ДАНИЈЕЛ ИГРЕЦ: Тирана између Европске уније и „Велике Албаније“

Када се средином 20. века на темељу немачко-француског стратешког савезништва стварала данашња Европска унија, њени оснивачи замишљали су је као „економску и политичку заједницу равноправних држава“. Заједницу која ће ујединити европске народе, јемчити њихову слободу и државни суверенитет и уклонити сваки облик екстремног, радикалног национализма.

Покретачка идеја „очева ЕУ“ била је у толикој мери повезати европске народе како ниједна држава Старог континента више не би била у стању да својом шовинистичко-империјалистичком, ратнохушкачком политиком увуче Европу у нове крваве сукобе као што је то био случај у оба светска рата.

Циљ је био у потпуности сахранити хегемонистичке пројекте који су деценијама угрожавали европску безбедност, а политичке идеологије које су путем њих црпиле моћ за свој опстанак послати на ђубриште историје. „Нова Европа“ требала је да постане савез који ће подстаћи природне интеграције сваког европског народа, а оне вештачке трајно елиминисати.

Развој идеје европских интеграција који је уследио након тога, нарочито након потписивања Мастрихтског уговора из 2002. године, довео је до краха процеса стварања Европе равноправних и суверених народа. Уместо „оазе слободе, безбедности и економског просперитета“ Европска унија постала је ригидна наднационална структура у којој је народну демократију заменила владавина бриселске аутократије, економско благостање дубока финансијска и привредна криза, а сигурност њених грађана услед неконтролисаног прилива миграната никада није била угроженија.

Таквој ситуацији у много чему је допринела управо неспособност саме Европске уније да се избори за своју геополитичку самосталност на глобалном нивоу. Успешан покушај англо-америчких корпоративних елита да ЕУ претворе у своје спољнополитичко „двориште“, њене кључне државе чланице ставе под патронат НАТО пакта и ослабе њене везе са природним савезником европских земаља-Руском Федерацијом, допринео је свеопштој деградацији европске идеје.

Унија где најважније одлуке уместо народно изабраних влада доносе представници крупног капитала, а експозитуре атлантистичког утицаја подривају државни суверенитет постаје ослонац свим оним сепаратистичким тенденцијама које угрожавају мир и стабилност европских држава. Претварајући себе у амерички привезак који слепо спроводи интервенционистичку политику Вашингтона савремена ЕУ постала је управо оно против чега је била и основана – постала је главни спонзор и ослонац свих експанзионистичких пројеката у Европи.

Најочигледнији пример тога је вишедеценијска подршка западноевропских држава и институција ЕУ процесу распарчавања српског етничког простора и спречавање мирне институционалне интеграције српских земаља у корист ревитализације вештачке, историјски неутемељене великоалбанске идеје званичне Тиране. ЕУ отворено је стала на страну протеривања српског народа са КиМ, кршења међународног права и растакања српског суверенитета.

У контексту те (атлантистичке) политичке стратегије Брисела треба посматрати и најновију изјаву албанског премијера Едија Раме који је позвао ЕУ да настави са политиком даљег проширења на Западни Балкан. У супротном, рекао је он, уједињење његове земље и Косова не може да се искључи уколико перспектива уласка земаља региона у ЕУ настави да бледи.

„Нико не жели да тражи мале савезе, сви желе у велику унију. Али ако нема наде, нема перспективе, нема места, онда, наравно, мали савези могу да се догоде“, рекао је Рама.

Председник албанске Владе својом поруком упозорио је Брисел да Тирана неће седети скрштених руку и да ће уколико ЕУ не предузме конкретније мере како би потпомогла стварање јединствене албанске државе на Балкану она то учинити сама, формирањем савеза између тзв. Косова и Албаније.

Према речима Раме пад заинтересованости Брисела за европске интеграције Балкана може довести до тога да тај регион „полуди“ чиме Тирана поручује да у постизању свог стратешког спољнополитичког циља неће оклевати ни да примени силу уколико то буде потребно.

Штавише, како би оправдао своју изнету претњу албански премијер посредно је оптужио српски фактор на Балкану за дестабилизацију безбедносних прилика у региону која се врши путем опструкције бриселских преговора, подстицањем наводног државног удара у Црној Гори и тежњама Републике Српске за независношћу.

Занимљиво је да Тирана у политици званичног Београда који већ годинама инсистира на добросуседским односима и постизању мира види фактор нестабилности док јавно испољавање својих територијалних претензија према суседним државама сматра оправданим и пожељним.

Несумњиво је да су хегемонистички кругови у Приштини и Тирани узнемирени јачањем геостратешких позиција Русије на Балкану јер у њему виде отворену претњу својој милитаристичкој политици. Еди Рама као гласноговорник идеје о свеалбанском уједињењу због тога позива Брисел и Вашингтон на веће ангажовање у региону како би се неутралисао руски утицај на овим просторима и спречила стратешка сарадња Москве и Београда. Због тога његове поруке треба разумети као део једног читавог анти-руског колажа који, свестан да Запад полако губи полуге моћи на Балкану, жели што пре да приведе крају пројекат „Велике Албаније“ и „независног Косова“.

Изјава Едија Раме ставља Европску унију пред избор: Или ће подржати стварање етнички чисте монструм-творевине зване „Велика Албанија“, али под плаштом приче о наставку евроатлантских интеграција или ће препустити да то учине сами Албанци, новим погромом над српским народом.

Поставља се питање да ли ће ЕУ и НАТО пакт осудити поступање албанског званичника које је уперено ка подстицању сукоба, рушењу уставног поретка Србије, Македоније и Црне Горе и које представља увод у насилно прекрајање граница?

Сви знамо шта би се десило када би неко из државног врха Србије позвао на уједињење српских земаља. На реакцију Запада не би чекали дуго. Она би у том случају била енергична, муњевита и антисрпска. Не би ме чудило ни да се Београд окриви за поступке Едија Раме. Гледајући кроз наочаре западне политике двоструких аршина Србија је увек и за све крива. Па чак и када ништа није урадила.