Фото: З. Шапоњић

У последњих неколико месеци сведоци смо појачаних напора западног дела међународне заједнице да се процес заокруживања косовске државности што пре приведе крају. Суочен са дестабилизацијом ситуације на Блиском Истоку, крахом доларског империјализма у глобалним економским токовима и јачањем геополитичке улоге Русије и њених савезника Запад тежи ка што бржем разрешењу косовског гордијског чвора; афирмацији тзв. Косова као пуноправног субјекта међународних односа кроз систем УН-а и његовој интеграцији у Европску Унију и НАТО пакт.

У ту сврху дипломатски кругови у Вашингтону константно врше политички притисак на званични Београд да пристане на сва „решења“ која му путем бриселских преговора наметне ЕУ, а која уважавају искључиво интересе приштинске стране. Реч је заправо о ултиматумима који имају за циљ да се Србија добровољно одрекне свих атрибута државности у јужној покрајини, створи услове за укидање Резолуције 1244 и ревизију државног Устава и тиме тзв. Косову омогући несметан пут ка чланству у Уједињеним нацијама.

Поред актуелних притисака да се Београд одрекне целокупне државне имовине на КиМ и све привредне ресурсе преда у руке нелегалним косовским властима на дневном реду политичке агенде у режији Запада нашао се и захтев да Србија са тзв. Косовом потпише Споразум о оснивању Фонда за Западни Балкан, о чијем потврђивању ће одлучивати Народна Скупштина на својој редовној седници 25. октобра ове године.

Реч је о међународном споразуму између Албаније, Босне и Херцеговине, Македоније, Црне Горе, Србије и тзв. Косова, који је био потписан 13. новембра 2015. године у Прагу, уочи конференције држава централне Европе и Западног Балкана. Као главни задаци Фонда истичу се развој тешње сарадње између уговорних страна, јачање веза између уговорних страна, интеграција уговорних страна у Европску унију, као и заједничко представљање уговорних страна у трећим земљама.

У наставку ћу изнети кључне проблеме самог Споразума и указати зашто је његово потврђивање погубно за српске државне и националне интересе.

Пажљивом анализом садржине Споразума можемо уочити да се кроз цео његов текст провлачи идеја о тзв. Косову као независној и сувереној држави; Косово као једна од балканских држава ступа у међународне (правне) односе са осталих пет држава – Србијом, Црном Гором, БиХ, Албанијом и Македонијом. То произилази већ из почетних одредби самог Споразума где се каже да овај међународни уговор склапају „Владе“ наведених држава. Са обзиром на чињеницу да фактичку власт над већим делом јужне српске покрајине тренутно врше нелегитимне приштинске институције у својству „Владе, Скупштине, Председника и правосудних органа Републике Косово“, јасно је да се овим термином мисли на „Владу Косова“ као орган самопроглашене косовске државе, а не на привремену самоуправну институцију извршног карактера сходно Резолуцији 12 44 СБ УН.

Према тој Резолуцији као и према Уставу Републике Србије Привремене институције самоуправе у Приштини не поседују међународну уговорну способност (тј. способност склапања међународних уговора). Како је уговорна способност једно од суштинских обележја суверених држава аутономне покрајине према мишљењеу угледних стручњака међународног права не могу ни да имају уговорну способност јер би то значило да имају и својство државе.

У прилог томе говори и употреба термина „уговорне стране споразума“ која јасно указује на то да се тзв. Косово у процесу оснивања Фонда за Западни Балкан третира на исти, равноправан начин као и остале уговорне стране које несумњиво имају својство држава.

Споразумом о оснивању Фонда за Западни Балкан оснива се једна међународна организација регионалног карактера, која ће имати свој Статут, своје органе и своје надлежности. Да је ово тачно показује нам и Заједничко саопштење Западног Балкана из којег се види намера страна потписница да се оснује Фонд по узору на Међународни вишеградски фонд Вишеградске групе који је несумњиво међународна организација. Да је реч о регионалној међународној организацији произилази и из одредбе 37 Споразума у којој се јасно наводи да ће Фонд имати пуни правни субјективитет. Како су према међународном праву оснивачи међународних организација са пуним субјективитетом само и искључиво суверене државе које су и саме међународноправни субјекти јасно је да и ова одредба указује на то да тзв. Косово у овом Споразуму наступа као независна држава.

Следећи проблем Споразума проналазимо у одредби којом се дефинишу његова сврха и циљ. Према Статуту Фонда циљ сарадње „уговорних страна“ је и убрзавање процеса њихове интеграције у Европску Унију као и промовисање заједничког представљања „уговорних страна“ у трећим земљама. Ово значи ништа друго до могућност да Србија и тзв. Косово имају заједничка дипломатска представништва у трећим земљама. Ако знамо да је заједничко дипломатско представништво у односу према трећим земљама могуће успоставити само на основу претходног договора Београда и Приштине о међусобном признању оваква одредба значи да је Србија изразила своју спремност да тзв. Косово у међународним односима третира као државу са пуним дипломатским прерогативима. Ово је у непосредној вези и са првим циљем, промоцијом интеграција „уговорних страна“ у ЕУ чије чланице могу бити само независне државе. То нам показује да је овај Споразум заправо средство за имплементацију претходно постигнутих Бриселског споразума и Поглавља 35 у преговорима Србије са ЕУ од којих се од Београда захтева да се уздржи сваког облика блокаде Приштине на њеном путу ка чланству у свим међународним организацијама.

Коначни циљ такве политике одразио би се у столици тзв. Косова у Уједињеним нацијама чиме би се у потпуности уклонила из употребе Резолуција 12 44.

Додатни проблем Споразума о оснивању Фонда за Западни Балкан су и одредбе члана 11 и члана 39 према којима је свака од „уговорних страна“ дужна да из сопствених финансијских и материјалних извора обезбеди део новчаних средстава за деловање Фонда. Ово отвара могућност да Приштина настави са узурпацијом српске имовине на КиМ и третирајући је као своју помоћу ње испуњава своје обавезе према самом Споразуму.

Према члану 5 и 6 Споразума седиште Фонда налазиће се у Тирани. Албанија ће такође бити и депозитар Споразума. Сходно њеној државној политици која се заснива на непоштовању српског суверенитета и на територијалним претензијама ка српској територији за очекивати је да ће званична Тирана своју улогу депозитара обављати крајње пристрасно и то на штету српских државних интереса. Као депозитар Албанија може да покрене поступак регистрације Споразума код Генералног секретара УН што би могло да допринесе јачању међународне природе самог Споразума; тиме би се ојачао и међународни положај тзв. Косова јер би евентуалном успешном регистрацијом Споразума код УН Косово направило корак даље у процесу афирмације свог међународног субјективитета. Тиме би се додатно утабао пут његовом чланству у Генералној скупштини УН. У том погледу треба узети у обзир  и чињеницу да је потписник Споразума и БиХ која још није признала косовску независност и да је учешће Сарајева у његовом закључивању један вид подстрека да БиХ што пре призна лажну косовску државу.

Споразум о оснивању Фонда за Западни Балкан представља својеврсан политички преседан. Својим учешћем у његовом закључивању Србија наставља да даје легитимитет западној политици постепеног заокруживања косовске државности, оличене у уценама и диктатима упућеним званичном Београду. Прихватањем да као једна од страна потписница Споразума наступа и тзв. Косово Србија се опасно приближава тренутку формалног признања његове лажне државности, преузима улогу активног рушиоца Резолуције 12 44, а тиме и темеља своје суверене власти у јужној покрајини.

Упркос томе да се државни врх Србије приликом закључивања Споразума позвао на фамозну фусноту према којој термин „Косово“ у Споразуму подразумева само Привремене институције самоуправе у Приштини сама формулација фусноте говори другачије. Наиме, Влада Србије је већ 2012. године прихватила тумачење фусноте које је сугерисао Брисел, а према којем фуснота има само симболички значај и ни на који начин не нуди гаранције да ће тзв. Косово у међународним односима заиста и наступати као српска аутономна покрајина сходно Резолуцији 12 44. Напротив, фуснота према мишљењу ЕУ изражава само субјективан став Србије и не утиче на сам статус који Косову приписују западне државе, а то је статус независне државе. Због тога је уместо позивања на фусноту политички сврсисходније и нужније да се Србија уздржи и дистанцира од закључивања билокаквих даљих споразума у којима се тзв. Косово третира као суверена држава.

Постоји оправдана бојазан да се овакви и слични споразуми искористе за даље учвршћивање положаја Косова као пуноправног чиниоца међународних односа, а тиме и могућности Приштине да мимо свих норми и принципа савременог међународног права постане део Уједињених нација. То би био дан када би чланица УН постала творевина саздана на етничком чишћењу, сили и невиђеном ниподаштавању Повеље УН. То би био дан смрти Уједињених нација какве познајемо данас.

На крају је Народној Скупштини препуштена одлука да ли ће Србија ратификацијом дефинитивно прихватити овако штетан и лоше конципиран Споразум у којем се Косово препознаје као независна држава. У одсуству политичке одговорности и моралне савести народних посланика према народу који га је бирао, а који је већински против самопроглашене државе у Приштини тешко је очекивати одлуку која би се супротставила званичној режимској политици да ЕУ нема алтернативу, па чак ни када је у питању део територија на којем је утемељена српска државотворна мисао, на којем је утемељена Србија као слободна и суверена држава. Уколико се српски законодавац оглуши о вољу народа питање уставности оваквог Споразума неопходно је пренети на Уставни суд који би овога пута морао бити свестан да се одрицањем од Косова и Метохије, од камена темељца наше државности одричемо не само српских закона и српског Устава већ и саме Србије као суверене државе.