ДАНИЈЕЛ ИГРЕЦ: Председниче, није нам потребан дефетизам већ државнички став

Скоро да не прође дан, а да у медијима не прочитамо како су председник, министар спољних послова или неки други високо рангирани званичник Руске Федерације или Народне Републике Кине упозорили Запад на значај Резолуције 1244 у процесу решавања косовског питања. Без сваке сумње, очигледно је и приметно како руски и кинески званичници не пропуштају ниједну прилику да на сваком кораку истакну важност овог документа у одбрани Косова и Метохије.

Чињеница је да, иако њихов суверенитет није доведен у питање нити постоји њихова међународним правом прописана обавеза да штите територијални интегритет других земаља, Москва и Пекинг бране право Србије на КиМ јер је то у духу њихове државотворне политике, јер је то у духу њихове политике поштовања међународног права и јер је то одраз њихове привржености пријатељству и партнерству са Србијом. И то је очекивано, прихватљиво, нормално и, што је најважније, за Србију од стратешке важности и преко потребно.

Оно што није нормално, није државнички нити може бити икако прихватљиво је да се политички и медијски простор у Србији у последње време скоро свакодневно контаминира неодговорним изјавама појединих високих државних званичника из којих напросто букте песимизам и дефетизам. Изјавама које у српском друштву стварају исувише опасну климу националне резигнације и безперспективности јер наводе на закључак да је и сама држава Србија спремна да се трајно и дефинитивно одрекне Косова и Метохије јер је, ето, борба за тај део територије већ одавно постала бесмислена.

Међу онима који у последњих неколико недеља предњаче у ширењу атмосфере безизлазности налазе се, нажалост, и они који су најпозванији да штите националне интересе и јединство државне територије. Тако смо дошли у једну крајње парадоксалну ситуацију да званичници других држава улажу више енергије и напора у одбрану српских интереса на КиМ него што то чине највиши државни званичници Србије, земље која се суочава са директном окупацијом дела сопствене територије. Они за разлику од својих руских и кинеских колега као да не пропуштају ниједну прилику да домаћој јавности Резолуцију 1244, најважнији аргумент који чува право Србије на КиМ представе као мртво слово на папиру и тиме обесмисле подршку коју нам Москва и Пекинг пружају у очувању државног суверенитета.

У том контексту тумачим и најновију изјаву председника републике, господина Александра Вучића, који је истакао да „у Резолуцији 1244 не пише нигде Србија, већ само СРЈ“ што је очигледно требало да послужи као својеврсна порука српској јавности; и то као порука да је борба за Косово и Метохију додатно отежана (ако не и онемогућена) тиме што се у Резолуцији 1244 нигде не помиње Србија односно да наша држава у погледу КиМ од тог документа нема никакве користи јер се уопште не односи на њу.

Председниче Вучићу, да ли је могуће да, пре свега као правник, изјављујете нешто што је са аспекта елементарних законитости и логике (међународног) права као система апсолутно нереално и неодрживо? Председниче Вучићу, да ли је могуће да као особа која се лично хвалила да је својевремено била најбољи студент Правног факултета у Београду себи допуштате овакве мало је рећи површне већ катастрофалне и правно абнормалне закључке?

Председниче Вучићу, да ли својом изјавом хоћете да нам кажете да као дипломант права, а пре свега као шеф државе који мора да буде беспрекорно упознат са основама међудржавног права, никада до сада нисте чули за опште познато правило о међународно-правном континуитету држава? Да ли својом изјавом хоћете да нам кажете да не знате за чињеницу због које се пада на испиту из међународног јавног права, за чињеницу да су се гаранције о неповредивости суверенитета СРЈ на КиМ након њеног распада директно пренеле на Србију као јединог правног наследника некадашње Југославије?

Председниче, желео бих овом приликом да Вас подсетим на члан 60, став 4 Уставне повеље државне заједнице Србија и Црна Гора у којем јасно стоји да ће се сви међународни документи који се односе на Савезну Републику Југославију, посебно Резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација, у случају отцепљења Црне Горе односити и у целости важити за државу Србију, као следбеника СРЈ и потоње СЦГ.

Реч је о нечему што се као обавезно чтиво предаје на свим правним факултетима у Србији и о важној чињеници чије познавање се очекује од сваког правника, а камоли од особе која обавља тако изузетно важну и одговорну функцију као што је шеф државе. Због тога Ваша изјава не само да нема ослонац у реалним историјским и правним чињеницама већ и Ваша суштинска порука, коју њоме желите да пошаљете српској јавности, а то је да нам је »џаба« Резолуција 1244 јер нам неће бити од никакве помоћи, нема основ у новој (гео)политичкој стварности која се (полако али сигурно) рађа пред нашим очима.

Управо нам та стварност, узрокована великим и дубинским променама у систему међународних односа, отвара (и то немали број) могућности за јачу и снажнију борбу на очувању КиМ. Борбу на коју нас обавезују не само Устав и закони сопствене државе већ пре свега и изнад свега дужност према прецима и потомцима – дужност да сачувамо слободу и независност коју су нам обезбедили први, како би је осигурали и нашој деци. А у дипломатско-политичкој димензији те борбе наш највећи и највреднији адут је управо Резолуција 1244 – последњи браник одбране српске државности пред најездом вируса великоалбанског сепаратизма чији потенцијал Ви данас тенденциозно покушавате што више да умањите, а њен значај за Србију да релативизујете.

Стога Вас, председниче, питам да ли је могуће да као државни званичник са централном улогом у заступању српских ставова у постојећим преговорима не увиђате важност Резолуције 1244 у одбрани српских интереса? Да ли је могуће да се током читања по 500-600 страна докумената у вези Косова и то, како сами кажете, на дневној бази нисте упознали са речима једног од најпризнатијих међународних правника нашег доба, Ијана Браунлија, који је Резолуцију 1244 назвао „стратешким аргументом Београда у одбрани Косова и Метохије„?. Или са речима руског и словачког судије Међународног суда правде, Скотникова и Томке, који у Резолуцији 1244 виде „живи организам; још увек важећи и свеобавезујући међународни акт у чијим оквирима је једино могуће постићи трајно и одрживо решење за КиМ“?

Подсећам Вас и да је Међународни суд правде у свом Саветодавном мишљењу, које ви (и то сасвим погрешно и неоправдано) перципирате као „стављање српског печата на косовску независност„, једногласно указао на континуитет ваљаности Резолуције 1244 и на њену и даље обавезујућу правну снагу како за Републику Србију (чиме је потврђен њен државни континуитет са СРЈ) тако и за све државе чланице Уједињених нација. Према томе, неодржив је Ваш закључак о минорној и занемарљивој улози Резолуције 1244 за Србију јер је она светлосним годинама далеко од некаквог опскурног документа из ратне прошлости. Напротив, она, како је то лепо приметио наш искусни дипломата Живадин Јовановић, „изражава вољу пет сталних чланица Савета безбедности, она је пресуда најважнијег светског органа за мир и безбедност са важним гаранцијама права Србије„. А таквог документа се ниједна озбиљна држава не одриче.

Председниче, Ваше изјаве не доприносе трагању за трајним и одрживим решењем, оне то решење минирају и обесмишљавају. Оне обесмишљавају и све успехе које је на пољу повлачења признања успела да оствари српска дипломатија јер руше онај темељ на којем су ти успеси постигнути – на обавезујућем карактеру Резолуције 1244.

Она није, како поједини то желе да представе, некакав реликт изгубљене прошлости. Напротив, она је (и све ће више бити) документ будућности. То су Руси и Кинези већ одавно схватили. Време је, председниче, да то као особа са највећим народним легитимитетом у земљи схватите и Ви.

Председниче, можете ли да замислите ситуацију да Ваш кипарски колега одбаци Резолуцију СБ 541 која Републици Кипар гарантује суверенитет и на окупираном северном делу државе? Или ситуацију да израелски премијер Бењамин Нетањаху изјави како Тел Авив више не прихвата међународне документе који признају легитимне интересе Израела у Јерусалиму са констатацијом да је време за „прихватање реалности„?

Ако мало боље размислите увидећете да је то незамисливо. Незамисливо зато јер се у Кипру и Израелу у тешким тренуцима не прибегава дефетистичкој политици, политици која покушава да оправда могућу будућу капитулацију. У Израелу и Кипру се води политика која, ма колико ситуација на први поглед изгледала безизлазна, тражи државотворна и суверенистичка решења, решења са којима ће држава покушати да поврати оно што јој је привремено отето, а не да преда и оно што јој је преостало, закуцавајући последњи ексер у ковчег државног суверенитета на делу сопствене територије.

Рећи ће неко „једно је Израел, држава са моћном војском и економијом, земља којој страну држи Америка, а нешто сасвим друго је Србија„. Ја на ту констатацију одговарам питањем: „А ко то Србију спречава да јача своју војску и економију, да ради на свеукупном оснаживању свог међународног и геополитичког положаја и да услед увелико повољније климе у међународним односима продубљује сарадњу са државама које се противе независности Приштине и да од тих држава ствара своје моћне савезнике? Одговор је – само и искључиво та дефетистичка политика, која нас наводи на ирационална решења, која нас наводи да између туђих и сопствених интереса одаберемо туђе, која нас наводи да између пораза и борбе изаберемо пораз, иако су нам изгледи за успешну одбрану државног и националног достојанства сада реалнији него икада у последњих двадесет и више година.

А те изгледе сачуваћемо само уколико на плану решавања косовског питања будемо следили логику коју нам диктира нова, на мултиполарном концепту утемељена реалност светске политике – логику „замрзнутог конфликта„. Односно, у нашем случају логику тактичког одуговлачења и стратешког планирања како би створили условe за постепену обнову државно-правног континуитета Србије на Косову и Метохији .

Та логика нити је погрешна нити је пут који ће нас одвести у некакве „нове ратове„, како то покушавају да представе либерални, проевропски гласови, који нас већ годинама уверавају да је „признање Косова“ наше једино и највеће „спасење„, извор нашег вечног економског и друштвеног напретка. А управо је таква политичка логика потпуно погрешна јер ће нас, поред тога што продубљује безбедносну кризу у региону, коштати нових територијалних уступака и националних понижења.

Историја нас учи да свако попуштање Албанцима рађа само нове захтеве са њихове стране – колико год Србија дала, Албанцима никада неће бити доста; уколико им сутра предамо и Ниш они ће прекосутра од нас тражити и Крагујевац. Зато се не заваравајмо да ћемо трајним одрицањем од Косова задовољити њихове апетите; напротив, њихов списак ће само бити joш дужи. Једини одговор на албанску осионост зато нису узмицање и попуштање већ јасно повлачење црвених линија и одлучност у демонстрацији очувања државних и националних интереса.

Упамтимо: Албанци ће ићи дотле где ми будемо повукли јасну црту. На нама је одлука да ли ће се та црта сутра налазити на Врбници или негде у околини Лесковца и Ниша.

Због тога, председниче, нема места дилеми хоћемо ли или нећемо замрзнути конфликт јер је замрзнути конфликт логична и природна последица великих геополитичких промена до којих долази у међународној заједници. „Замрзнути конфликт“ је оно што би „отац геополитике„, Халфорд Макиндер, данас назвао „нуждом коју условљава нова геополитичка стварност света„.

Свако политичко деловање по питању КиМ које се креће у правцу, супротном од оног које нам намеће нова реалност светске политике је зато ништа друго до пут у самоубиство. То је одлука да се положи оружје иако битка ни изблиза није завршена. Штавише, битка тек почиње. Битка из које Србија, уколико њена власт одлучи да делује стрпљиво, мудро и државотворно може да изађе као победник. Као победник који је обновио тековине борбе за национално ослобођење и уједињење из 1912. године – кao победник који је сачувао Косово и Метохију, круну српске државности.