Данило Бабић: Лажне сузе Друге Србије

Део српског друштва који деценијама колоквијално називамо „Друга Србија“ (а чије је припаднике Зоран Ћирјаковић оправдано преименовао у „Случајне Србе“) протеклих дана води срчану кампању поводом радничких права вијетнамских радника у кинеској фабрици надомак Зрењанина. Неколико недеља раније водила се још срчанија кампања поводом трагичне смрти младе Пољакиње, извесне Изабеле, која је наводно настрадала због конзервативног (читај ретроградног, шовинистичког, нецивилизацијског) закона о абортусу у Пољској. Такт кампањи давали су медији у власништву Јунајтед групе, а здушно су јој се прикључили различити „филмско-политички“ радници са Факултета драмских уметности који су, из мени и даље непознатих разлога, дежурни коментатори свега постојећег у Србији. Тако смо, ни криви ни дужни, услед „забране“ абортуса у Пољској добили његову промоцију у Србији.

На различите акције о заштити права животиња и кућних љубимаца смо већ огуглали, већ одавно су много значајније постале теме о условима живота у азилима за псе него у домовима за незбринуту децу или децу ометену у развоју. Такође, свеприсутна је и „врућа тема“ у виду климатских промена и друга „зелена скретања“, која су увек морбидно прожета малтузијанском теоријом о пренасељености планете. И, док борци за очување планете кују планове о смањењу броја „злих индијских крава“ које својим метаболизмом загревају Земљу, мрштећи се на себичне Африканце који се без потребе рађају у толиком броју, према незваничним подацима, број кућних љубимаца у Новом Саду се утростручио у претходној деценији, јер, наводно, сваки четврти Новосађанин има свог крзненог пријатеља.

Изгледа да куце и маце не ремете зелену агенду као што је то случај са индијским кравама и афричком децом…

Колонизација ума

Лепо је што се српска јавност бави великим светским и европским темама, јер, како нам поручише из америчке амбасаде, „ми смо свет“ (штета што се тога нису сетили током 1990-их). Ипак, много више од судбине индијских крава брине ме чињеница да поменута друштвена група брине о свему осим о проблемима својих сународника. Нема никада ни речи о правима Срба на окупираном Косову и Метохији, верским правима Срба у Црној Гори, права на језик Срба у Хрватској, уставним правима Срба у Босни и Херцеговини, или бар радним правима српских радника у компанијама наших пријатеља страних инвеститора.

Зашто Другу Србију не боле једино сузе властитог народа?

Кренимо редом, иза борбе за права вијетнамских радника тешко да стоји алтруизам већ очајнички напор за промовисањем антикинеског сентимента. Несрећни вијетнамски радници имају „срећу“ да раде у кинеској фабрици, јер да су запослени негде другде не би били предмет праведничког похода новинара Н1 и Нове С. Трагична судбина Пољакиње Изабеле искоришћена је за промоцију абортуса у Србији са сулудим слоганом да је у питању женско право, добро не рекоше и обавеза, а све зарад спровођења зелене агенде. Додуше, по Западној Европи већ можемо видети билборде на којима се зарад будућности планете Земље сугерише рађање само једног детета.

Елем, наравно да је абортус женско право, али не сме бити представљено као хир, што је случај са порукама којима смо били обасипани претходних недеља. Порука поменуте кампање може бити сублимирана у једној реченици: „Ако хоћеш – уради и нико ти ништа не може“. Или још горе: „Уради то у инат тлачитељском патријархалном систему“. Тужно је што управо самозвани борци за права жена занемарују психо-физичку трауму коју абортус представља. Занимљиво је напоменути да је у власништву Јунајтед групе и компанија IDJ чији је лајтмотив екстремна сексуализација жена. Првоборци за промоцију „женских права“ у оквиру свог програма пласирају садржај који дехуманизује жене готово у порнографском маниру.

Да ствар буде потпуно апсурдна, несрећна Пољакиња није умрла због закона, како се то у Србији представља, већ због нестручности лекара. Закон има јасну клаузулу да се абортус може извршити уколико је здравље мајке угрожено. Зашто лекари нису успели да препознају озбиљност ситуације и нису применили ову клаузулу биће утврђено у судском поступку.

На први поглед, лако је одредити због чега припадници Друге Србије нису заинтересовани за патњу властитог народа. Реч је о већ уобичајеним фразама о издајницима и страним плаћеницима. Међутим, оно што се у постколонијалним студијама назива компрадорска елита је резултат много сложенијег процеса. Реч је о процесу колонизације ума чији резултат је потреба за патолошком мимикријом. Колонизација ума је термин који се користи у постколонијалним студијама и означава епистемолошко насиље које подразумева мешање спољног фактора у менталну сферу колонизованог субјекта.

Једно од својстава колонизације ума је мимикрија. Мимикрија представља амбивалентан однос између колонизатора и колонизованог. Колонизовани се труде да опонашају колонизатора тако што усвајају његове културне обрасце. Резултат овог процеса је увек камуфлажа, никад истоветна копија. Истоветна копија не може бити постигнута јер колонизовано становништво не припада истој раси/цивилизацији/култури као колонизатор.

Са аспекта колонизатора, крајњи исход мимикрије је увек изругивање, никад прихватање. Колико год се трудио да усвоји обрасце понашања странаца (колонизатора), колико год завртао ногавице и ширио кишобране у Београду када у Бриселу/Берлину/Паризу пада киша припадник српске компрадорске елите у очима странаца тј. Запада увек остаје „балкански варварин“. Због тога члан компрадорске елите почиње да презире властити народ који га, по његовом мишљењу, спутава да постигне оно што жели.

Одраз немоћи

Србија није Африка, није била колонија. Откуд процеси колонизације ума, мимикрија и аутошовинизам у Србији?

Неколико је разлога за то. Први је сам карактер модерне српске демократије која уместо из истинске демократије своје порекло вуче из такозваних „либерала“ које су предводили Латинка Перовић и Марко Никезић. Данашњи промотери демократије у Србији заборављају да либерали нису били демократе већ комунисти. Такође заборављају да је Латинка Перовић постигла нешто заиста вансеријско. Успела је да своју личну мржњу према Добрици Ћосићу због пропасти своје политичке каријере транспонује на цео српски народ.

Да парадокс буде већи, смену либерала нису узроковали Срби него њихов „вољени Тито“ (како би избалансирао последице „Хрватског пролећа“), коме се због недостатка храбрости нису супротставили иако су, малтене, имали већину. Победио је комунистички рефлекс послушности и оданост краљу са петокраком. Услед своје генеалогије српска демократија функционише по комунистичким директивама, због тога су све „демократске“ странке лидерске странке и због тога се стално цепају. У њима нема толеранције и разлике у мишљењима. Директиве не трпе слободан ум.

Други разлог је „Библија“ српске демократије − злогласна Философија паланке која представља есенцију аутошовинизма. Стога, демократија која је настала у Србији након 2000. године суштински нема демократски ни патриотски карактер.

Трећи разлог је комунистичко-НАТОвска верзија српске историје према којој је српски национализам узрок свих зала овога света, реметилац просперитета и цивилилизацијских тековина на Балкану. Колико је другосрбијанским круговима значајно да одрже овакав наратив сведоче напади на све историчаре који другачије мисле, тренутно на професора Милоша Ковића. Приликом другосрбијанског разматрања национализма евидентна је велика доза лицемерја, јер је сваки национализам пожељан, осим српског (и наравно руског).

У складу са тим тумачењем није проблематичан фестивал Мирдита, Дан албанске заставе нити спомен-табла Аћифу ефендији – носиоцу фашистичког ордена. Проблем су споменици и мурали Дражи Михаиловићу (првом антифашистичком герилцу) и Ратку Младићу, као и само постојање Републике Српске. Упркос жељи да тако буде представљена одбрана мурала посвећеног генералу Ратку Младићу није одраз сеирења српске омладине над сребреничким жртвама већ опирање тридесетогодишњем испирању мозга и колонизацији ума од стране Си-Ен-Ен-а, његових филијала и Сорошевског естаблишмента.

Последњи разлог, односно механизам за колонизацију ума јесте сам процес придруживања Европској унији који неодољиво подсећа на британски индиректни колонијални модел. Помало изненађујуће, овај механизам има најмање успеха јер је већина српског јавног мњења развејала своје илузије о Европској унији и важности њених комесара.

Космополитске сузе Друге Србије не представљају одраз алтруизма већ патолошку жељу да будемо „као сав нормалан свет“, читај Запад. Те сузе су одраз немоћи услед заробљености између комплекса више вредности (према властитом народу) и комплекса ниже вредности (према Западу). Њихов циљ није борба за цивилизацијске вредности, права вијетнамских радника, пољских или српских жена. Циљ је непрестано подривање српске политичке позиције која се полако одмиче од Запада и даље разарање друштвеног ткива.

 

Данило Бабић је докторанд Факултета политичких наука Универзитета у Београду. Ексклузивно за Нови Стандард.