Даниил Туленков: ПРИЧИЦА ИЗ САНАТОРИЈУМА

У јуну сам био у санаторијуму Тараскул, са ветеранским ваучером.

Свима нам је додељен кутак кафетерије, одвојен од гомиле.

Некако сам завршио у просторији за дијететску исхрану; могао сам да пређем у редовну, али ми је било лакше да једноставно одмахнем руком.

За столом нас је седело петоро.

Ја, припадник Националне гарде из Каменск-Уралског, мршави, поцепани дрипац из Кургана, вагнеровац из Нојабрска који је увек почињао реченице са „курћегазнати“, и ћутљиви грмаљ са округлим лицем и малим, свињским очима стално упртим у под или свој тањир.

Брзо смо се сви упознали, већ првог дана, али наш сусед није журио.

Његове лукаве очи одмах су засметале мени, вагнеровцу и припаднику Националне гарде (у том погледу, затворска и полицијска интуиција раде синхронизовано, пратећи исте алгоритме).

Другог дана, гардејац више није могао да издржи и почео је детаљније да испитује порекло нашег суседа усамљеника.

„Хеј, ко си ти уопште? Одакле си?“

„Изденеа“, промрмља клипан.

„Шта?“ – у том тренутку, сви одједном, нисмо могли да обуздамо радозналост.

Клипан је коначно подигао главу и погледао нас злим очима.

„Сдонасаја“, рекао је мало јасније.

„Дођавола, можеш ли ти уопште да причаш нормално? Јеси ли контузован или шта?“

„Не. Ја сам из Донбаса“, издахну крупни човек сакупљајући снагу, и, поново уперивши поглед у тањир, поче да гута храну.

Имао је проклето невероватан апетит.

Јео је са уживањем, темељно жваћући храну својим моћним вилицама. Био је прави гутач свега што би му дошло под руку.

Након јела, одмах би скочио од стола и одлазио.

Никада, ниједном није показао интересовање за наше разговоре, вечерње играње билијара или нешто слично.

Присуствовао је третманима са дисциплином немачког радника IG Farbenindustrie, строго по распореду. Чак и оним јефтиним, где је морао да седи са старцима у некој ћелији, слушајући опуштајућу музику, удишући јонизовани ваздух и ретке, отровне шапате.

Једном га је неко од нас питао зашто је дошао чак довде, на шта је он изненађено слегнуо раменима и рекао: јер је бесплатно.

Увече би отрчао до продавнице. Сам. Купио би пиће и одлазио у своју собу.

Једном сам успео да га натерам да исприча како је завршио овде, три хиљаде километара од куће.

Рекао је да му је понуђено путовање и изговорио магичну реч  „бесплатно“.

„Бесплатно“ је искључило све осигураче у његовој глави. Одмах је попунио папирологију, ускочио у ауто и одјурио за Тјумен.

Те вечери, пре спавања, зурио сам у плафон и ментално мапирао његову руту. Као у филму о Индијана Џонсу, његов стари фолксваген је исцртао дугачку линију: Ростов, Волгоград, Саратов, Самара, Уфа, Чељабинск, Шадринск, Тјумен…

Наш Велики Момак је седео за воланом три дана, прождирући пространства омражене земље, све те брезе, јеле, борове…

Редови аутомобила, и оних који пролазе и оних који долазе, пуни одвратних људи, који су гутали његову украјинску маст.

Људи који му дугују све, и никако неће да му врате, гадови.

И поднео је све те муке и невоље због речи „бесплатно“.

Реч „бесплатно“ није могао да игнорише.

Његово моћно, биковско срце не би преживело такву катастрофу и пукло би, попут Совјетског Савеза 1991. године.

Напустио сам санаторијум три дана раније него што је било предвиђено.

За то је било извесних разлога.

Опростио сам се од својих другова за столом.

Звер на тренутак подиже поглед са оброка.

„А новац? За тебе је већ плаћено. Пропашће...“

„Ма, дођавола с тим“, рекао сам, одмахнувши руком.

„А јеси ли рекао у трпезарији да одлазиш раније?“

„Не, сад ћу им рећи.“

„Немој, узећу твоје оброке, а теби је свеједно, зар не?“

Па, да, стварно ми је било свеједно.

Нека ждере.

Њему још предстоји да се врати, три хиљаде километара, и та маршрута ће захтевати јако много енергије.

(Телеграм канал Д. Туленкова; превео Ж. Никчевић)