ДАНИЈЕЛ ИГРЕЦ: Може ли Србија да бира – формално признање или столица Приштини у УН?

Након дугих (и, слободно се може рећи, изгубљених) 17 година европског пута Србија полако долази до тачке када ће морати да испуни и „услов свих услова“ за свој (и даље неизвестан) улазак у „обећану земљу спасења и благодати„. Иако званични Брисел тај услов још увек покушава да упакује у слаткоречиви дипломатски вокабулар називајући га „нормализацијом односа и доприносом регионалној стабилности“ из уста оних чије земље су стварни креатори западне политике према Србији стижу јасне поруке упућене Београду: „Време је да признате тзв. Косово!“

Да је прихватање „једине могуће косовске реалности“ (читај: независности) следећи корак који се очекује од Србије несумњиво произилази из новоусвојених стратегија Европске комисије о перспективама даљег ширења Уније, али и из порука европских посланика Игора Шолтеса, Улрике Луначек и Дејвида Мекалистера као и из изјава некадашњег специјалног изасланика Брисела за КиМ, Волфганга Петрича, и актуелног немачког амбасадора у Србији Алекса Дитмана. Сви они су сагласни у једном: „Сада је дошао тренутак да натерамо Београд да се дефинитивно одрекне Косова и Метохије!“

Испуњење тог услова требало би према замисли Брисела и Вашингтона да се одрази у потписивању правно обавезујућег међународног (билатералног) споразума између Београда и Приштине. Њиме би се (узимајући у обзир изјаве европских и америчких дипломата као највероватнијих аутора његове садржине) Србија обавезала да неће блокирати чланство тзв. Косова у међународним организацијама универзалног карактера односно да ће ћутке прихватити улазак ове сепаратистичке творевине у Уједињене нације.

Управо на тему поменутог билатералног споразума и његовог садржаја у српској јавности је од стране појединих политичких аналитичара покренута (истини за вољу једна површна и неартикулисана) анализа његових последица. Она је као кључну тезу изнедрила закључак да је „улазак Косова у Уједињене нације за Србију неповољнија опција од директног признања његове независности. Зато што је (формално) признање могуће и повући, али не и избацивање Косова из Уједињених нација ако оно тамо уђе„.

Овакве недоречене констатације саме по себи изискују један детаљнији и сажетији осврт како на саму (правну) природу споразума чије потписивање очекује Београд уколико настави бриселске преговоре у постојећем формату тако и на питање његових последица у сфери односа Србије према својој јужној покрајини.

1.) Иако се у агенди ЕУ за даље преговоре око питања КиМ нигде не помиње термин „међународни уговор“ сама одредница „обавезујући (међународни) споразум“ упућује на то да је реч о закључивању међудржавног уговора између Србије и тзв. Косова. Наиме, правила обичајног међународног права (садржана и у Бечкој конвенцији о праву међународних уговора) јасно дефинишу „међународни уговор“ као „споразум који је у писменом облику склопљен између држава и уређен међународним правом„.

Уколико тој дефиницији додамо и мишљење Комисије за међународно право(помоћни орган при Генералној скупштини УН) која је констатовала да је суштинско обележје међународних уговора управо успостављање права и дужности према међународном праву (тј. њихов обавезујући међународни карактер) несумњиво долазимо до закључка да је „финални споразум“ између Београда и Приштине заправо замишљен као прави међународни уговор између две суверене и независне државе, Републике Србије и „Републике Косово“.

Треба напоменути и да обавеза да Београд са Приштином у једном тренутку потпише правно обавезујући уговор о билатералној сарадњи проистиче и из члана 15 Споразума о стабилизацији и придруживању између Србије и ЕУ.

2.) Полазећи од горе наведеног неопходно је издвојити најважнији сегмент поменутог споразума између Србије и тзв. Косова, а то је прихватање сецесије као легитимне. У међународном праву усталила су се два начина формалног признања држава; непосредно (директно) и посредно (имплицитно, индиректно) формално признање. Док се прво врши путем усвајања посебног формалног акта у којем се изричито признаје државност одређеног ентитета друго се обично манифестује кроз конклудентне радње које у име државе предузимају њени органи (са ингеренцијама на пољу међународних односа).

Поменуте конклудентне радње у пракси међународног права могу да поприме различите форме. Најчешће се одразе као споразум о успостављању дипломатских односа или као споразум о нормализацији билатералних односа између државе која признање даје и територије која је предмет признања, али и у виду гласања за чланство у Уједињеним нацијама. УН су највећа светска организација држава и зато улазак у њене редове за територију која аплицира за чланство значи афирмацију њеног статуса суверене и независне државе на највишем међународном нивоу.

Другим речима, стицањем пуноправног чланства у УН ентитет који је пре важио за „државу in statu nascendi« (у фази настајања) сада постаје држава у пуном смислу те речи и од тог тренутка даље легитимно очекује да је и све остале државе чланице УН третирају као пуноправни субјекат међународног права. Према пракси УН пријем у њене редове има коначан односно својеврсан erga omnes ефекат – нова чланица не важи за државу само у односу према оним државама које су гласале за њено чланство већ и према оним земљама које су гласале против. Статусом државе чланице Приштина би тако добила и приступ Међународном суду правде у Хагу, а тиме и могућност да у једном тренутку тужи Србију за наводни геноцид над Албанцима на Косову и Метохији.

За западне земље би управо модел имплицитног признања требао да буде кључна последица „свеобухватне нормализације“ односно обавезујућег споразума између Београда и Приштине. Тим споразумом Србија би тзв. Косову признала „ius contrahendi« односно уговорну способност као саставни део права на међународно општење које је суштинско обележје суверене државе као субјекта међународног права. За покровитеље косовске независности управо је то најлакши начин да од Србије издејствују формално признање тзв. Косова. То би у потпуности обезвредило Резолуцију 1244 као стратешки гарант српског суверенитета, а западној тројки у СБ УН (Великој Британији, Америци и Француској) омогућило да покрене питање њене ревизије чиме би истог момента Приштини била широм отворена врата за улазак у УН.

Ако сада сумирамо све наведено долазимо до (јединог могућег) закључка да између уласка тзв. Косова у УН и његовог формалног признања од стране Београда постоји јасан и недвосмислен знак једнакости! До закључка да од поменуте две опције ниједна није повољнија за Београд јер су обе подједнако неповољне. Обе у свом исходишту дају предност страним, а не домаћим националним интересима, обе воде ка истом резултату, ка растакању српске државе, обе легализују принцип нарушавања територијалне целовитости Србије.

Зато онима који промовишу овакве „спасоносне“ предлоге желим да поставим неколико питања:

Како може улазак тзв. Косова у УН да буде неповољнија опција за Београд од његовог формалног признања када се управо улазак Приштине у УН остварује путем српског (имплицитног) формалног признања косовске државе? У чему се овде састоји та „повољност“ ако се Србија притиска да управо кроз прихватање косовске столице у УН и формално призна тзв. државност сепаратистичког ентитета? То би било исто као када би џелат своју жртву ставио пред избор – или смрт вешањем или смрт одсецањем главе.

Свако ко питању Косова и Метохије жели да приступи озбиљно, са научног и државотворног аспекта мора пре тога да буде упознат са општеприхваћеном (и обавезујућом) међународном праксом на пољу стварања и признавања нових држава. А та пракса каже да када матична држава једном формално призна део своје територије за суверену државу (па било то директно или индиректно кроз чланство у УН) она то своје признање више никада не може да повуче. Признањем матичне државе суверенитет дела њене територије стиче међународноправну заштиту и свако накнадно повлачење тог признања може да се третира као акт недозвољеног мешања у унутрашње ствари нове државе.

Због тога тезу о формалном признању Приштине као повољнијем избору за Србију разумем као покушај да се (свесно или несвесно) пружи легитимитет захтевима да се Србија и званично одрекне своје јужне покрајине. Техника тзв. тихог (имплицитног) признања, која се најбоље осликава у речима Беџета Пацолија да Србија не мора да каже да признаје Приштину већ „само да поступи тако“ иде на руку Западу јер је реч о згодном средству за манипулацију са српским јавним мнењем. По једној страни грађанима се шаљу сигнали, да је ЕУ ипак непристрасна и неутрална јер ето нипошто не тражи од Србије да изричито, јасно и гласно призна независност тзв. Косова већ само да „регулише, нормализује односе“ са Приштином. Таквом техником прикривања чињеница врши се перфидна пацификација српског друштва јер се држава приморава да се (мимо очију и контроле народа као носиоца суверенитета) одрекне  суверенитета на делу своје територије.

На тај начин проевропске структуре у Србији покушавају да нас увере како је формално признање за Србију мање штетно од њене сагласности да Приштина добије столицу у УН. Као решење намећу један правно-терминолошки бесмисао јер су поменуте две опције подједнако погубне по српске интересе – наша дозвола да Приштина уђе у УН третирала би се само као једна од форми формалног признања тзв. Косова као што би и (претходно) српско формално признање Приштине било само укидање и последње препреке на путу тзв. Косова у Уједињене нације.

Све интензивнији покушаји Америке и ЕУ да комбинацијом различитих правно-политичких механизама питање Косова и Метохије реше на штету Србије морају да наиђу на одлучан дипломатски одговор Београда. Државном руководству зато предлажем да пре било каквог будућег потеза у односу према КиМ најпре темељно проучи постојећу међународну праксу, пре свега пресуде Међународног суда правде које се баве феноменом тихог, имплицитног признања (recognitio tacita). То мора да резултира усвајањем националне стратегије у којој ће јасно бити дефинисани потези које Београд сме, а које никако не сме да предузима на међународном нивоу како би одбранио право Србије на територију Косова и Метохије.

Извор: Видовдан.орг

http://www.vidovdan.org/2017/12/15/mr-danijel-igrec-moze-li-srbija-da-bira-formalno-priznanje-ili-stolica-pristini-u-un/

Тагови: Данијел Игрец