ДАНИЈЕЛ ИГРЕЦ: Да се не сагласимо са „независношћу“ већ да је смишљено рушимо и поткопавамо!

Последњег дана марта политички живот у Србији обележила је дебата, одржана у оквиру „унутрашњег дијалога“ о КиМ на којој је председник Србије са представницима тзв. невладиног сектора, окупљеним под окриљем некаквог „Националног конвента о ЕУ“ разматрао начине за „свеобухватно решење питања КиМ“.

Оно што посебно боде очи су главни закључци тог састанка, са којима се (нажалост) више или мање сагласио и сам шеф државе, а које је могуће парафразирати следећим реченицама:

„Прилике у свету се мењају, али на штету Србије. Што више будемо чекали то ћемо имати мање могућности да у јужној покрајини заштитимо своје позиције и права српског народа. Замрзнути конфликт није решење, него пут ка продубљивању кризе. Албанци су у демографској експанзији, Срби назадују. Решење за КиМ треба да омогући несметан наставак европског пута Србије и да зависи од погледа у будућност, а не од тога колико волимо своју прошлост. Србима на КиМ дати економску самосталност. Београд да се сагласи са чињеницом да Косово има независност…“

Чак и онима који само површно прате политичка дешавања и однос Запада према КиМ неће бити тешко да препознају чији рукопис се крије иза оваквих „решења“ односно коме су она највише у интересу. Све у свему, реч је о читавом низу српском народу већ добро познатих „предлога“ (читај: ултиматума) које нам већ годинама „сугеришу“ читај: (намећу) наши западни „пријатељи и партнери“.

Српско прихватање тих „предлога“ (које би се одразило у закључивању „правно обавезујућег споразума“ са тзв. Косовом) одмах би обрадовало све западне амбасаде у Београду, понајвише оне које себе виде као „господара Србије“ и „врховног архитекту политичке слике ове државе“, америчку и британску амбасаду. У Београд би одмах пристигле и честитке разних Мекалистера, Девенпорта, Мичела, Хојт Јиа, Џонсона, Чејнија, Мекејна, Јункера, Бајдена, Клинтонових и многих других којима су распарчавање Србије и деконструкција њене државности оно чему су у потпуности посветили своје политичке каријере. Запад би ликовао, а сепаратисти из Приштине, „пригодно историјској ситуацији“, прославили би печатирање своје на злочинима и тероризму створене „државности“ уз протеривање и оно мало преосталих Срба што су преживели досадашње погроме и масакре и успели да опстану (и даље опстају) на Косову и Метохији.

Овом приликом постављам неколико питања:

1. Због чега председник Србије није учествовао у свим досадашњим округлим столовима у оквиру, с његове стране иницираног „унутрашњег дијалога“, него је своју пажњу и време поклонио само представницима НВО? По чему су људи који заступају управо оне стране центре моћи који у континуитету раде на уситњавању Србије, урушавању њеног уставног поретка, понижавању њених грађана и наметању идеологије аутошовинизма српском народу, компетентни и уопште достојни да расправљају о питању које задире дубоко у саме темеље опстанка државе и нације? Шта је сврха расправе са њима када је јасно да њихова „решења“, проистекла из исте оне кухиње из које је пре деветнаест година потекао и план агресије и злочиначког бомбардовања СРЈ, воде у самопонижење и самонегацију српског историјског, државног и идентитетског права које наш народ полаже на КиМ?

Одакле председнику републике уопште помисао да седи са њима и прихвата на разматрање њихове дубоко антисрпске и антидржавне предлоге? Нису они нити меродавни нити позвани, нити имају право да одлучују о најважнијем државном и националном питању данашњице – Косову и Метохији. Ова земља има своје законе, има свој Устав и има свој народ који једини има моћ и легитимитет да одлучује о најважнијим државним и националним питањима. А према свим истраживањима воља тог народа је таква да се преко 85% становништва противи признавању тзв. Косова, чак и ако би то био услов за чланство у Европској унији, што ће рећи да прихватање независности не долази у обзир. А сваки политичар у Србији, без обзира признао он то или не, врло добро зна да је формално признање Приштине „услов свих услова“ за несметани европски пут Србије; и то не услов за пријем, но само за „наставак даљих преговора“. Београду је лепо поручено из Берлина и Брисела да је Косово централни, али не и последњи услов европских интеграција Србије. Јер услова има још. Њихов списак је бесконачан.

2. Зашто „Национални конвент о ЕУ“ искривљује реалност и безочно лаже грађане Србије да „замрзнути конфликт“ није ефикасно решење за КиМ? Зашто се под тепих гура чињеница да је до сада на свим округлим столовима у оквиру „унутрашњег дијалога“ велика већина учесника потврдила да је „замрзнути конфликт“ у постојећим околностима најбоље и најреалније решење за Србију?

Тачно је да се прилике у свету мењају, али мењају се у српску корист. Старе, Србији ненаклоњене центре глобалне моћи замењују нови, који су отворени да саслушају ставове Србије и спремни да уваже њене легитимне државне и националне интересе.

Према последњем извештају америчког бизнис часописа „Форбс“ међу банкама са највећом активом у свету налазе се кинеске банке. Такође се износе очекивања да ће до 2020. године Кина бити водећа светска привреда, Индија на трећем месту, а Русија на петом, испред Немачке.

Иста тенденција раста може се уочити и на пољу војног буџета како појединих држава тако и новоформираних међународних безбедносних организација. Преглед трошкова између 1988. и 2015. године указује да је Кина, која је 1988. имала буџет као Шпанија, за 25 година претекла готово целу ЕУ. Русија је 1998. имала готово исти војни буџет као Турска, друга најјача НАТО земља, а сада је он неупоредиво већи. Раст економске моћи узроковао је раст (државних) инвестиција у војни сектор.

Земље које данас чине БРИКС 1998. године имале су у збиру 13,7% буџета НАТО пакта, а данас је та цифра чак 43,3%. Буџет Шангајске организације за сарадњу је са 7,5% достигао до више од 40% буџета НАТО. Неопходно је нагласити да земље чланице БРИКС заједно чине преко 42% светског становништва.

Крупна светска питања више се неће решавати искључиво на трансатлантској осовини него на другим местима, у кругу нама пријатељских земаља и народа. Будућност више није у Бриселу и Вашингтону него y Москви, Пекингу, Њу Делхију, Јоханесбургу и Бразилу.

Реч је о земљама које сада чине преко 22% светског БДП и које, да подсетим, све до једне не признају „једнострану и противправну сецесију Косова“. Пораст њихове економске моћи оснажиће и њихов политички утицај у међународној заједници па ће се и више питати о важним геополитичким питањима, међу којима КиМ без сумње заузима важно место. Да није реч о некаквим „илузорним очекивањима“ него о сасвим реалној (гео)политичкој перспективи говори и чињеница да су одлуке појединих земаља о повлачењу признања тзв. Косова донете као последица блиских дипломатских и економских веза тих држава са државама чланицама које окупља БРИКС.

Одлуке појединих земаља о повлачењу признања тзв. Косова донете су као последица блиских дипломатских и економских веза тих држава са државама чланицама БРИКС-а.

Геополитички моменат је данас знантно другачији него пре десет или двадесет година што ствара сасвим реалне предиспозиције да наша држава на тај начин створи по себе повољан међународни амбијент и ојача своје преговарачке позиције што ће олакшати постизање решења питања КиМ, у складу са српским државним и националним интересима.

И на крају да подсетим учеснике дебате на једну ствар која им је (највероватније намерно) промакла:

Највиши природни прираштај у Србији данас се бележи међу Србима на КиМ. Док се Срби рађају, Албанци све више напуштају тзв. Косово. Тако је само у протекле две године територију јужне покрајине напустило преко 230 хиљада углавном младих Албанаца, док „најмлађа европска држава“ бележи стопу незапослености од чак 42%.

Мудром и стратешком политиком Србије у наредним годинама можемо додатно да ослабимо позиције Приштине и ојачамо своје присуство у јужној покрајини. Управо то је предност „замрзнутог конфликта“ јер он отвара маневарски простор за тактичко одуговлачење и проактивну спољну политику, тражење нових и јачање постојећих савезништава у Европи и свету како би, када за то дође прави тренутак, са државног ткива Србије успешно и трајно уклонили тумор звани „Република Косово“. Због тога наш циљ не треба да буде повратак политици попуштања и неповољних компромиса који би водили у формализовање њихове независности но активан рад на њеној што бржој декомпозицији.

Највиши природни прираштај у Србији данас се бележи међу Србима на КиМ, док албанци све више на пуштају територију наше јужне покрајине.

Будућа (једина прихватљива и државотворна) политика Београда према КиМ могла би зато да се сажме у следећих неколико максима: „Да повучемо кочницу када су у питању даљи уступци према Албанцима који воде ка учвршћивању њихове „државности“. Да јасно ставимо до знања да нећемо толерисати нове покушаје угрожавања безбедности српског народа на КиМ и да ћемо на сваки такав покушај одлучно реаговати. Да што је више могуће јачамо своје позиције, првенствено на северу КиМ, мењајући тиме прилике на терену и стварајући упоришта за проширивање српског утицаја ка југу покрајине. Да чекамо још повољнију прерасподелу фигура на светској геополитичкој шаховској табли која ће нам омогућити постепену обнову суверенитета и убрзати наш, један и једини могући пут; пут реинтеграције КиМ у државно-правне оквире Србије“.

Свима нама је добро позната она изрека „да су народи који не познају своју прошлост осуђени на понављање грешака из ње“. Србија не сме да следи погрешну политику према КиМ која је обележила период последњих 18 година.

Додао бих још да су народи који не поштују и не воле своју прошлост, који не умеју да цене жртву и бране подвиге својих предака осуђени да њихове победе претворе у своје најгоре и највеће поразе.

 

Текст је оригинално објављен на порталу: Хронограф.нет

Тагови: Данијел Игрец, ЕУ, КиМ