Даниил Туленков: НЕКИ ОД НАС ЋЕ СЕ ВРАТИТИ

Три месеца сам у СВО.

Формално и суштински, ја сам овде својом вољом.

Међутим, ја не бих био овде да није било монструозне, неправедне пресуде Кировског окружног суда у Јекатеринбургу, која ме је послала у затвор на дугих седам година.

Прошао сам кроз све инстанце, оспорио своју пресуду, али све је било узалуд…

Одмахнувши руком, пријавио сам се за учешће у СВО у јулу 2023. године, оставивши иза себе четири месеца у истражном затвору и годину дана у поправној колонији општег режима.

„Боље се једном напити крви него триста година јести стрвину“.

Нисам се ни једног тренутка покајао због свог избора, иако сам увек веровао и верујем да војничко решење овог питања није најбоље, и ни издалека није било једино.

И даље верујем да се овај страшни рат могао избећи разумнијом и смисленијом спољном политиком у последњих 20 година.

И даље сматрам да је овај корак могао да се одложи и да се користе други механизми за обезбеђење и заштиту државних интереса Трећег римског царства.

Међутим, испало је како је испало.

И сад кад сам под заставом легија, могу само да кажем оно што је наведено испод.

„Шторм Z“ ће извршавати задатке чак и кад се сви повуку назад: мобилисани, војници по уговору, хваљени Вагнер, тик-ток трупе итд.

Ако будем имао среће да изађем жив из свега овога, причаћу о томе шта сам видео и у чему сам учествовао.

Можда ће то постати циљ и смисао остатка мог живота.

О ЧВК Вагнер су већ снимљени филмови. Они су већ легенда.

Ми – „Шторм Z“ – пасторчад Министарства одбране, ми смо негде у сенци, чули су нешто о нама, али нико заправо ништа не зна.

Хтео бих то да поправим.

Баш бих волео.

Не знам како ће се завршити Специјална војна операција. Да ли су њени циљеви оствариви и да ли ће бити остварени? Да ли ја, војник Јуришне чете Z, треба да судим о томе овде и сад?

У оном бившем животу, на мом некадашњем положају, можда…

Али не данас, и не на периферији Работина.

Али ја верујем… Не, ја знам…

Управо ми, вођени вољом судбине кроз ватру овог рата, који преживимо и вратимо се кући, морамо постати со, основа, темељ Senatus Populusque Romanus.

Да ли ћу међу њима бити ја – Бог зна…

Јер овде, како је певао Тимур Муцураев, „смрт вреба иза сваког угла“.

Али, овако или онако, лењинградски еnfant terrible, тачније, онај који се крије испод његовог холограма, покренуо је процес који је, на срећу, неповратан.

Русија (а сад и цео свет) никад неће бити иста као што је била пре 24. фебруара.

Њен пејзаж, већ измењен, биће мењан даље, до непрепознатљивости.

Ми смо у игри. Сви. И на фронту, и у позадини.

И ова утакмица се мора одиграти до краја.

(Телеграм канал Д. Туленкова; превео Ж. Никчевић)