Током 20. века Запад на челу са САД заузео је посебан геополитички приступ према Балкану. Његова суштина огледа се у политици стварања ограничених и споља диригованих жаришта чија практична вредност је у томе да могу, када затреба, да послуже за постизање главних геостратешких интереса атлантиста.

Тог добро увежбаног рецепта контроле непослушних државица Запад се придржава и у новом миленијуму. Руковођени принципом да „оно што је добро, не треба мењати“ западни центри моћи ових дана поново прибегавају изазивању новог балканског жаришта како би у борби са тектонским променама на међународној сцени сачували своје интересе у овом делу света. Југоисточна Европа у последњих месец дана поново постаје балканско буре барута.

Главна препрека остварењу такве потпуне доминације Запада на Балкану јесте Србија. Као традиционални савезник Москве и држава са изразитом континенталном (телулократском) геополитичком природом Србија представља спону Балкана са Русијом, „отворена врата“ даљем ширењу евроазијског утицаја у „стомаку Европе“.

Зато сваки покушај Србије да учврсти своју улогу кључне балканске државе и фактора регионалне стабилности за таласократски Запад представља озбиљну претњу и страх пред пуним повратком „Трећег Рима“ на Јадран и у Европу.

Другим речима, идеја евроатлантског партнерства која је изнедрила два највећа геополитичка монструма савременог света-Европску унију и НАТО пакт-озбиљно је угрожена све приметнијим јачањем међународне улоге Русије и њеним геостратешким позиционирањем на Балкану.

Узнемирене стратешким савезништвом између Москве и Београда НАТО структуре у региону покушавају да изазову дестабилизацију безбедносних прилика и путем политике контролисаног хаоса спрече даље оснаживање руског економског и војног утицаја у региону.

У том светлу морамо посматрати и најновија дешавања у нашем непосредном комшилуку која су производ поменуте западне парадигме стварања контролисаних жаришних зона:

1.) директно мешање НАТО званичника у унутрашњу политику Скопља и покушај формирања (антисрпске) македонске Владе. Претња обојеном револуцијом у циљу „федерализације државног уређења“, чему отворено теже албанске партије у Скопљу заправо би означила почетак краја македонске државе и њену насилну интеграцију у Велику Албанију.

2.) подршка оснивању „војске Косова“;

3.) лажирање државног удара у Црној Гори са циљем да се Русија представи као фактор угрожавања регионалне безбедности и оправда даље постојање НАТО пакта;

4.) подстрек Сарајеву да поднесе ревизију пресуде пред Међународним судом правде и поново актуелизује питање „српске кривице“ за геноцид у БиХ;

5.) прећутна подршка ревитализацији усташке политике у Хрватској и афирмацији великоалбанске идеје на међународном плану.

У ту сврху је и основан тзв. Фонд за Западни Балкан у којем учествује Косово као независна држава што доприноси учвршћивању међународног положаја Приштине као субјекта европских политичких дешавања. У ту сврху прозападни режими у Загребу, Тирани и Подгорици позивају НАТО да осигура своје позиције на Балкану, прими Косово у своје чланство и ојача војну компоненту свеалбанског експанзионизма. У ту сврху терористички дуо Тачи-Рама подстиче урушавање македонског уставног поретка, позива Шиптаре на Балкану „да преузму своја права у своје руке“ и крену у албанско уједињење.

Управо је подршка пројекту „Велике Албаније“ језгро антисрпске (а тиме и антируске) политике Запада на Балкану. Управо се преко актуелизације „шиптарског питања“ ствара ново регионално жариште. Његова иницијална каписла био је захтев Албанаца за ревизијом граница и норми међународног права која се одразила у нелегалној сецесији јужне српске покрајине. Његов крај треба да резултира стварањем „природне албанске државе“ на Балкану.

У томе пресудну улогу игра и Европска унија која годинама ради на томе да се Београду постепено одузму сви атрибути државности. Политичко, економско и војно срозавање Србије које Брисел врши путем (уцењивачких) приступних преговора узрочно-последично повезано је са јачањем албанског политичког фактора у региону.

Спречавање српских интеграција на једној и (убрзана) подршка кохезији албанског „етничког“ простора на другој страни окосница су политике евроатлантских интеграција. То неминовно доводи до пресецања српско-руских веза и геополитичког избацивања Русије са Балкана.

Много је примера који нам указују да је данашњи „бриселски болесник“ у својој намери да од српског народа створи бесправну масу појединаца без вере, језика, државе и историјског континуитета јако сличан некадашњој „тамници народа“, званој СФРЈ.

Свима нама познату комунистичку крилатицу „Што слабија Србија, то јача Југославија“ заменила је она англоамеричка „Што мања Србија, то већа Албанија“.

Већ годинама трају добро смишљени покушаји у виду различитих регионалних иницијатива да се албански фактор на Балкану хомогенизује, албанске територије повежу у једну државну целину, а српске земље трајно дезинтегришу и сведу на ниво обичних, међусобно дубоко подељених окупационих јединица.

Прошлогодишња најава изградње аутопута Ниш-Приштина заправо је један од предуслова за оперативно функционисање најављене царинске уније на Балкану у режији Брисела и Берлина и представља додатан вид јачања великоалбанске геополитичке вертикале. То ће створити услове за даљу експанзију милитаристичке и експанзионистичке политике Тиране у региону.

На делу је активан рад наших “комшија и западних партнера” на слабљењу српске државности. Како би постигли то они се послужују већ опробане методе генерисања вештачки произведене кризе. Кризе која треба да створи обруч тензија око Србије и нашу државу заплаши избијањем ширег сукоба како би она била спремна да добровољно пристане на свој потпуни нестанак са политичке мапе Балкана.

Крајњи циљ таквих испланираних сукоба је опкољавање Србије, слабљење њеног стратешког потенцијала на Балкану и спречавање да Београд ојача свој суверенитет и оживи државотворну политичку идеју.

Кључни разлог новог НАТО похода на Србију лежи у тежњи да се Москва једном заувек искључи из регионалних политичких процеса. То треба да се одрази у рушењу јединог одрживог геополитичког пандана евроатлантизму – руског концепта „Балканске четворке“ (Б4). Другим речима: „У борби за свој утицај Запад ће учинити све да спречи сваки покушај стварања савеза Србије, Републике Српске, Црне Горе и Македоније на Балкану под покровитељством Руске Федерације“.

У таквом геополитичком контексту Србији се не нуди много алтернатива. Заправо, постоји само један избор. Једини могући уколико желимо да сачувамо своју државност. То је суверенистичка политика! Политика која ће показати Западу да је његова антисрпска геополитичка парадигма заувек пропала.

Одговор Београда на нову дестабилизацију прилика у региону мора да гласи: „Србија прекида интеграције у ЕУ и НАТО пакт. Србија постаје лидер политике војне неутралности у региону и уз дипломатску подршку Русије и Кине креће у формирање савеза војно неутралних држава!“