ДАНИЈЕЛ ИГРЕЦ: Русофобично лице Соње Бисерко

Приликом свог последњег гостовања у емисији „Ћирилица“ на Хепи телевизији председница „Хелсиншког одбора за људска права“, Соња Бисерко, поново је показала своје русофобично лице, оптуживши Москву за спровођење „агресивне спољне политике“, која озбиљно нарушава европску безбедност.

Она је окривила Русију за насилно прекрајање граница у Европи, назвавши њено државно руководство главним реметилачким фактором, које ревизионистичком политиком жели да обнови свој империјални утицај на Старом континенту.

У очима осведоченог протагонисте западних интереса у Србији присаједињење Крима Руској Федерацији представља нарушавање хелсиншког принципа о неповредивости граница, док је једнострано проглашење косовске независности „легитиман одговор албанског народа на етничко чишћење и бруталну репресију од стране српских војних и безбедносних снага“.

Пошто сам више него уверен да Соња Бисерко никада није читала ни Повељу Уједињених нација, нити Хелсиншки завршни акт, већ их је тумачила на начин како јој то кажу њени западни спонзори, подсетићу је на неколико чињеница које њено резоновање бацају у воду.

Први који су нарушили принцип неповредивости граница и кренули у њихово прекрајање у Европи били су Американци. Управо они на чијем платном списку се налази председница Хелсиншког одбора за људска права. Злочиначком НАТО агресијом на СРЈ и окупацијом Косова и Метохије први пут после окончања Хладног рата погажен је територијални интегритет једне суверене земље, чланице Уједињених нација.

Соњи Бисерко не смета то што се Вашингтон тада није обазирао ни на Повељу УН ни на Хелсиншки завршни акт. Напротив, она чак подржава тај селективан приступ међународном праву, где оно важи само када то одговара геополитичким интересима западних сила. Брине је миран повратак Крима матици, у њему види насилну повреду украјинског интегритета, причињава јој се „руска хегемонија“, а не смета јој распарчавање српске територије, подривање српског суверенитета, нелегитимно употребљена војна сила над нашом државом коју оправдава као „политичку и моралну санкцију за српске злочине над невиним Албанцима“.

Не смета јој што управо тај евроатлантски Запад у који она гура Србију већ деценијама игнорише међународно право и врши његову политизацију, а силу аргумента замењује аргументом силе. Не смета јој што је управо тај Запад својим једностраним војним интервенцијама отворио Пандорину кутију и постао предводник ревизионистичке политике у свету. Не смета јој јер је плаћена да то не види. Плаћена је за заташкивање и фабриковање истине, плаћена је за извртање чињеница, плаћена је да у Русији проналази кривца за сва злодела која је својим интервенционизмом покренуо (и даље покреће) Вашингтон. Колико сутра од Соње Бисерко можемо очекивати да Русију оптужи и за финансирање терориста Исламске државе.

У маниру политике двоструких стандарда Соња Бисерко нам поручује како Србија нема право на заштиту својих међународно признатих граница, како су српске и руске жртве пука „колатерална штета“, како је заправо руски народ у Украјини онај прави „агресор“ који је подстакао њен распад, док су пучистичке власти у Кијеву одраз демократије и народне воље.

За њу су убијени и осакаћени српски цивили на КиМ били „легитимна војна мета“, док терористе ОВК, силоватеље српске нејачи, рушиоце српских цркава и манастира, узурпаторе српске имовине назива „невиним жртвама великосрпске политике“ и захтева од српског народа и државе да ратне злочинце третирају као „ослободиоце Косова“ и легитимне саговорнике у преговорима.

Према Соњи Бисерко руски народ на Криму требао је мирно да посматра језичку, националну и верску дискриминацију коју су против њега отпочеле нелегитимне кијевске структуре које су на власт дошле државним превратом и гажењем свих основних постулата демократске државе. Руси на Криму морали су да ћуте и да чекају дан када ће се крвави сценарио из Одесе поновити и у Севастопољу. У очима Соње Бисерко српски и руски народ немају људских права, а Србија и Русија немају право на одбрану своје историјске државности.

Председници институције прозападног невладиног сектора који се увелико истиче по својој антисрпској парадигми желим да поручим следеће:

Русија није нарушила хелсиншки принцип о неповредивости граница. За разлику од НАТО пакта, ЕУ и САД Русија поштује елементарне принципе међународног права. Украјина је репресијом и прогоном руског становништва, забраном Уставом загарантованог руског језика, опструкцијом политичке партиципације легитимних представника руског народа, предузимањем ратних дејстава против цивила и претњом употребе војне силе против становника Крима изгубила право да се позива на очување свог територијалног интегритета. Власт која прећутно толерише рехабилитацију нацистичке идеологије, подстиче насиље над грађанима руске националности и није у стању да им обезбеди минимум људских слобода према свим важећим међународним актима губи право да себе назива „репрезентативном легитимном влашћу“ суверене државе. Руски народ на Криму у тренутку одвајања од Украјине није имао разумног саговорника већ читаву плејаду антируских политичара који су очајнички журили да укину кримску аутономију и ово историјски руско полуострво утопе у „модерну евроатланстку Украјину“, чланицу ЕУ и НАТО пакта.

Однос Москве према Украјини и руском становништву базира се на њеним легитимним интересима, а све у складу са савременим принципима међународног права и постигнутим Минским споразумима. Кримски референдум као и формирање Доњецке и Луганске Републике били су легитиман и легалан одраз права руског народа на самоопредељење, у складу са Повељом УН. На Криму није било војне агресије нити примене војне силе; руска војска је тамо била смештена још од времена распада Совјетског савеза по важећим међународним споразумима између Кијева и Москве који су периодично били продужавани. Руска Федерација зато има не само моралну и политичку већ и правну обавезу да заштити свој народ, што она и чини.

На другој страни албанска мањина на Косову и Метохији имала је у тренутку сецесије могућност преговора са легитимним и легално изабраним властима у Београду. Те власти су албанским политичарима нудиле најширу могућу аутономију која због већ тада присутних великоалбанских претензија и западне подршке приштинским сепаратистима која се манифестовала кроз НАТО интервенцију није могла да заживи.

Србија је била спремна да албанском становништву нуди сва Уставом и међународним конвенцијама загарантована мањинска права али се нажалост већи део њих одлучио за непоштовање српске државе, оружану побуну и подривање њеног уставног поретка.

Албанци са КиМ нису имали право на самоопредељење што је јасно утврђено и најважнијим међународним гарантом српског територијалног интегритета и суверенитета у јужној покрајини – Резолуцијом 1244 СБ УН.

Срби никада неће прихватити „косовску реалност“ коју нам намећу другосрбијански либералисти и миљеници „оца балканског хаоса“, Џорџа Сороша. Руси никада неће прихватити да врате Украјини нешто што није њено.

Руси и Срби имају своју реалност. Њу најлепше изражава она позната реченица: „Крим је Русија, Косово је Србија.“

Упамтите то, госпођо Бисерко.

Тагови: Данијел Игрец, Соња Бисерко