи јер је ту „домаћи“ само језик.

Цјелокупној културној продукцији Мегалополиса заједничка је основна премиса постмодерне духовности – не постоје добро и зло већ „кућа Ланистер“ и „кућа Старк“ (а између њих све што већ бива: насиље, инцест, превара, рат – све што људи и „иначе раде једни другима“). Јер нису „Сенке над Балканом“ само естетски већ и етички ослољене на Бирмингемску банду.

„Јужни ветар“ се не дозива толико са „Кумом“ колико са „Викинзима“. Добро и зло које су „у оку посматрача“ и Рортијева истина као „оно са чиме можемо да се извучемо код својих саговорника“ подједнако су дезоријентишуће и подједнако анти-етичка основа готово цјелокупне савремене продукције масовне културе.

Ако култура иначе ствара вриједности, онда култура усмјерена на брисање концепта вриједности неминовно има своје посљедице. Размишљати о таквом стању као спецификуму србофоне популарне културе смислено је колико и поимање да културна еманација (или радијација) једног филма или пјесме умањити ако тај филм не титлујемо или ту пјесму не препјевамо.

Дакле, нити се насиље „омакло“ српској медијској сцени нити се оно „омакло“ Мегалополису. Његова непрекидна квантна дисперзија и кристализација саставни је дио управљања насиљем којим се стварају слике и предоџбе.

Сличну игру дисперзије и кристализације Мегалополис увијек игра и са појмом кривице (и одговорности). Достојевски је хтио да нас упозори на посљедице друштва у коме живимо – друштва које је већ сасвим одбацило као „застарјеле“ хришћанске концепте врлине и порока, доброте и гријеха (чак и на основном семантичком плану, „страст“, „порок“ и „гријех“ су лишени својих негативних конотација).

„Сви смо криви“ не значи ништа

Сви смо криви за све требало је да нас позове да преузмемо крст другога човјека. Но свеопштост гријеха значи и његово укидаље (сјетимо се само Мешиног дајџе Мухарема и његовог проклетства због свијести да је једини из свог стрељачког вода пуцао у земљака – „да су пуцали сви, кривица би била заједничка, па помало и ничија“).

„Сви смо криви за све“ не значи више: преузећу другог човјека и тежину његовог живота на мене свјестан да стојим на размеђу божанске љубави и човјековог амбиса.

Сви смо криви за све данас је други облик свеопштег увјерења да нико није крив ни за шта. Да ли ћемо након што то кажемо зауставити неку тинејџерку тучу, малтретирање у трамвају, опоменути нечије дијете да се на улици не псује (под условом да и сами нисмо заборавили да се пристојност говора не састоји у престоничким говорним навикама већ у бирању рјечника и тона)? Да ли ће се насиље и даље појављивати тамо гдје смо на њега свикли и изненаживати нас тамо гдје му никако није мјесто?

Шта ће постати другачије након Врачара и Младеновца на дуге стазе у српском друштву? Да ли ће политички одјеци имати своје друштвене посљедице? То је, нарочито гледано изван Београда, тешко рећи.

Но брзином којом се смјењују вијести и преокупације, тешко је претпоставити. Калеидоскоп дневних, брзодолазних и брзопролазних опсесија чини да нова вијест о претученом или шиканираном Србину на Косову и Метохији више не узбуђује никога, не зачуђује никога, не представља вијест.

Насиље – да би било насиље – мора имати одговарајућу адресу становања тј дешавања, и само мора бити догођено унутар политичког простора првог реда, не на периферији интересовања или у нешријатном подсјетнику на „тешку прошлост“.

Борба против насиља немогућа је у друштву које би да се бори против насиља на Дунаву и Сави али које ни не види или се ни не чуди насиљу на Ибру. Зато није довољно искључити неколико канала Мегалополиса већ вратити етички координатни систем. Оно што се зове Завјет.