ДАНИЈЕЛ ИГРЕЦ: Закон о универзалној јурисдикцији је кључан за заштиту виталних српских државних и националних интереса

Пре неколико дана званични Загреб поново је затражио од Србије да што пре суспендује Закон о универзалној јурисдикцији за ратне злочине, наводећи да ће свако даље инсистирање српске стране на његовој примени значити наставак хрватске блокаде путу Србије ка ЕУ. Према наводима Хрватске поменути Закон неосновано шири српску кривичну јурисдикцију против хрватских држављана за кривична дела почињена на хрватској територији.

У изложеној анализи аутор ће укратко представити значај Закона о универзалној јурисдикцији за Републику Србију и критички се осврнути на хрватске аргументе који наводно оправдавају његову суспензију. У закључку аутор ће објаснити зашто је важећи закон кључан за заштиту виталних српских државних и националних интереса и шта је стварни узрок хрватских тежњи да се он повуче из употребе.

2003. године Република Србија званично је усвојила Закон о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине (у јавности познатији као Закон о универзалној јурисдикцији). Закон је био резултат српских напора да се осигура ефикасан правно-политички механизам за кривично процесуирање најтежих ратних злочина почињених против српског народа на подручју бивше СФРЈ. Као такав закон је био одраз међународних обавеза које је наша држава преузела у оквиру чланства у Уједињеним нацијама и Савету Европе. Уједно он је био и одраз сагласности свих тада кључних међународних фактора који су тежили ка расветљавању ратних злочина у бившој Југославији и постизању политичке стабилности на овим просторима. У том контексту ни тадашња хрватска власт није оспоравала разлоге за неопходност доношења поменутог закона. Пуних 13 година она је или изричито или тихо допуштала Србији да врши универзалну јурсидикцију на подручју држава бивше СФРЈ.

Међутим, отпочињањем српских преговора о чланству у ЕУ и повратком коренима усташке политичке идеологије, трендом који се може последњих година приметити у хрватској политици, званични Загреб јавно је почео да оспорава српско право на универзалну јурисдикцију. Тај свој став хрватско руководство заснива на следећим аргументима: 1.) Српски закон крши општеприхваћена начела кривичног и међународног права, као и начело правне предвидљивости; 2.) Законом се крши начело немешања у унутрашње ствари Републике Хрватске, а тиме и њен суверенитет; 3.) Закон на погрешан начин регулише универзалну јурисдикцију, јер се не односи на све државе, већ искључиво на државе бивше СФРЈ.

Аутор истиче да појам универзалне јурисдикције означава суверено право сваке државе да кривично гони и судски процесуира нека од најтежих кривичних дела, почињена на територију било које државе (принцип универзалности), и то без обзира на држављанство починиоца или жртве. У пракси то значи да нпр. Србија може, користећи своје законе, да подигне оптужницу и води судски поступак и против страног држављанина који је починио кривично дело на територији неке друге државе, а не Србије. Таква кривична надлежност српских судова углавном је ограничена на најтежа кривична дела, међу којима су геноцид, ратни злочини као и злочини против човечности.

Неопходно је истаћи да универзална јурисдикција није само право државе, већ и њена међународна обавеза. Према одредбама обавезујућих Женевских конвенција и члана 15. Међународног пакта о политичким и грађанским правима свака држава чланица УН дужна је да врши универзлану јурисдикцију. Циљ тих правила је да се адекватно открију и санкционишу починиоци најтежих кривичних дела, тј. оних која угрожавају виталне интересе читаве међународне заједнице. Тиме се на међународном нивоу спречава да таква дела остану некажњена, а државе се позивају да универзалну јурисдикцију врше ради остваривања међународно-правних начела заштите људских права и начела правне и демократске државе. Овим је јасно доказано да је први хрватски аргумент у потпуности неоснован.

Што се тиче другог аргумента према којем српски закон представља недозвољено мешање у унутрашње ствари Хрватске и повреду њеног суверенитета аутор истиче да је Хрватска већ тиме када се обавезала да ће примењивати Женевске конвенције и обавезујуће акте УН на одређени начин легитимно ограничила свој кривично-правни суверенитет. Право Србије да врши универзалну јурисдикцију не може представљати напад на хрватски суверенитет јер је то обавеза (и право!) Србије према самом међународном праву, које у овом случају налаже закониту обавезу Хрватској да поштује српску кривичну надлежност за ратне злочине. Пошто се не ради о противправној повреди суверенитета, неоснована је и тврдња да се законом Србија меша у унутрашње ствари Хрватске.

Трећи аргумент Хрватске такође је неоснован јер нигде у међународном праву не постоји забрана да Србија сама, сходно својим интересима, ограничи вршење универзалне јурисдикције на териториј бивше СФРЈ. Опште је прихваћено да ништа не спречава било коју државу да неко своје право може самој себи да ограничи.

У прилог наведеном аутор истиче и мишљење саме Европске Уније која је јасно саопштила да је универзална јурисдикција легитимна могућност држава према међународном праву. Као таква она не представља кршење суверенитета других држава. Чак и када би Србија суспендовала спорни закон и даље би могла директно на основу међународних правила да суди хрватским држављанима за ратне злочине почињене на хрватској територији. ЕУ сходно својим актима чак ни нема надлежност за ратне злочине, већ је то препуштено међудржавним односима и праву које их уређује. То значи и да је сваки покушај хрватског условљавања српског пута ка ЕУ тематиком ратних злочина у потпуности неоснован.

Поред горе наведених правних аутор укратко истиче и неколико политичких разлога који иду у прилог очувању српског Закона о универзалној јурисдикцији. Позната је чињеница да је Хрватска када је у питању процесуирање својих држављана за ратне злочине над Србима на подручју своје територије крајње неефикасна и неспремна за било који вид сарадње са српским државним органима. То нам показују и примери ослобађајућих пресуда некима од највећих ратних злочинаца попут Анте Готовине и Бранимира Главаша.

У складу са својом политиком ревитализације и рехабилитације фашизма и усташких вредности Хрватска се показује као идеално заточиште за све оне злочинце који су масакрирали српски народ. Уколико би Србија пристала на диктате Хрватске и укинула своју универзалну јурисдикцију остварила би се опасност да најокрутнији усташки злочинци заувек остану некажњени, а српске жртве заувек остану ускрађене за правду. Уколико томе додамо и селективно деловање Хашког суда који је пао на испиту правде и показао се као политички суд који суди искључиво српском народу долазимо до закључка да Закон о универзалној јурисдикцији представља легитиман механизам Србије за заштиту права свога народа и постизање историјског помирења и разоткривања истине.

У закључку аутор наводи и неколико података из статистике. Наиме, сви до сада спроведени случајеви које су српски органи покренули на основу тог Закона показују да су од укупно 170 процесуираних особа само две особе биле хрватске националности, док су све остале биле етнички Срби. Ово је јасан доказ да Хрватска не оспорава српски закон из чисто правних разлога (јер је већ речено да су они сви редом неосновани) већ са политичким циљем да заштити највеће крвнике свог народа, оправда своју злочиначку политику 90-их и Србију лиши њене државности и самосталности на пољу кривичне јурисдикције. За ту своју намеру Хрватска перфидно користи интеграцијски оквир ЕУ за Србију. Овакви хрватски поступци само су део општег политичког правца те државе који се огледа у поновном оживљавању усташке политичке традиције; традиције која се заснива на антисрпству и спровођењу агенде о брисању српског државног и националног корпуса са европске геополитичке мапе.

Тагови: Данијел Игрец