ДАНИЈЕЛ ИГРЕЦ: Зашто изаћи на референдум и заокружити НЕ?

 

Поштовани грађани Србије,

уверен сам да се ових дана многи од вас питају да ли у недељу изаћи на референдум и како гласати. Да ли подржати промену Устава или бити против. Шта значи ако на гласачком листићу заокружите ДА, а шта ако се одлучите за НЕ?

Одговор на питање зашто се грађани суочавају са овим дилемама налази се у одсуству широке и озбиљније јавне расправе на тему уставних промена. Необавештеност и конфузија код народа су директна последица покушаја одређених политичких фактора у власти да питање уставних промена што је више могуће остане испод радара јавности, да се измене највишег правног акта у држави малтене провуку испод жита и спроведу у тишини. Зашто заговорницима уставних промена није у интересу да народ Србије буде упознат са суштином и последицама предложених уставних амандмана? Њихов (једини) аргумент да се гласа за промену Устава је да ће то Србији донети боље и ефикасније правосуђе, независно од утицаја политике, и да ћемо због тога „убрзаним кораком кренути ка ЕУ„. Да ли је ишта од овога уопште – тачно?

Пођимо редом.

У нашој јавности је мало познато да је Венецијанска комисија, која је иначе саветодавно тело Савета Европе, у пролеће 2007. године усвојила документ под називом „Мишљење број 405/2006“. Наиме, тадашње руководство Европске комисије затражило је од чланова Венецијанске комисије да изнесу своје примедбе и предлоге на тек донети Устав Србије из 2006. године.

У том мишљењу Венецијанска комисија на основу коментара представника из Велике Британије, Аустрије, Пољске, Белгије и Финске (иначе, све ове земље су само годину дана касније међу првима признале самопроглашену Републику Косово) зацртава курс будућих уставних промена у Србији. Током наредних година ове препоруке преузима ЕУ која их претаче у преговарачка поглавља са Србијом и тако европске интеграције наше државе условљава њиховом имплементацијом.

Све оно што данас од нас траже из Брисела, зацртано је још пре петнаест година. Прва на реду је промена Устава у области правосуђа – што се управо и дешава. Од нас се очекује да прихватимо Сорошев модел правосуђа где судије и тужиоце не бирају народни посланици као представници грађана већ то чине Високи савет судства и Врховно веће тужилаца – затворена тела без демократског легитимитета, која ће бирати носиоце правосудних функција далеко од очију јавности и која ће бити подложна утицају политичара, невладиних организација и страних амбасада. Приморавају нас да гласамо за систем избора судија и тужилаца који нема ниједна озбиљна европска држава. Од грађана Србије се крије да је реформу правосуђа која нам се намеће кроз ове уставне промене применило свега осам земаља чланица Савета Европе – док је њих 39 задржало право да се судије и тужиоци бирају или у парламенту или од стране шефа државе или у оквиру извршне гране власти. Навешћу само неколико примера – у Немачкој, најважнијој и најутицајнијој чланици ЕУ, судије бира посебан комитет, сачињен од посланика и савезних министара правде – значи од политичких представника, које је народ изабрао на изборима. У Ирској судије именује председник државе, и то на обавезујући предлог Владе. У Словенији судије бира Народна Скупштина, која има дискреционо право и да одбије појединачног кандидата уколико постоје оправдани безбедносни разлози због којих није примерен за обављање државне службе. Поменимо и ових дана медијски актуелну Аустралију – тамо је процес избора судија фактички у целини у рукама извршне гране власти. Посредством аустралијског генералног гувернера (шефа државе) у избору судија и тужилаца учествује и британска краљица. Поставља се питање – како то да већина демократских земаља, нарочито већина чланица ЕУ, може да има систем где народни посланици бирају судије и тужиоце, а Србија не може? Какав је то принцип по којем у једној Немачкој учешће парламента у избору судија није нарушавање владавине права и независности правосуђа, док је у Србији такво нешто „противно европским вредностима“?

Следеће што Венецијанска комисија уочава као проблематично у нашем Уставу је одредба о ћирилици као службеном писму у Србији. Замера нам се јер наводно дискриминишемо латиницу и умањујемо права националних мањина. Подмукло нам поручују да ћемо због ЕУ интеграција морати да престанемо да говоримо српским језиком и пишемо ћирилићним писмом. Венецијанској комисији смета и обележавање Дана Републике Српске, па је тако у свом мишљењу из 2013. године позвала на забрану његове прославе јер у њему види „дискриминаторски празник који нарушава вредности толеранције и дијалога“.

На крају, Венецијанска комисија нам спочитава да је наш поступак за промену Устава исувише „презахтеван, комплексан и ригидан“. Смета им што је листа уставних промена које подлежу референдуму веома широка, па тако обухвата и преамбулу и начела Устава. Сугерише нам се да нема потребе да о променама Устава које се односе на „територијалну организацију и уређење власти“ одлучују и грађани на референдуму. Иако избегавају директно то да нам кажу – њихов највећи проблем је наша уставна преамбула. Они би били најсрећнији када би се Устав у делу који јемчи територијалну целовитост Србије и гарантује опстанак КиМ у њеном саставу мењао без изјашњавања грађана – пуком одлуком скупштинске већине.

Сваком добронамерном појединцу је јасно да предстојећа промена Устава није уједно и последња. Данас од нас траже да им предамо правосуђе, сутра ће тражити да признамо Косово, прекосутра да више не будемо Срби. Неће Србија променама Устава бити ближа ЕУ, али ће сасвим сигурно бити све удаљенија од себе, свог суверенитета и своје независности.

Ако у недељу гласате за промену Устава, гласали сте за правосуђе у рукама страног фактора, невладиних организација и Брисела.

Ако у недељу гласате за промену Устава, гласали сте за нове уцене и ултиматуме Европске комисије, која од нас очекује да се одрекнемо ћирилице, осудимо прославу Дана Републике Српске и признамо сецесију Косова и Метохије. Ако у недељу гласате за промену Устава, гласали сте за легализацију политизације и непотизма у правосуђу, за још већу корупцију у судским и тужилачким редовима. Ако гласате за, гласали сте за интересе крупног капитала, страних банака и транснационалних корпорација.

Ако не желите ништа од овога, онда је излазак на референдум први корак у пружању отпора онима који би да нас лише суверенитета и државе. Подсетићу да су се са сличним питањем са којим се у недељу суочава Србија пре неколико месеци суочили и грађани Швајцарске, а неколико година пре њих и грађани Турске. У обе ове земље невладине организације које се финансирају из средстава Фонда за отворено друштво, чији је власник Џорџ Сорош, покушале су да одвоје правосуђе од народа и да избор судија и тужилаца изместе из парламента. Али грађани Турске и Швајцарске нису имали дилему – у обе државе већина становништва је на референдуму рекла НЕ реформи која правосуђе чини независним – од сопственог народа, а све зависнијим од страних центара моћи.

Поштовани грађани Србије, у недељу и ми имамо јединствену прилику да им поручимо да Устав Србије није парче папира над којим могу да врше своје политичке експерименте. Имамо јединствену прилику да им покажемо да се Срби не одричу својих уставних и демократских тековина. Глас против промене Устава је глас за слободну и суверену Србију, то је испуњење наше уставне и патриотске дужности. Глас против је глас за независно правосуђе, за народни суверенитет и за КиМ у оквирима Србије.

Зато – заокружите НЕ!

Аутор: Данијел Игрец, магистар правних наука