ДАНИЈЕЛ ИГРЕЦ: Потребна су нам државотворна решења за Косово и Метохију

Од покретања „унутрашњег дијалога“ о питању Косова и Метохије није прошло ни пуних месец дана, а на српској политичкој сцени већ су се исцртали ставови појединих партија и њихових политичких лидера о томе које је „најреалније“ решење за јужну српску покрајину.

Међу предлозима највише (у погледу медијске заступљености) предњаче они који полазе од тезе да је неопходно „помирити се са стварношћу„, преко тога да је Србија изгубила фактичку власт на КиМ, да је Србија „заробљеник сопственог Устава“ па све до позива да је крајње време да се начини корак ка „свеобухватној нормализацији“ српско-албанских односа на КиМ. Предњаче предлози који промовишу једну анационалну, евроатлантску, проалбанску политику у чијем средишту се налази потреба за прикривеном легализацијом сецесије, потреба за комплетним развлашћивањем и повлачењем државе Србије са Косова и Метохије, потреба за наставком постепеног заокруживања независности лажне косовске државе.

Пратећи тако домаћу медијску сцену могао се стећи утисак да је изношење политикантских, недржавотворних и антисуверенистичких ставова по питању Косова и Метохије у прозападним медијима постао нови хоби појединих политичара у Србији.

Не прође дан, а да странице антисрпских медија попут Блица и Недељника нису попуњене ауторским текстовима у којима се износе „најприхватљивија“ решења косовског „Гордијевог чвора„. После Драшковићевог позива да „одбацимо мрачне митове и реализујемо Ахтисаријев план„, Дачићеве идеје о подели КиМ, Ружићевог апела за применом Бриселског споразума светлост дана угледао је и Љајићев предлог „трофазне нормализације односа са Приштином„.

Пођимо редом.

Највише забрињава чињеница да се неки политичари, међу њима чак и они чије партије су део владајуће коалиције по питању КиМ и даље позивају на имплементацију Ахтисаријевог плана који је синоним за потпуну предају Косова и Метохије.

Они нам поручују како је тобоже замрзнути конфликт „лоша опција“ јер Србија мора „реално да сагледа ствари“ и обезбеди заштиту српског културног наслеђа и права Срба на КиМ на начин како то предвиђа Ахтисаријев план.

Питам се какву то заштиту права и имовине српског народа и његове државе они виде у „решењима“ Мартија Ахтисарија када је кључна ставка на којој почива план овог финског дипломате независност јужне српске покрајине? Да ли нам то они сугеришу да Србија Србе са КиМ треба да третира као националну мањину, а не као своје пуноправне грађане?

Каква то „решења“ повољна за Србе и Србију може да садржи Ахтисаријев план када Приштини признаје суверенитет, право на сопствене националне симболе, а сва његова суштина своди се на постепену међународну афирмацију косовске „државности„, док се Србија „саветује“ да призна независност Приштине?

Како може план који је нелегитимна „Скупштина Косова“ инкорпорисала у сепаратистички Устав тзв. косовске државе да садржи „решења“ која иду у прилог заштити српских националних интереса?!

Питам се да ли је могуће да се неки и даље куну у план писан испод пера најблискијег сарадника Медлин Олбрајт, жене која је била ватрени заговорник НАТО агресије на СРЈ и један од идеолога пројекта етнички чистог независног Косова?! Скандалозно је да се поједини представници и даље куну у овај антисрпски план иако је наша држава већ 2007. године категорички одбацила његову примену, што је захваљујући вету Русије потврђено и на седници СБ УН.

Још више забрињава према свом одјеку у јавности други по реду модел решења косовско-метохијског питања, идеја „доајена“ српске дипломатије о територијалном разграничењу између Срба и Албанаца.

Овај план предвиђа форимирање два ентитета, једног албанског, који би у даљем процесу постао независна држава, и другог српског, који би био потпуно реинтегрисан у састав Србије. Српски ентитет састојао би се од области на северу Косова и Косовског Поморавља. Он би обухватао 24% садашње територије Косова и Метохије. Српске енклаве јужно од Ибра добиле би статус аутономних општина, а српске светиње и културно-историјски споменици, који би остали на територији независног Косова, добили би статус екстериторијалности по узору на положај светогорских манастира у Грчкој.

План поделе је лош по српске државне и националне интересе јер се њиме наша држава свесно одриче једног дела своје територије, а тиме и Резолуције 12 44, трајно губи стратешки важне природне и привредне ресурсе на југу КиМ и добровољно пристаје на промену својих граница. Такав сценарио носи у себи семе даљег територијалног распарчавања Србије јер отвара питање разграничења и у осталим турбулентним деловима српске државе. Подела Косова би могла бити сигнал и за све остале сепаратисте у нашој држави, тако да је питање шта би се у том случају десило са Рашком области као и са Војводином.

Континуитет по српске интересе лоших, на игнорисању државног Устава заснованих решења за КиМ наставља се у предлогу министра Расима Љајића. У свом ауторском тексту потпредседник Владе Србије, онај што је са сепаратистом Сулејманом Угљанином потписао споразум о партнерству и сарадњи, следећи своје европске истомишљенике одбацује замрзнути конфликт као решење. Он у наставку Србе проглашава незналицама, који су се кроз историју инатили и пркосили Западу док су Албанци „одувек знали шта желе“ и вредно радили на остварењу свог циља, налазећи подршку у сарадњи са Америком и ЕУ.

Љајић као „лек“ за српска историјска лутања предлаже „нормализацију односа Београда и Приштине без признања, кроз три одвојене фазе„.

Прва фаза била би стварање „слободне економске зоне“ на северу КиМ и уклањање свих административно-економских баријера како би се остварила пуна слобода кретања. Друга фаза били би преговори о ЗСО и српској имовини у јужној покрајини док би трећа фаза подразумевала сагласност Србије да тзв. Косово уђе у све међународне организације, изузев УН-а. Све поменуте фазе Љајић би аминовао коначним, свеобухватним споразумом о „нормализацији„, након чега би уследило сазивање међународне конференције под водством САД, ЕУ и Русије на којој би се дефинисао „коначни статус КиМ„. Сагласност Београда са овим планом компензовала би се „конкретним уступцима Брисела у виду брже реализације инфраструктурних пројеката„.

Суштина оваквог плана је да његов аутор и даље промовише безалтернативну политику „европских интеграција“ према моделу „даћемо вам све, иако не добијемо ништа“ и тражи од државе у чијој Влади заседа министарско место да и даље робује једном пропалом политичком пројекту, званом ЕУ.

Свака од наведене три Расимове фазе само је корак даље ка постепеном српском признању косовске „државности„. Омогућавање пуне слободе кретања људи, капитала и робе пружа Шиптарима прилику да економски поробе север КиМ, да са „косовским“ документима слободно шпартају територијом наше државе и да под плаштом „економске сарадње и слободе предузетништва“ допру до Ниша и од југа Србије створе ново „Косово„. Наш стратешки интерес мора да буде спречавање даље експанзије албанског фактора, а не њено подстицање.

Довољно говори чињеница да се за формирање тзв. слободне економске зоне на северу КиМ активно залаже и шиптарски тајкун и лобиста независног Косова, човек са јаким везама у албанском криминалном подземљу, Беџет Пацоли.  Да ли је могуће да смо дошли у ситуацију да један министар у Влади Србије, влади земље која стриктно одбацује признање приштинске парадржаве сугерише иста решења која заговарају лобисти независног Косова? Да није тужно, било би смешно.

Даље, поставља се питање: Због чега поново преговарати о ЗСО када је њено формирање више него јасна обавеза Приштине? Да се иза даљих преговора можда не крију нови уступци Албанцима у виду сужења ионако уских надлежности ЗСО?

Да ли је Расим Љајић упознат са међународном праксом према којој је склапање „споразума о нормализацији“ у домену двеју или више суверених држава па би српски потпис на таквом споразуму значио и де јуре признање приштинске независности?! Да ли је Расим Љајић свестан да је свака сагласност Србије да тзв. Косово уђе у међународне институције које су део система УН де факто одрицање наше државе од Резолуције 12 44 и прихватање Приштине као пуноправног субјекта међународних односа?! Након тога свака међународна конференција, па макар на њој учествовале и Русија и Кина, нема никаквог смисла, јер је Београд својим претходним поступцима Москву и Пекинг довео пред свршен чин.  Како у таквој ситуацији Руси и Кинези да се боре за очување КиМ кад су Срби већ одлучили да га добровољно предају?

Свестан је Љајић свега тога. Свестан је он да би српско аминовање косовске сецесије отворило и питање легитимитета отцепљења Рашке области на чему прикривено већ годинама раде његови бошњачки пријатељи, осведочени исламски сецесионисти.

Србија је земља (политичких) чуда. Земља у којој се сви њени непријатељи одмах сложе и око најмање, маргиналне ситнице, а њени представници народа не могу да постигну сагласност ни око најважнијег државног и националног питања- питања Косова и Метохије.

Нама нису (нарочито не сада) потребни предлози који продубљују даљу територијалну дезинтеграцију и подстичу ширење „косовског синдрома“ у остале делове Србије. Нама нису потребни предлози, произашли из кухиња западних амбасада, предлози који дају ветар у леђа антидржавној и антисрпској осовини и наводе воду на њену воденицу. Представници власти који износе такве предлоге само пружају легитимитет другосрбијанским тезама о „губитку Косова“ и причи о неопходности промене републичког Устава.

Они тиме олакшавају посао страном фактору који већ деценијама ради на потпуној десрбизацији Косова и Метохије и његовом издвајању из уставно-правног поретка наше државе.

Нама је потребно национално јединство свих кључних државних и политичких фактора у земљи, јединство свих важних друштвених институција, јединство народа у изналажењу најдржавотворнијег решења за дугорочно очување (а не што бржу предају) Косова и Метохије у државном оквиру Србије. Грађани од председника Србије који је према Уставу чувар државног суверенитета и чија функција одражава јединство државе са правом очекују да као неприхватљиве одбаци све предлоге који нису у складу са виталним националним интересима и да међу „понуђеним“ одабере онај који ће моћи трајно да сачува уставну, државну и историјску тапију Србије на територију КиМ.

Зашто журити?

Лепо кажу оне народне изреке „Ко жури, главу губи“, „Ко жури, врат ломи„.

Србија не сме да жури. Геополитичка слика света више није константа, она се мења из дана у дан. У САД муку муче са озбиљном унутрашњом политичком кризом и већ уколико сутра искра друштвених и расних немира из Шарлотсвила може да запали целу Америку која ће због тога фокус свог ангажовања морати да преусмери са Балкана на свој домаћи терен. Албанци се рапидно исељавају са Косова и Метохије, Европа све више тоне у економску и безбедносну кризу, а утицај Русије и Кине има сваким даном све већи удео у политичким и привредним токовима на Балкану.  У таквим околностима наш најбољи рецепт није журба, већ стрпљење и куповина времена. Одуговлачити преговоре што је више могуће, пружати подршку Србима на КиМ, сачувати темеље државности, Устав и Резолуцију 12 44 и припремати озбиљну, систематску, кохерентну међународну дипломатску офанзиву за повратак питања јужне покрајине пред УН.

Не смемо да журимо, јер се у тој журби према циљу који одавно више није у нашем стратешком интересу суочавамо са опасношћу да изгубимо оно од чега зависи опстанак Срба као нације и Србије као државе.

Тагови: Данијел Игрец, Косово