ДАНИЈЕЛ ИГРЕЦ: Зашто ћутимо на стварање Велике Албаније?

„Косово је постало равноправан члан европске енергетске породице! Честитам!„

Овако се немачки амбасадор у Приштини, Кристијан Хелд, прекјуче радовао уласку тзв. Косова у Европску мрежу оператера преносних система електричне енергије (ЕНТСО-Е). Он је своју радост поделио и на друштвеним мрежама. Како и не би, када је немачка Влада уложила преко 75 милиона евра у развој „енергетске сарадње између Албаније и Косова“. Исплатило се.

Радовала се и тзв. косовска министарка за економију Розета Хајдари. Тек преко њеног Твитер налога за ово је сазнала и јавност у Србији јер нико од надлежних државних органа јуче није желео да коментарише ову вест. Просто, прећутали су је. Нико није желео да расправља о Косову и Метохији – најважнијем државном и националном питању.

Погледајмо хронолошки редослед догађаја:

У септембру 2013. године Београд и Приштина под окриљем ЕУ потписују тзв. Споразум о енергетици у ком се између осталог предвиђа да ће територија КиМ постати „засебна енергетска контролна област“ на којој ће се примењивати закони и прописи „Републике Косово„. У истом том споразуму српско јавно предузеће „Електромрежа Србије“ се обавезује да ће пружати подршку косовском електродистрибутивном систему КОСТТ да постане члан Европске мреже оператера преносних система електричне енергије.

У децембру 2019. године сепаратистичка власт користи бенефите овог споразума и са албанским оператером електричне енергије потписује споразум о „успостављању заједничког регулаторног блока“ у Тирани. Био је то још један корак у слагању великоалбанског мозаика.

Тај споразум ступио је на снагу 20. априла ове године, када га је на исти дан верификовало и надлежно тело Европске мреже оператера преносних система електричне енергије. И то са већином од 22 гласа (три државе чланице су биле против, док су четири биле уздржане).

Сада је јасно зашто нико од надлежних није желео да коментарише ову одлуку која дубоко нарушава принцип територијалне целовитости Србије и задире у њен суверенитет. Зато јер су прихватили да прећуте још једно гажење српских права и да затворе очи пред све агресивнијим насртајима великоалбанских сецесиониста на државну имовину и ресурсе у јужној покрајини.

Оно што су такође пропустили да примете је да су наши „европски пријатељи“ у ЕНТСО-Е нарушили и сам Бриселски споразум. Не само да су прихватили тзв. Косово као новог члана „европске енергетске породице“ већ су отишли и корак даље – признали су „право“ Републике Албаније да територију КиМ стави под своју јурисдикцију и да је припоји свом регулаторном енергетском блоку.

Оно што је започео Бернар Кушнер 2000. године данас настављају у политичко рухо пресвучени ратни злочинци и бивши команданти УЧК. Њихов циљ је постепена узурпација, а потом и присвајање комплетне српске државне и друштвене имовине на Косову и Метохији, а све то под плаштом „нормализације односа уз асистенцију Брисела„. У томе им свесрдно помажу „независни и непристрасни“ медијатори и специјални изасланици за дијалог из Берлина и Вашингтона. 

Где је овде државна политика одбране КиМ? Где су овде дипломатски протести, негодовања, захтеви за званичним објашњењима од европских институција? Зашто изостаје покретање расправе о великоалбанском екстремизму пред међународним форумима? Зашто нема обраћања Савету безбедности Уједињених нација? Где су овде Устав Србије и Резолуција 1244 која гарантује континуитет српске државности на КиМ?! Докле ћемо бити сведоци разарајућих последица политике повлачења и безграничних уступака?! Покушајмо да научимо нешто из искуства земаља које се већ деценијама успешно супротстављају сепаратизму. Кипарски случај је пример како је у заштити имовинских права итекако значајна и стална активност државе пред међународним инстанцама. Када су турске оружане снаге покушале да отуђе и запоседну државну имовину на окупираном северу земље Никозија се свим расположивим дипломатским средствима борила да спречи отимачину и докаже да је Република Кипар једини легални власник своје имовине. Борили су се свим правним средствима и у томе успели. Пресуде више међународних судских органа укључујући и Европски суд за људска права су на страни Кипра.

Наивно и неодговорно је чекати на реакције из Европске уније. Организација која није у стању да се избори са све већим економским и безбедносним изазовима у свом дворишту не може да буде поуздан партнер Србије и гарант њених државних интереса на КиМ. Идеја европског уједињавања замишљена је тако да почива на доследном поштовању међународног права што је записано и у оснивачким актима саме ЕУ. Та идеја умрла је оног дана када је ЕУ подржала албанске сепаратисте на Косову и Метохији, умрла је онога дана када су њене најважније чланице узеле учешће у планском и координисаном развлашћивању Србије и њеном протеривању са простора јужне покрајине.

Дошао је тренутак да се окренемо себи. Косово и Метохија мора да нам буде највиши приоритет државне политике, преговоре морамо уз помоћ својих проверених савезника да вратимо под пун мандат УН, а бриселске споразуме да поништимо. Без одлагања. 

Пише: Данијел Игрец, магистар права