ДАНИЈЕЛ ИГРЕЦ: 9. јануар – Дан када је васкрсла нада у свесрпско уједињење!
Пре 26 година обновљена је идеја. Идеја о јединству.
Пре 26 година на (средњо)вековној српској земљи упаљена је искра борбе за ослобођење српског народа. Тога дана рођена је нада у свесрпско уједињење.
Пре 26 година створена је Република Српска.
Пијемонт Српства.
- јануар као датум стварања друге српске државе на Балкану има велики симболички значај. Није случајност да су управо на дан када православни хришћани славе првог страдалника за Христа, Светог првомученика и архиђакона Стефана, сва залагања српског народа да опстане на тлу на којем су вековима живели његови преци, на територији на којој је створена моћна Хумска земља, као најважнији део средњовековне српске државе, кулминирала одлуком да се створи јединствена и самостална политичко-територијална јединица; јединица која се показала као плод српског историјског континуитета и српске традиције државности у Босни, као потврда вишевековног присуства српског народа западно од Дрине.
Створена на територији која је у колективној свести српског народа одвајкада важила за српску, на којој су своје трагове оставили деспот Стефан Лазаревић, војвода Стефан Вукчић и краљ Стефан Твртко Котроманић, Република Српска од самог свог постанка нашла се на удару оних који су хтели да угасе пламен слободе којим је она створена, а Србе да уклоне са историјске позорнице као највећи државотворни народ (и последично томе важан геополитички фактор) на Балкану. Већ од првих дана свог самосталног живота Република српског народа БиХ била је трн у оку Запада и његових регионалних сателита и препрека њиховом освајачком путу ка Истоку. Геостратешки, државотворни, историјско-цивилизацијски, културни и духовни значај Републике Српске био је главни узрок свих насртаја на њену самосталност и процеса њеног постепеног укидања који траје већ пуних 26 година.
Подсетимо се у кратким цртама како је то изгледало.
Суочени са све агресивнијим покушајима реализације радикалне „Исламске декларације“ Алије Изетбеговића представници српског народа западно од Дрине прибегли су те судбоносне 1992. године једином могућем и оправданом средству – политичкој одбрани свог историјског и државног права на постојање. Резултат те одбране била је Декларација о проглашењу Републике српског народа БиХ, чији легитимитет је био потврђен и у наредним годинама, када је српски народ, најпре кроз вихор рата, а након тога и на дипломатском паркету кроз Дејтонски споразум успео да сачува своју муком и надљудским подвизима стечену слободу.
У периоду који је уследио Република Српска суочила се са мноштвом покушаја свог тихог укидања и ревизијом историјских чињеница. Координисаним спољашњим и унутрашњим нападима како од стране Запада тако и кроз деловање интерних структура, пре свега Уставног суда БиХ и Високог представника, српски ентитет претрпео је озбиљне ударце који су за циљ имали декомпозицију његових државних институција и ерозију њихових изворних дејтонских овлашћења.
Почело је са антидејтонском одлуком Уставног суда БиХ о конститутивности народа, наставило се скандалозним одлукама Високог представника о отимању ентитетске имовине и покушајима наметања антисрпске спољне, унутрашње и безбедносне политике званичној Бањалуци, немалим бројем покушаја унутрашње дестабилизације прилика подстрекивањем обојене револуције на улицама Републике Српске, преко покушаја делегитимизације српског ентитета на међународном нивоу британским предлогом Резолуције о Сребреници у УН, па све до забране прославе 9. јануара, Дана РС, неуспелих покушаја ревизије пресуде Међународног суда правде о „геноциду“ у Сребреници и најновијих позива за одржавањем нове међународне конференције „Дејтон 2“ чији крајњи исход би требао да буде разбијање РС и њено утапање у централистичко-унитаристичку исламску БиХ.
Али ни после више од две деценије Републику Српску нису успели да сломе, њене темеље, у које је уткано на хиљаде живота, нису успели да замају. Њихова сила није успела да ућутка глас правде, њихова глобалистичка машинерија није успела да „умири непослушне Србе„; Срби су и даље ту, Република Српска и даље живи и живеће док год буде живео слободарски дух српског народа и докле год у српским срцима буде живела жеља за слободом. Историја нас учи да српско стабло има дубоке корене и оно се не повија пред западним ветровима.
Након пуних 26 година са сигурношћу можемо рећи следеће: српски народ успео је да сачува свој најсјајнији бисер државности, своју најблиставију националну победу са краја 20. века. Она је данас јача него икад, она „стоји постојано кано клисурина“ и она је кренула путем обнове, путем пуне афирмације своје државности и ићи ће до самог краја тог пута, на којој је чека најсветлија победа – уједињење са матицом Србијом!
На овогодишњој прослави Дана Републике у Бањалуци председник Милорад Додик закључио је своје обраћање окупљеним грађанима речима: „Република Српска је трајна категорија за српски народ!“
У потпуности се слажем са њим. Јер српска држава западно од Дрине то и јесте.
Као што је Свети Стефан оличење борбе за Христа тако је и Република Српска оличење борбе за Српство; оно што је први међу мученицима био за хришћанство то је Република Српска данас за Српство – императив његовог опстанка!
Извор: Видовдан.орг
(http://www.vidovdan.org/2018/01/09/mr-danijel-igrec-9-januar-dan-kada-je-vaskrsla-nada-u-svesrpsko-ujedinjenje/)
