ДАНИЈЕЛ ИГРЕЦ: Наставити или обуставити пут ка Европској унији – шта је одржива алтернатива?“

Питање спољнополитичке оријентације средишња је тема у друштвеном животу сваке државе. Оно се увек налази у жижи интересовања јавности. Нарочито у тренуцима предизборне кампање када се сви кандидати утркују ко ће да понуди „најбољу могућу опцију, да одабере најбољи могући правац у спољној политици државе“.

Слично се дешава ових дана и у Србији где главно питање гласи: „Наставити или обуставити пут ка Европској унији? Шта је одржива алтернатива?“
Како актуелни претенденти на председничку функцију замишљају однос Србије према европским интеграцијама и који је, сагледавајући све околности, најбољи спољнополитички курс Београда?

Неки од њих теже ка „јачем и одлучнијем“ приступу у испуњавању обавеза из преговарачких поглавља са Бриселом. Небитно је да ли ће након тога од Србије остати ишта што би личило на државу. Битно је да што пре постанемо „део европске породице“.

„Породице“ која нам годинама урушава суверенитет отимајући Косово и Метохију, пред нас поставља ултиматуме и захтеве за аутономијом Рашке и Војводине како би нам распарчала територију, промовише антицивлизацијске вредности и од нас захтева да се одрекнемо свог идентитета. Нису биле довољне ни силне Резолуције институција ЕУ у којима се од Србије тражило признање косовске независности, увођење санкција Русији и потпуна примена неолибералног економског концепта кроз имплементацију Споразума о стабилизацији и придруживању. Не. Неки још увек живе у еврофанатичном сну, док Србија наставља да пропада.

Увоз робе лошег квалитета и смањивање конкурентности гурнули су српског пољопривредника у ново дужничко ропство, а најава продаје домаћих ораница странцима и слабљење привредног потенцијала северне Србије постају полако тужна слика руиниране српске економије. Разне невладине организације, финансиране из европских фондова кроз образовне програме намећу нашим најмлађима настране вредности, промовишу хомосексуализам и најгоре облике девиантног понашања.

За све то крива је управо сулуда, еврофанатична жеља да се по сваку цену уђе у редове бриселске аутократије-где елита живи на грбачи обесправљеног народа.

Евроатлантске интеграције за поједине председничке кандидате су светиња, а политичко, привредно и културно уништавање Србије само средство за постизање коначног циља – брисање српског историјског континуитета, геополитичка изолација Београда и избацивање Русије са Балкана.

Уколико би заиста хтели да понуде дугорочно одрживу и са аспекта заштите српских државних интереса одговорну стратегију спољне политике, уважавајући при том ветрове промена у међународним односима они би грађанима рекли – борићемо се за слободну и суверену Србију, геостратешки ослоњену на Руску Федерацију и савезе које она предводи, истовремено гајећи економске односе са Европом нација, Европом ослобођеном бриселско-вашингтонског окупационог јарма.

Идеју о неопходности стварања јединственог енергетског простора између Русије и држава Европе изнео је и сам Владимир Путин приликом свог обраћања на Давоском форуму 2009. године. Европско повезивање, утемељено на очувању државног суверенитета, неповредивости националних граница, реципроцитету у економским односима и очувању темеља хришћанске цивилизације кључ је за постизање неопходне геополитичке самосталности Европе, енергетске самодовољности, националне безбедности и културног идентитета европских народа.

„Европа нација“ интегрисана на партнерским и равноправним односима са евроазијском континенталном структуром гарант је заштите руских интереса и брана „геополитичкој инвазији на Исток“ коју предводи таласократски Запад.

Истина, до те Европе треба прво доћи. Али она се већ полако, али сигурно рађа. Важно је схватити да је њу немогуће остварити без подршке и савезништва са природним геополитичким савезником Европе нација – Русијом! Процесом политичке афирмације евроскептичних снага и прекомпозицијом унутрашњих односа у самој ЕУ, проузрокованих променама у Белој кући, све су већи изгледи да ће садашња наддржавна бриселска архитектура, чедо атлантизма, бити срушена као кула од карата.

У прилог томе треба поменути и неспособност европских институција да се изборе са све већим глобалним утицајем међународних организација које предводи Руска Федерација. Познати немачки банкир, Фолкер Хелмајер, у својим истраживањима наводи: „Осовина Москва-Пекинг-Брикс је победила. Током 1990-их ове земље су чиниле приближно 25 одсто светског аутпута. Сада чине 56 одсто светског аутпута и 85 одсто светске популације. Контролишу приближно 70 одсто светских девизних резерви. Оне на годишњем нивоу расту у просеку 4-5 одсто.“

Све ово сведочи да је свет прешао у нову еру међународних односа-еру мултиполарног поретка где неће постојати један „светски полицајац“ који ће одлучивати о судбини милиона људи, већ ће свака држава имати могућност да потражи своје „место под сунцем“.

Српске, а не ЕУ интеграције могуће су само уколико Београд препозна тај процес и на време стратешки позиционира себе у новој констелацији односа између глобалних сила. Стратешки ослонац у томе Србији треба да буде дипломатска, економска и војно-безбедносна подршка Москве.

Русија потпуно уважава легитимне интересе Србије и нема намеру да је као НАТО увлачи у интеграције које су за њу штетне, већ жели сарадњу на равноправним основама. Русија ниједним потезом до сада није угрозила српски суверенитет, већ је била и наставља да буде главни међународни гарант њеног територијалног интегритета.

Први корак ка реализацији наведеног спољнополитичког курса је суспензија преговора са Бриселом и заокрет ка формирању „Балканске четворке“, већем привредном ангажману са Москвом и Пекингом и оснаживању односа са свима који желе и умеју да уваже легитимне националне интересе српског народа на Балкану.“

Тагови: Данијел Игрец