ДАНИЈЕЛ ИГРЕЦ: Управљање Србијом преузела је „дубока држава“
Протеклих месеци имали смо прилику да читамо мало море аналитичких текстова и новинских чланака о феномену тзв. дубоке односно дубинске државе. Термин који иначе потиче из турске политичке праксе и означава чврсту спрегу врхова војске, безбедоносних агенција, судства и организованог криминала, односно својеврсну тајну владу у земљи, у новије време највише се користи да опише покушаје структура старе америчке администрације да ставе под своју контролу новоизабраног председника САД, Доналда Трампа.
Дубока држава у много чему представља еквивалент „државе у држави“ (тзв. imperium in imperio), односно ознаку за све појединце и организације чија моћ није институционализована у постојећим државним органима, али је толико јака да се помоћу ње врши контрола над најважнијим полугама одлучивања у држави. Реч је о неформалној групацији страних и домаћих невладиних организација и имућних појединаца која врши де факто власт у земљи и чијој вољи су подређене скоро све њене главне демократске институције. Волтер Беџет, британски публициста и есејиста из 19. века, један од твораца термина „дубоке државе“, данас би је вероватно описао као спрегу најутицајнијих представника политичког естаблишмента, војно-индустријског комплекса, обавештајних служби, цивилног друштва и главних мејнстрим медија. Спрега оних који у националном суверенитету држава виде свог највећег непријатеља, које вежу заједничке антидржавне тенденције, заједничка идеологија глобализма, либералног капитализма, отворених граница и мултикултурализма и заједнички циљ, а то је утицај на доношење стратешких државних одлука, како би заштитили свој стечени (монополни) положај и личне парцијалне интересе.
Све наведено многе наводи на закључак да је феномен „дубоке државе“ присутан само у највећим државама света, пре свега у САД где њени припадници контролишу америчку државну структуру и руководе њеном спољнополитичком машинеријом. Међутим, нема само Америка „дубоку државу“. Јуче смо видели да своју „дубоку државу“ има и Србија. Она је испливала на површину одлуком да се за новог мандатара Владе Србије постави још један протагониста западних интереса и миљеник атлантистичких центара моћи – Ана Брнабић.
У прилог тврдњи да је досадашња министарка за државну управу и локалну самоуправу производ политичког Запада и део његове добро умрежене структуре говори и чињеница да је неко време радила на разним пројектима у оквиру УСАИД-а, једне од најпознатијих испостава „меке моћи“ Вашингтона на Балкану. Она је и директор америчке компаније за развој ветроелектрана „Continental Wind Serbia“, иначе једне у низу приватних корпорација, којима управља моћан ланац западних лобиста чији је циљ, између осталог, и промоција интереса Светске трговинске организације и легализација ГМО коју форсира глобални гигант „Монсанто“.
Ана Брнабић, особа која је током студија у Лондону радила за „Српски информациони центар“ чији је главни задатак био да одржава контакт између тадашњих реформистички настројених (читај: пробриселских) странака у Србији са цивилним медијима у Великој Британији, до јуче маргинална личност и особа чији политички профил представља потпуну непознаницу за велику већину српске јавности, преко ноћи је дошла у позицију да заузме централно место на политичкој сцени Србије, најважнију функцију у уставно-правном уређењу извршне власти у држави.
То је било могуће само једним путем, путем који су Ани Брнабић већ месецима уназад трасирали они који од петооктобарског државног преврата управљају овом државом и који су подржавали „спонтане“ протесте против Владе и резултата председничких избора, одржане пре непуна два месеца широм Србије. Будућа премијерка Србије је експонент оних чија идеологија су аутошовинизам и србофобија, оних који се истичу по свом антисрпском наративу, оних који се налазе на платном списку Рокфелерових и Сорошевих фондација у Србији. Ану Брнабић је на место новог мандатара довео другосрбијански лоби, довела ју је читава плејада западњачких агената од утицаја и домаћих плаћеника, чијем диктату је нажалост подлегао актуелни председник Србије.
Овде је као нерационалну потребно одбацити тезу да је садашњег шефа државе на одлуку да именује Ану Брнабић навело размишљање да ће, уколико за мандатара постави особу која ужива наклоњеност страних (англоамеричких и германских) фактора, „умирити“ (гео)политичке апетите Запада у Србији и задржати потпуну контролу над новим премијером, чиме ће сва кључна питања унутрашње и спољне политике и даље остати у домену његовог одлучивања. Уколико узмемо у обзир саму природу система државне власти у Србији схватићемо да је и де јуре и де факто сва моћ концентрисана управо у рукама председника Владе, а не председника републике. Са тог аспекта би било сврсисходније и логичније да се на премијерску позицију доведе неко из владајуће политичке партије, неко идеолошки близак шефу државе, неко ко би био гарант да се континуитет досадашње политике балансирања и одржавања својеврсне равнотеже снага настави и убудуће, а не неко ко је нестраначка личност и ко је са обзиром на своју досадашњу политичку и професионалну каријеру потпуно склон западном утицају. Нажалост, овога пута тај принцип није био уважен, председник републике није показао своју политичку чврстину, већ је код њега превладала потреба за додворавањем бриселској Европи, вероватно мислећи да ће тиме најбоље да сачува мир и стабилност у региону. Бојим се да је ипак погрешио.
Ана Брнабић нити има искуства нити ће бити у стању да води национално одговорну и државотворну политику. Да ли је од једне такве особе уопште могуће очекивати да у тренуцима нових геостратешких и безбедносних изазова пред Србијом, у тренуцима бујања великоалбанског сепаратизма на КиМ, у праскозорје формирања терористичке Харадинајеве власти у Приштини, у тренуцима када НАТО пакт, гутајући Црну Гору, а ускоро и Македонију, опкољава Србију, у тренуцима нових напада на Републику Српску и ескалације исламског радикализма у региону руководи кормилом државне политике у смеру превенције сукоба, јачања војно-безбедносних потенцијала, стратешког економског повезивања са Русијом и Кином? Одговор је: Не. Није могуће.
Наведено би било могуће само уколико би се актуелни председник државе одлучио да уместо анационалне води националну политику кадрирања, смишљену и континуирану политику убацивања националних кадрова у структуре власти, у институције система.
Сада знамо да овога пута то није био случај.
Сада знамо да ће нове станаре на Немањиној 11 бирати не они који уживају већинску подршку грађана ове земље, већ директно америчка и британска амбасада у Београду као и њихови „доушници“ из Делегације Европске уније у Србији.
Особа чији политички програм није писан руком српског народа, већ је настао испод пера западних агената од утицаја, особа коју су на премијерско место довеле стране фондације, ЛГБТ лобисти и антисрпски НВО сектор, особа која нема никаквог искуства у вођењу државотворне политике и чије схватање актуелне геополиитчке ситуације у региону и свету је равно нули, заузеће најважнију државничку функцију у земљи.
Одабир Ане Брнабић за мандатара само је још једна коцкица у слагалици растурања српске државе и део западног пројекта десрбизације Србије. Њиме се одаје признање свима онима који неуморно раде на распарчавању ове земље, на њеном економском сиромашењу, на затирању идентитета њеног народа, на гушењу националне и културне обнове Србије. Одаје се признање читавој плејади другосрбијанских политичара, неолибералним аналитичарима, представницима прозападних НВО, разним Кандићкама и Соњама Бисерко, власницима „Пешчаника“, „Слободне Европе“, „Блица“ и америчке испоставе ЦИА-е за Балкан, телевизије Н1, житељима „круга двојке“, „Жутим паткицама“, космополитима, тј. свима онима који припадају мрежи србофобичне „дубоке државе“.
Никада у историји српског народа руководеће положаје нису заседали они којима су идеолошка и политичка уверења била хиљадама светлосних година удаљена од самих темеља наше државности, од Светосавске и слободарске мисли, као што је то случај са Аном Брнабић. За њу су Косово и Метохија шпанско село, а Европска унија нешто чему треба безалтернативно тежити. Зато ни не чуди што је већ у првих 24 сата након добијања мандата најавила да ће будућа Влада добити нови ресор и то ни мање ни више него Министарство за европске интеграције. Ана Брнабић нам јасно поручује да ће наставити са политиком евроатлантских интеграција, упркос томе што је велика већина грађана Србије против даљег подилажења интересима Брисела и Вашингтона. Она је одлучила да се оглуши о глас српског народа и да постојећу Канцеларију за европске интеграције подигне на виши ниво док план о отварању Канцеларије за сарадњу са Руском Федерацијом при Влади Србије, упркос одличној сарадњи Београда и Москве и потреби њеног даљег јачања, очигледно категорички одбацује.
Србија је доживела да њени државни и национални интереси поново буду стављени у други план и то по ко зна који пут управо због притисака њених „пријатеља и партнера“ из Брисела и Вашингтона. Избор Ане Брнабић за премијера је још један доказ да је Србија у вазалном односу према ЕУ и НАТО пакту, да је зависна и окупирана држава, држава чије управљање је прешло у руке антисрпског конгломерата, званог „дубока држава“.
Тагови: Ана Брнабић
