Данијел Игрец: Србији је потребан заједнички међународни фронт за одбрану КиМ!

Увек када помислим на однос Европске уније према Србији сетим се оне старе народне изреке која каже да су у лажи кратке ноге и да истина кад тад (али увек) исплива на површину. Ако ишта онда је управо политика „европске породице народа“ најбоља потврда истинитости ове народне мудрости што посебно долази до изражаја када је у питању статус Косова и Метохије.

Сви знамо за званичан став Брисела о неутралној посредничкој улози ЕУ у преговорима између Београда и Приштине, о „јединственој и избалансираној“ европској политици када је у питању статус јужне српске покрајине. Исто тако сви (упућени) врло добро знамо колико је све то једна обична лаж и колико је процес „дијалога“ заправо обележен једностраним притисцима, уценама и захтевима према српској страни, а све у циљу потпуног одрицања Београда од суверенитета над својом јужном покрајином.

Доказа за то имамо мали милион. Свако ко не болује од опаких болести неолиберализмa и еврофанатизмa може их уочити у свакој одлуци коју обзнане европске институције, а која се доноси у седиштима где се уистину креира политика ЕУ – Вашингтону, Лондону, Паризу и Берлину. Своју природу лажног „српског месије“ и лицемерног лажова ЕУ разоткрила је већ сама; сетимо се само одлуке о размештању и функционисању мисије ЕУЛЕКС мимо Резолуције 1244 Савета безбедности УН, отварања Поглавља 35 којe европски пут Србије условљава одрицањем од дела државне територије и неподношљивог толерисања ратнохушкачке (велико)албанске реторике.

Да ће овакав антисрпски правац и убудуће преовладавати у европској политици према Србији пре неки дан отворено су наговестиле две најважније чланице Уније, Француска и Немачка. Прва је најавила да ће снажно протестовати код сваке државе која буде повукла своју претходну одлуку о признању Приштине, а друга да ће у наредним месецима повести широку дипломатску битку против оних земаља ЕУ које и даље успешно одолевају притисцима својих „савезника“ и не признају Приштину у циљу да сломи њихов отпор и натера их да се повинују заједничкој „европској“ (читај: америчко-британско-француско-немачкој) позицији када је у питању статус јужне српске покрајине. Како преносе поједини европски медији бивши румунски шеф државе, Трајан Басеску, већ се пожалио да Берлин врши притисак на Румунију да промени свој став и призна једнострано проглашену независност тзв. Косова.

Маске су пале и више нема сумње да су неутралност и објективност ЕУ као посредника у бриселским преговорима само мртво слово на папиру и још једна од безочних лажи која се путем прозападних медија сервира српској јавности. Да код наших европских „партнера“ уистину постоји воља за пружањем једног непристрасног преговарачког оквира који би гарантовао компромисно решење (а којег нема без уважавања легитимних државних и националних интереса Србије) онда би се позиција ЕУ и њених најважнијих земаља чланица према питању КиМ руководила искључиво међународним правом и не би противречила ни обавезујућим одлукама СБ УН нити одредбама оснивачких уговора и одлукама самих европских институција.

In concreto, реч је о следећим правним документима:

1.) Резолуцији 1244 која заповеда такво „коначно решење“ којим би била сачувана неповредивост међународно признатих граница Србије;

2.) Уговорy о Европској унији који у свом члану 4 садржи изричиту обавезу европских институција да ће поштовати територијалну целовитост и принцип суверене једнакости европских земаља – чланица, кандидата и потенцијалних кандидата за улазак у ЕУ;

3.) Закључак Савета министара ЕУ од 17. марта 2008. године када је договорена заједничка реакција на косовску декларацију независности. У њему се наглашава да ће земље чланице ЕУ, у складу са својим националним праксама и међународним правом, самостално одлучивати о својим односима са тзв. Косовом.

Важно је истаћи да су сва поменута документа у потпуности у складу са духом теорије о признању као о међународноправном акту који је искључиво у домену слободне воље државе која признање даје. Другим речима, у међународном праву не постоји обавеза признања ентитета који су једнострано прогласили независност нити постоји право појединих држава или њихових савеза да врше притисак на друге земље да пруже међународно признање таквим територијама, нарочито ако је до њиховог отцепљења дошло кршењем перемпторних норми међународног права или уколико те земље процене да признање штети њиховим државним и националним интересима.

Али оно што се дешава у самој ЕУ, пре свега очигледна политика дисциплиновања њених мањих чланица од стране „велике четворке“ (САД, Немачке, Британије и Француске) управо је сушта супротност свега наведеног јер нам указује на чињеницу да међудржавни односи унутар Уније не почивају на правним принципима већ на политици силе, уцена и застрашивања. Мадрид, Букурешт, Никозија, Атина, Братислава (и наравно Београд) из дана у дан трпе све веће притиске јер се од њих тражи да своје виталне националне интересе подреде „заједничком европском интересу„, при чему је он ништа друго до маска за империјалистичке интересе кључних атлантистичких фигура на геополитичкој шаховској табли света (Вашингтона, Лондона) и њихових пиона (Берлина и Париза).

Као одговор на овај западни континуитет кршења међународног права и угрожавања њихових виталних интереса предлажем да Шпанија, Кипар, Румунија, Словачка и Грчка заједно са Србијом покрену заједничку међународну дипломатско-пропагандно-логистичку офанзиву која ће за циљ имати делегитимизацију сепаратистичких тенденција на глобалном нивоу.

Ова мера представља један од неопходних корака у одбрани јужне српске покрајине, а подразумева упознавање европске и светске јавности са дешавањима на Косову и Метохији и расветљавање истине о терористичком (великоалбанском) деловању на подручју јужне српске покрајине. У ту сврху неопходно је формирати и посебно одељење у оквиру Министарства иностраних послова Републике Србије које ће се бавити тим питањем.

Један овакав потез може вишеструко да допринесе јачању српске позиције у борби за деконструкцију косовске квазидржавности на међународном плану и да убрза процес повлачења признања Приштине.

Користи од њега неће имати само Србија и поменутих пет земаља ЕУ већ и све оне државе у свету које се данас суочавају са опасним сецесионистичким тенденцијама на својој територији јер оне представљају директну претњу не само њиховој целовитости већ и самом опстанку међународног поретка који почива на концепту суверених националних држава.

За крај упамтимо следеће. Када од политичара који су своје „место под сунцем“ нашли у бриселским фотељама, који уживају у баснословно високим платама и који су светлосним годинама далеко од проблема обичних грађана ЕУ, а камоли грађана једне Србије, следећи пут опет чујемо како „Европска унија води јединствену, праведну и усаглашену политику“ када је у питању статус Косова и Метохије знајмо да је у питању велика лаж. Ноторна лаж невиђених размера.