ДАНИЈЕЛ ИГРЕЦ: Хрвати и Украјинци – уједињени у мржњи према Русима и Србима
Ретко која држава има ту „срећу“ да се граничи са нацијом која је стварана на жртви њеног народа и која је градила своју „државу“ на отимању њених територија као што је имају Срби и Руси са Хрватима и Украјинцима. Кроз историју ова два народа тежила су да афирмишу своју вештачку државност на дезинтеграцији српског и руског националног бића, на насилној латинизацији српског и руског језика и писма, на бруталном унијачењу српског и руског православног становништва.
На сваку понуђену српску и руску руку сарадње и пријатељства Хрвати и Украјинци углавном су одговарали непријатељски, протеривањем и предузимањем силе против руског и српског народа. На политику мира они су узвраћали политиком рата и сукоба, а то чине и дан данас, само на много перфиднији начин, под плаштом идеје „западних вредности и европских интеграција“.
После нешто више од 20 година након крваве хрватске „Олује“ против српског народа јуче је у медијима осванула вест да Загреб и Кијев кују план нове „Олује“, овога пута против руског народа.
Андреј Пленковић, човек који у усташком поздраву „За дом спремни“ види израз „љубави према Домовини“ и „помен хрватским бранитељима“, представио је украјинском пучистичком премијеру иницијативу Загреба о помоћи Кијеву у процесу „мирне реинтеграције окупираних подручја Доњецка, Луганска и Крима“.
Пленковић сматра да би искуство које је Хрватска стекла током 90-их година, за време „великосрпске агресије“, и у „ослобађању“ Крајине вишеструко помогло Украјини и допринело успешности њених напора да поврати контролу над „подручјима под руском инвазијом“.
„Хрватска не жели да погине иједан Украјинац више“, истиче Пленковић, желећи вероватно да поручи нека уместо Украјинаца гину Руси, и то што је више могуће.
Фамозна иницијатива посебан акценат ставља на речи „мирна реинтеграција“, желећи тиме да створи представу о тобоже „ненасилним средствима“ које Кијев користи и које ће користити у процесу успостављања контроле над Кримом и истоком Украјине. Нема сумње, ако ће Хрватска саветовати украјинске власти да делују по узору на етничко чишћење Срба са подручја Крајине, то ће у маниру западне политике двоструких аршина бити више него „мирна“ реинтеграција територија. Реинтеграција која ће резултовати у новим руским жртвама, у стравичном егзодусу на хиљаде Руса и у наставку крвавих оружаних сукоба. Већ смо били сведоци те „мирне дипломатске офанзиве Кијева“ када је на десетине цивилних жртава спаљено у Одеси само зато јер су били Руси. Да ли је „мирна реинтеграција“ злослутна најава и претња да ће сличну судбину доживети и руски народ у Симферополу и Севастопољу?
Како може „мирна реинтеграција“ бити у складу са Минским споразумима, и принципима УН, како је то поносно изјавио Пленковић, када управо ти документи гарантују де факто аутономију и елементе државности Доњецку и Луганску?
Очигледно је да Кијев и Загреб, уз свесрдну логистичку и дипломатску подршку Брисела, желе да доврше процес „евроатлантизације“ Украјине, науштрб легитимно изражене воље руског народа који не жели да буде део нове колоније ЕУ и НАТО пакта.
Ово није први пут да званични представници државног врха Хрватске, та идеолошка деца усташких крвника и следбеници Павелићеве НДХ, пружају помоћ онима чија политика се заснива на истом оном расистичком вокабулару и фашистичким методама деловања које Загреб већ годинама користи у односу према Србима.
„Фајненшел тајмс“ је већ 2014. године објавио вест да Хрватска пружа помоћ у обуци украјинских служби државне безбедности, на основу искуства стеченог током заузимања територије Републике Српске Крајине. Загреб од тада такође пружа медицинску помоћ рањеним припадницима „Националне гарде Украјине“, оружане формације у чијем службеном опису стоји да се бори против „проруских терориста и сепаратиста„ на истоку земље.
Другим речима, хрватске болнице широм су отвориле своја врата припадницима паравојне антируске фаланге, у чијим редовима делује и немали број чланова „Десног сектора“, окорелих нациста и промотера Адолфа Хитлера, а која за циљ има терорисање и прогон голоруког руског становништва са историјски руске територије.
Ово не треба да нас чуди. Није први пут да Хрвати нуде заточиште злочинцима. Сетимо се само Другог светског рата и година након његовог завршетка, када су многе усташе, на чијим рукама се још није ни посушила крв недужне српске нејачи, свукле своје квислиншко одело и замениле га новим, комунистичким, тако преко ноћи поставши највећи промотери „братства и јединства југословенских народа“.
У својој политици хистерије према Москви и Београду Украјинци и Хрвати слични су као јаје јајету. Презир и нетрпељивост према свему српском и руском за њих представља смисао политичког битисања, на презиру и мржњи они су себе формирали као нацију, уобличили своју усташко-нацистичку и квислиншку идеологију, на геноциду они су градили своју „државу“. Без „чистилишта за Србе и Русе“ – логора Јасеновац, Јадовно, Јановска, Ковељ – не би било ни савремене Хрватске ни савремене Украјине.
Градећи свој „вишевековни национални идентитет“ на прекрајању историјских чињеница и присвајању тековина српске и руске државности, Кијев и Загреб данас су најлојалније марионете русофобичног и србофобичног Запада.
Антисрпска и антируска парадигма прожимају све поре њиховог политичког, културног и верског живота. Шовинистичке изјаве у којима се ниподаштавају српска и руска нација свакодневица су хрватских и украјинских политичара. Разне хрватске и украјинске културне манифестације често су само параван за испољавање мржње према руској и српској историји. На скоро сваком хрватском и украјинском спортском догађају долази до манифестације фашистичке идеологије, узвикују се пароле „Србе на врбе, Русе на нож!“.
Читава њихова историјска улога може да се опише једном речју: вазали.
Вазали и верни помагачи Запада у његовом покушају поробљавања Срба и Руса, уништавању њиховог православног менталитета и разбијању њихове историјски аутентичне државотворне свести. Украјинство и хрватство, процеси из којих су проистекле украјинска и хрватска нација, су ништа друго до добро осмишљени политички пројекат Ватикана, Беча, Берлина и Лондона и инструменти агресије на руски и српски свет.
Украјинци и Хрвати су највећа браћа по мржњи према Русима и Србима. Они из те своје коже не могу изаћи. Ако то учине, престају да буду то што јесу – конвертити. Хрвати и Украјинци пате од комплекса „ниже вредности“. Они у својој фобији према народу из којег су и сами потекли налазе лек за комплексе због своје вештачке државотворности, показујући тиме своју ништавост – једини смисао постојања њихових држава и једини начин да опстану на геополитичкој сцени су Русија и Србија.
