ДАНИЈЕЛ ИГРЕЦ: Када од разбојничке „државе“ (на)праве светли пример демократије

Данас ћемо тешко наћи особу која на помен Швајцарске не би одмах помислила на њену најпрепознатљивију карактеристику – положај трајно неутралне државе. Међутим, поред своје неутралности ова централноевропска, алпска (кон)федерација позната је и по томе што има један од највиших степена заштите људских права (и то не само у Европи већ и у свету). Уосталом, другачије није ни могуће очекивати од државе која може да се похвали традицијом једне од најстаријих европских демократија и земљом чији политички систем можда најбоље осликава поштовање универзалних докумената о заштити људских права.

Према томе, признаћете да је практично немогуће такву једну државу уопште и поредити са творевином у којој не само да су политичка, верска, расна и национална дискриминација свакодневна и уобичајена појава већ је и њена „државност“ стварана етничким чишћењем, прогонима, злочинима и масакром над једним од најстаријих, аутохтоних европских народа – над Србима.

Овај здраворазумски закључак, међутим, не важи и за албанског премијера Едија Раму. За њега та компарација уопште није немогућа. Игноришући очигледне терористичко-сепаратистичке корене друге албанске „државе“ на Балкану и газећи неоспориве доказе о на хиљаде и хиљаде побијених Срба, на стотине и стотине спаљених кућа, порушених цркава и манастира и оскрнављених гробаља, он мртав ладан изјављује како је „Косово светао пример поштовања права мањина“ и да се не може поредити »однос Приштине према Србима на Косову са односом Београда према Албанцима у Прешеву„, додајући да је „Косово безбедно место за Србе и друге народе„. Као да је „Република Косова“ копија Швајцарске на брдовитом Балкану.

Заговорник свеалбанског уједињења ово је изрекао на престижној Дипломатској академији у Бечу, на промоцији књиге ратног злочинца Хашима Тачија под провокативним називом „Нова држава, модеран државник„. Баш у тренутку кад је аустријској публици кољач бивше ОВК приказиван као „демократски визионар“ и „борац за слободу и људска права“ Рамина изјава дошла је као поручена да помогне у креирању лажне слике о Србији као окупатору, а Србима као отимачима и узурпаторима „историјских албанских територија„. Сетимо се да је још Јозеф Гебелс, „отац нацистичке пропаганде„, приметио да „хиљаду пута поновљена лаж постаје истина„. Управо то је метод према којем делује албански фактор на међународном пољу – лажирањем чињеница, искривљањем истине и релативизацијом историје придобити светску јавност на своју страну у борби за легитимизацију и афирмацију својих сепаратистичких тенденција.

Овога пута тај „театар апсурда“ одигран је у некадашњој престоници великог Хабсбуршког царства где су албански сепаратисти (поново) стекли прилику да у свет пошаљу слику о Србима као агресорима, баш као што су то 1914. и 1939. године чинила њихова „браћа по идеологији„, најпре милитантна германска политичка врхушка на челу са царем Јосифом, а затим и Хитлерови следбеници у аншлусованој Аустрији.

Њихов највећи интерес је да истина о албанским злочинима, о терористичкој природи „косовских ослободилачких ратова“ и о исламистичкој позадини идеје о „уједињењу албанског народа“ никада не угледа светлост дана. Зато се служе лажима; зато да би скренули пажњу са својих прљавих планова, а одговорност за дестабилизацију пребацили на Србију. Зато да би наметнули своју, фалсификовану истину и преко ње стекли легитимитет за своју разбојничко-бандитску „државу„.

Права истина у међувремену бива све више потискивана и маргинализована, чекајући на одлучнију, офанзивнију дипломатско-пропагандну акцију државе Србије која ће је извести на видело. Зато је време да глобална јавност сазна да је једино по чему је тзв. Косово „светао пример“ чињеница да на њему данас живи најугроженија национална заједница у Европи – српски народ, који је у делу сопствене државе сведен на ниво грађана трећег реда и коме је као Јеврејима у нацистичкој Немачкој предвиђена само једна судбина; холокауст према великоалбанском сценарију.

Да је ситуација на пољу заштите људских права на КиМ далеко од идеалне упозоравају чак и највећи спонзори Приштине и пријатељи „независног Косова„. Тако се у извештају америчког Стејт департмента из 2017. године примећује да на КиМ влада „све веће друштвено насиље и дискриминација према припадницима етничких мањина„. Овоме треба додати и редовне опомене које на приштинску адресу стижу из Савета Европе због „све очигледније дискриминације неалбанског становништва у свим сферама косовског друштва„.

То су показали и најновији примери албанског варварства и вандализма – брутални напад на Србе повратнике у селу Петрич на КиМ као и насртај на српску децу у Старом Грацком међу којом се налазила и шестомесечна беба. Али ни ту није крај новој голготи српског народа на КиМ. Свежих примера шиптарског застрашивања има још, а сви они десили су се у протеклих неколико дана – »Настављена је политика отимања Трепче, чиме се директно угрожава један од стратешких фактора егзистенцијалног опстанка Срба на КиМ. Србин Зоран Вукотић проглашен је кривим за ратне злочине пред судом тзв. Косова и осуђен на шест година затвора. У Церници је запаљен помоћни објекат породици Митровић. Помоћни објекат је цео изгорео у пожару. На гробљу у Ораховцу поломљени су крстови на два гроба сахрањених у марту ове године, поред овога поломљено је и још надгробних споменика раније преминулих. Парох Осојански Отац Стева нападнут је у селу Жач од стране локалних шиптарских кабадахија, када се са породицом колима враћао за Осојане. У селу Новаке код Призрена обијена и опљачкана амбуланта. Ово је иначе једно од ретких повратничких села у Призренском крају.«

Ови напади јасно демантују речи Едија Раме, приказујући их у њиховом правом светлу. У светлу великоалбанске пропагандне реторике, у светлу покушаја да се додатно подигну улози пред одлучујуће преговоре за судбину КиМ, у светлу нових прикривених претњи и порука Београду – „уколико не прихватите правно обавезујући споразум са Приштином, отворићемо питање југа централне Србије и кренути на Ниш„.

Док се Србима на КиМ ускраћују сва права, у Београду се у међувремену допушта организација прошиптарског „Мирдита“ фестивала на којем се албанским сепаратистима и њиховим пријатељима даје право на подривање уставног поретка и угрожавање безбедности Србије. Уместо забране и најстрожих казни за промоцију територијалног распарчавања Србије они добијају полицијску заштиту и легитимитет да понижавају, омаловажавају и пљују по српским жртвама. Као што рече једна од учесница протеста против овог фестивала: “ На Косово не могу да уђем, јер Албанци кажу да им подривам уставни поредак. У Београду не могу слободно да се крећем, јер чувам уставни поредак.„.

Да косовски Албанци и њихови свесрдни подржаваоци унутар Србије, оличени у петоколонашкој другосрбијанској ескадрили у наметању поразне идеологије аутошовинизма и самопонижења имају и испомоћ страних фактора показала је и изјава америчког амбасадора Кајла Скота.

Он је наиме, према сопственим речима, шиптарски напад на Србе повратнике код Петрича на КиМ доживео као „подстицај Београду и Приштини да убрзају процес постизања споразума о нормализацији односа„.

„Само правно обавезујући споразум гарантоваће Србима на КиМ пуну безбедност и верску слободу„, поручује нам заговорник хомосексуалних идеологија, мигрантских права и натоизације Србије.

Оно што Кајл Скот прећуткује је чињеница да сваки бачени камен на колону српских избеглица најбоље персонификује политику коју ће према српском народу на КиМ водити Приштина уколико Београд стави свој потпис на „правно обавезујући споразум„. То је политика страха, уцена, малтретирања и даљих прогона јер је Србима у „независној Републици Косово“ загарантовано само једно право – право на нестанак!

У најмању руку је неукусно и лицемерно да се амерички амбасадори брину о безбедности српског народа на КиМ када се зна да су управо они кумовали албанским злочинима и уништавању српске верске и културне баштине. То је признао и сам терориста Кадри Весељи када је истакао да су Албанци добили „уверење Запада да ће правно обавезујући споразум уважити принципе суверенитета и независности Косова„.

У међувремену, припадници КФОР-а понашају се као тибетански монаси који су положили „завет ћутања;“ и даље нема никакве званичне осуде албанског варварства од стране међународне безбедносне мисије, а камоли предузимања конкретних акција у циљу спречавања даљег насиља над Србима. А и како да је буде када се мандат „очувања мира и сигурности на КиМ“ данас налази искључиво у рукама војника држава чланица НАТО пакта, предводника агресије на СРЈ, главног војног и логистичког покровитеља „косовске независности“ и финансијера „оружаних снага Косова„. Лепо је рекао и сам шеф КФОР-а на КиМ, Салваторе Куочи: „КФОР је НАТО и сваки напад на Косово третираће се као напад на НАТО.“

Док Београд прибегава релативно пасивном (и млаком) одазиву, покушавајући упркос свему да  нађе начин за постизање дуго траженог српско-албанског компромиса Приштина уз помоћ креатора косовске „независности“ показује да је компромис последње што Албанци желе. Она наставља да политиком инцидената и застрашивања врши притисак на преостале Србе на КиМ,  а преко њих и на званични Београд како би се: први приморали на потпуну и безусловну интеграцију у „косовско друштво„, а други на коначно и неопозиво признање „косовске државе„.

Можда је ипак време да државна политика преиспита свој тренутни став и приступ према Приштини и косовским Албанцима и да уважи чињеницу да су они ти који саботирају и минирају миран и обострано прихватљив формат преговора. Ако једна страна сво време јасно показује да не жели компромис онда ни од друге стране није реално и легитимно очекивати да ће вечно да истрајава на истом принципу јер он без конкретнијих акција постаје неодржив и бесмислен.

Једини рецепт за излазак из такве слепе улице је да се промишљеном и озбиљном стратегијом побуњеничка страна примора да направи корак назад и ублажи своје захтеве. А то је могуће постићи једино сасецањем крила противника како на спољашњем, међународном тако и на интерном терену – тражењем нових спољнополитичких алтернатива, јачањем учешћа државе у новим моделима економске и безбедносне сарадње, већим ослонцем на оне који подупиру наше интересе, а мањим на оне који те интересе подривају, свеопштом консолидацијом домаћих политичких и безбедносних снага како би се постигао широк друштвени консензус и пружио неопходан и рационалан отпор политици капитулације и отимања КиМ.

Другим речима, стварањем таквог окружења у којем ће све како унутрашње тако и спољашње претње бити (ако не елиминисане онда барем) сведене на минимум. Стварањем предуслова за делотворнију акцију државних органа али и могућности за ефикаснију (само)заштиту српског фактора у јужној покрајини. Изградњом такве државе која ће бити способна у исто време и да гарантује безбедност свога народа на узурпираном делу сопствене територије али и да спречи нарушавање суверенитета у срцу своје престонице.

Државе у којој ће губитничко-дефетистичку паролу „Мирдита, добар дан“ заменити победнички и суверенистички узвик: „Довиђења, Републико Косово!„.