Данила Лагавулин: ИСПОВЕСТ, ИЛИ ПОКАЈАЊЕ У ЉУБАВИ

У ранохришћанским заједницама пракса исповедања се разликовала од оне која је данас прихваћена у Руској православној цркви. Ова тајна се није славила једном недељно/месечно или пре причешћа, као што се сад ради, већ само у два наврата.

Први случај је кад човек долази у заједницу из друге вере. Јеврејске или паганске.

Други случај је кад се човек враћа у заједницу након што је отишао у јерес или једноставно напустио веру.

Исповест је била јавна. Онај који се покајао излазио је, условно, на амвон и поштено се исповедао Богу. Заједница је била сведок покајања, а не само свештеник, као што је сад случај.

Још један интересантан формат исповести је рукописна исповест светог Августина – највећи теолошки документ који се налази у фонду књига Светог писма.

Осећам потребу за јавним признањем.

Прво, још се нисам вратио у Ростов, али желим да одем одмах, јер сам то тако дуго одлагао. Овде не могу да се исповедим – нисам још ишао код свештеника који чека (неће дочекати).

Друго, као и свака креативна особа, имам потребу за „духовним стриптизом“. (То је грех свих креативних људи – зато их волимо.)

Ово је исповедни текст о једном једином греху који ме гризе више од осталих. Чак, чудно, више него гордост:

Опрости ми, Господе, што сам сагрешио пред Тобом.

Ја кршим другу заповест.

Мој идол је Русија.

Волим је више него Тебе.

Никад ми не би пало на памет да одем на Кавказ, у арапске земље, на Блиски исток, па да, ризикујући себе, славим име Твоје и ходам апостолским стазама.

Али с времена на време одем до Дњепра, где Те искушавају птице-убице и челични град, – ево идем, без оклевања.

У протеклих годину дана нисам прстом мрднуо да помогнем православној парохији. Али сам девет месеци ове године провео у служби господара.

Нисам донирао ни рубље за потребе заједнице. Али сам поломио свој и туђе афедроне да би полумилионски „Мавик“ стигао тенкистима из групе „Дњепар“.

Нисам се удостојио да се причестим ни на Васкрс. У исто време, викендом, уместо на недељну службу, или дежурам или се опорављам од још једне шокантне недеље. То је већ кршење друге заповести, али ја се кајем управо зато што волим Русију више од Тебе.

Починићу смртни грех а да оком не трепнем. Можда ћу чак и уживати. А ја могу да грешим против земље само против своје воље: због породичне уцене или мучења. Ако то изненада урадим, појешћу себе.

Узео сам од Павла његову римскост, али нисам узео његово хришћанство.

Волим Те, Господе. Али „мој православни гето“, мој Трећи Рим, „мој родни пакао“ волим још више.

Знам да је љубав према Теби потребнија мени, него Теби. Зато и волим свој народ, коме је веома тешко, више него Тебе.

Ти си силан. Ти си Бог-суверен. А ми смо слаби. Мој несрећни народ, који се увек бори са пола света, враћајући свој суверенитет – њему је моја љубав потребнија.

Ти си, Господе, све.

Али за мене је све – Русија.

Опрости ми не само за мој грех, већ и за чињеницу да не планирам да се побољшам у блиској будућности.

Ја, као онај опседнут демоном, кажем Ти: Верујем, Господе, помози мом неверју.

Помози да Те не заборавимо и да Те ватрено волимо. Да Те волимо више од Отаџбине. Боли ме што Те за ово молим.

И помени ме у Царству Твоме.

У њему већ има оних који су недавно дали душу за своје пријатеље. Оних које лично познајем, и оних које нисам срео. Оних до којих никад нећу дорасти. (Ти знаш њихова имена боље од мене.)

Сети ме се у Царству Твоме са тим великим људима који Ти седе с десне стране.

У Рају ћу скоро све текстове посветити Теби. А само једна десетина иде на Отаџбину.

Сад је обрнуто.

Кајем се, Господе.

(Телеграм канал Д. Лагавулина; превео Ж. Никчевић)