Даниил Туленков: О НУКЛЕАРНИМ СВЕ-ДО-ПЕПЕЛА СПАЛИТЕЉИМА

Знате шта ми је још занимљиво: да ли сви ови наши фотељаши-фелдмаршали који брбљају о нуклеарном нападу на град Н. (није битно о ком граду је реч или којим језиком тамо причају) – да ли они уопште разумеју шта говоре?

Често о томе размишљам.

У Новопрокоповки, кад се решавало питање једног заробљеника – да ли га транспортовати у позадину или га одмах ту анулирати – одлучио сам за себе да ћу, на пример, ако ми нареде да то учиним, одбити.

Ја сам војник, а не џелат.

У непријатељском упоришту, које смо требали да заузмемо три дана раније, имајући иза себе пола километра спаљене земље, схвативши да смо стигли са картом у једном правцу и да се одатле нико неће извући, ја бих га анулирао.

Али на својој територији, са могућношћу излаза, убити беспомоћног човека који је, узгред буди речено, можда пуцао на мене док смо бежали од оклопног транспортера који је упао у ров до наших, који је можда убио Васју и Рибака, било би за мене скандалозно.

И ту је реч о једном једином човеку, чак вероватније неандерталцу или питекантропу, судећи по његовом развоју.

А овде – људи који, претпостављам, никад у животу нису ни пиле заклали, брбљају речи које значе смрт стотина хиљада, ако не и милиона живота.

Они негде раде. Можда (али не сигурно) имају сексуалне партнере (могуће супротног пола, узгред буди речено) и имају секс (мада је вероватније да мастурбирају).

Са уживањем једу кобасице у пиреу. Каке у топлом тоалету.

И ево, седећи на том трону, упиру знојним прстима у екран, пишу ужасне ствари, отелотворујући у својим главама фантазије и апсолутно монструозну експлозију нуклеарне бојеве главе изнад метрополе.

За њих су то само нека слова на екрану, а сенке жена и деце које промичу около, рушење зграда, аутобуси и трамваји који лете у ваздух – сцене из блокбастера.

Не, не желим да верујем да они разумеју шта говоре, да су одговорни за своје речи.

Али ако случајно негде наиђем на овог нуклеарног све-до-пепела-спалитеља са фотографијом на аватару, у мислима му облачим војничку униформу, причврстим му на тело панцир и кацигу, дам му митраљез и транспортујем га до 6. октобра 2023. године, у шталу где сам се склонио пре него што сам могао да утрчим у кућу. Склонио сам се од митраљеске ватре која је долазила из суседне куће, али кад су у близини почели да бацају мине, схватио сам да не могу дуго да седим тамо и морао сам да провалим у кућу.

И тако, тамо постављам жестоког све-до-пепела-спалитеља, немилосрдног истребљивача непријатељских женки и ларви, и дођавола, право кроз екран паметног телефона, гледајући храбро лице нуклеарног бомбардера, осећам неподношљиво оштар и загушљив смрад страха.

То ме мало опушта; нестаје жеља да узмем штап и ударам, ударам, ударам то глупо створење по глави, говорећи: О чему. Ти. Мајку ти. Твоју. Лупеташ.

(Телеграм канал Д. Туленкова; превео Ж. Никчевић)