Дарко Ђого: Будимо људи!

Када сам на јесен прошле године, у вријеме док су још трајали непрекидни немири у САД због убиства Џорџа Флојда у организацији покрета „Животи црнопутих Американаца су такође важни!“ разговарао са познаником чије су процјене геополитичких дешавања готово увијек биле тачне, а увијек доминантно рационалне, сталожене и лишене било каквог метафизичког дискурса, најважније питање које сам могао да му пошаљем било је оно о реперкусијама поновног заузимања америчке администрације од стране „Дубоке државе“.

На моје чуђење средњовјечни адресат моје запитаности одговорио је сасвим неочекиваним изразом: „Шта можемо да очекујемо од групе сатаниста?“ Додатна објашњења нудили су наши каснији разговори: „за разлику од свих досадашњих администрација, ова највјероватнија будућа неће уносити само онолико политичких немира и нестабилности колико јој је то неопходно да би одређене регионе и политичке структуре држала у тензији, зависности и фрагментацији коју ће тек њихов утицај да држи у каквој-таквој стабилности.

Она ће да продукује увијек вишак мржње, тензија и подијељености не само на Балкану и Украјини (што тебе највише интересује), већ и на домаћем тлу. Политички дискурс овдје (у САД) је већ превазишао границу у којој се политички и идеолошки опонент дехуманизује. Дакле, дехуманизација противника која увијек води ка тоталитарним рјешењима на крају ће неминовно довести до сукоба огромних размјера.“
Свако ко иоле озбиљније прати америчку политичку и идеолошку сцену зна да је мој саговорник био и остао у праву. „Вокизам“, свеопште инсистирање на покоравању непрекидно се мијењајућој идеологији потирања полних идентитета и редефинисања расно-етничких односа, „критичка теорија раса“, бруталност медијског језика који одавно не нуди никакво поље заједништва нити чак политичке „забавности“ као својеврсног начина контролисања идеолошких тензија – сви знакови дезинтеграције америчког друштва подједнако су карактеристични за америчко домаће бојиште колико и за извозне производе, политичке, културне и идеолошке еманације.

У свијету убразно расту мржња, подјела, отворена дехуманизација другога. Зато не треба да нас чуди да се сви могући представници антисрпских вазалних култура и естаблишментâ усуђују да пријете „Олујама“, да говоре о субхуманом статусу српског народа (Мило Ђукановић, Денис Тановић и сл). Када је предсједник Украјине прије само неколико дана отворено и јавно говорио становницима Донбаса да, ако се „осјећају Русима“, онда је „за вас и вашу дјецу најбоље да одете одавде“ – то није био никакав лапсус већ оно што поменути вазални рецептори сигнала из Звјезде смрти једино и могу: емитовање мржње која је једини импулс који је Империја на заласку још у стању да емитује.

Свима нам је тај импулс познат и из свакодневице: ако је ваш дојучерашњи сарадник у канцеларији, сусјед, брат, рођак, нашао да вам, без гутања кнедле, каже како је нормално да „сви који се осјећају Србима иду у Србију“ – није му се та сарајевска или подгоричка „саморазумљива“ реченица уз кафу омакла.

Павелићевство је пожељно стање духа и својеврстан друштвени стандард вазалних „култура“. Оно је пројектовано, већ вијековима, од идеологија Анте Старчевића до данас али је културна прихватљивост таквог става, чињеница да је неко у стању да вам то јавно каже сматрајући да вас тиме можда „пецка“ – производ „сатанизма“ о коме је мој саговорник говорио. Живимо у свијету у коме ће је дехуманизација „нормално стање“ међуљудских погледа са двије стране спектра. Непрекидна изложеност узнемиријућим садржајима у којима нам се даје увид у груба погубљења, касапљења, иживљавања такође смањује нашу способност да чинимо оно што је неопходно да бисмо били људи – да вјерујемо у постојање бар могућности добра у другом човјеку. Свако од нас већ има искуство губитка, бола, крхкости људског живота. Па, ипак, да бисмо могли да имамо бар минимум људскости ми претпостављамо да је биће које сусрећемо биће способно за добро. Ако је култура ХХ вијека већ неколико пута демистификовала човјекову појавност, сводећи је на „месо“ (од свјетских ратова, концентрационих логора до сексуалне револуције у којиме је биће другога човјека сведено на безличну плот погодну за манипулацију, уништење или уживање и одбацивање), онда је култура ХХI вијека сасвим на прагу да уништи било какво ткиво људскости.
Како онда живјети у таквом стању?
Нама Србима одмах на ум пада максима блаженопочившег патријарха Павла: „будимо људи!“ У свијету у коме се чак и најосновнија људскост другог човјека не подразумијева, она одзвања громко, чак и када не успјевамо да до краја досегнемо сва њена значења.

Заиста: тешко да је било која реченица српског језика данас заживјела у нама попут ове. Вјероватно, опет, да не постоји и више злоупотрјебљена реченица у оптицају. По много чему она је и трагични подсјетник колико се замишљени патријарх Павле и онај који је живио међу нама разликују: онај који је ходио међу нама сматрао је да су штедљивост и скромност не само монашке врлине – већ свехришћанске, а монаси само ватрени подсјетници на нашу свеопшту обавезу да свијет не влада нама већ ми свијетом. Патријарх је зато нарочито инсистирао на школи одрицања од себе званој пост. Његов однос према тјелесности није дозвољавао било какве фусноте и амандмане, „оче, данас сви тако раде“ или „у ком вијеку живите?“ амандмане на идеале хришћанског брака и породице.

Укратко: за разлику од нас, патријарх је вјеровао да се од онога свељудског стања у коме се рађамо до „људи“ у „будимо људи“ човјек мора потрудити да ходи богочовјечанским стазама. Да свој живот подреди другом човјеку, да себе преда било породици, било обитељи. Да надиђе човјека да би био Човјек. Његово „будимо људи“ је можда боље писати: „будимо Људи!“
То није лако. „Сатанизам“ о коме је говорио мој пријатељ готово да располаже културом, политиком, идејом. Он сугерише свакоме од нас да имамо право на све, да свијет припада нама, а ми само самоме себи: он затим посредује начин на који ми остварујемо бескрај наших жеља и чежњи нудећи их на тржишту роба, људи, тијела, услуга. Бескрајна неутаживост савременог човјека ствара бескрајну агресију према другом човјеку.
И баш зато је величанствено то „будимо људи“ које започиње одрицањем од себе. Када смо се супруга и моја маленкост појавили у Тврдошу на благослов код чудесне успомене старца Атанасија, његова груба, репулзивна представа престала је у присуству нерођеног Евгенија. „знаш ли, мутави“, рече ми данас: „када се човјек ожени, он на пола није више свој. А када му се роди дијете – он више никада није свој“.

Та двомисленост је била намјерна. Да би био човјек, човјек мора бити „никада више свој“. Да би могао да се одупре новој нормалности, он не може бити нормалан. Он чак не смије ни да постане одраз у огледалу дехуманизатора: можда у том фином подешавању између става и спремности да бранимо и о(п)стајемо али да не изгубимо душу и образ, између порива да и сами дехуманизујемо друге или да му се пасивно препустимо, остављајући тако оне незаштићене на вољу сатанистичке продукције сукоба – ту стоји непрекидна тајна нашег бивања човјеком данас. Између Старог и Новог Закона, између Закона и Благодати, између Душановог законика и Десанкине прозбе за помиловањем, не раздјељујући их веч стижући преко једног ка другоме.
Будимо зато људи, бољи од нас данас, сличнији прецима, узорнији потомцима.
Будимо људи. Ако ми не можемо, нико други то за нас неће бити.

Протојереј-ставрофор др Дарко Р. Ђого је ванредни професор ПБФ Светог Василија Острошког Универзитета у Источном Сарајеву