Даниил Туленков ЈУГОСЛАВИЈА, ДОНБАС, МЕКДОНАЛДС…

Ступио сам у пунолетство уз пратњу НАТО бомби у Београду. Запаљена, силована Југославија за мене је постала прекретница, граница коначног формирања личности, погледа на свет, процене глобалних дешавања око мене.

Нису ме повезивале никакве посебне везе са том несрећном земљом, жртвованом „новом светском поретку“. Одрастао сам и формиран у другачијем културном окружењу, тако да су размишљања о словенском братству или верском јединству лежала изван мог емотивног поља.

Беспомоћни гнев који ме је обузео због онога што се дешава – то је уобичајена људска реакција на безакоње.

Нисам имао приступ интернету 1999. године. Тада нисам имао ни компјутер. Главни извор информација за мене је био радио. Слушао сам RFI, DW, „Слободу“, проучавао њихову тачку гледишта, упознао се са њиховим идејама.

Слушао сам бескрајни језуитске софистике, лажи, замене појмова.

Слушао сам и гледао како се појављују вампирски очњаци, како руке „џентлмена, барона и серова“ обрастају рептилским крљуштима.

Сећам се како је неки олош, из „Слободе“ или из RFI, певао како бомбе, „уништавајући социјалистички средњи век Милошевића“, отварају пут изградњи „лаког, ваздушног царства слободе, Европе без граница“, где очигледно живе виле и ружичасти понији. На позадини овог патетичног говора свирала је узвишена музика, не сећам се како се зове то, боже опрости, дело, али на „Слободи“ је стално емитовано.
Џентлмени са очњацима комадали су Југославију, прождирала њено тело које крвари, а наша јадна и болесна земља није могла ништа да јој помогне.

И то је изазивало очај, малодушност, стид, горчину.

Ступио сам у пунолетство претрпевши интензивно, сурово понижење.

Силовали су Југославију, али су се нама смејали и пљували нам у лице.

То је било очигледно.

Ту није било никакве дилеме.

У пролеће 1999. моје поверење у „слободни свет“ је коначно и неповратно пропало.

А ми смо тако желели да будемо ангажовани у Мекдоналдсу.

Цела земља је желела да се запосли у Мекдоналдсу.

Веровали смо да ће нас тамо прихватити и, у принципу, најгоре је што бисмо били срећни да нас прихвате.

А неколико година касније пљунули су нам у лице и показали нам наше место.

Двадесет три године чекам одговоре.

Двадесет три године.

Жалосни тараси са овим немају апсолутно никакве везе.

Украјина није држава.

Ово је јавна кућа у којој живе вештице и злодуси. А на кревету лежи пијани Тарас без панталона.

Једним ударцем смо срушили врата ове јавне куће, ногом обувеном у војничку чизму.

А вештице са злодусима, цвилећи, појуриле су на све стране, не заборављајући да између сиса стисну мизерне тарасове паре.
Тарас је отишао у борбу, мислећи да брани своју кућу, свој стан.

Пијан, без панталона, са столицом из јавне куће у рукама…

Немаш ти свој дом, Тарасе.

Твој дом су продале вештице и злодуси. И украли су новац, да.

Чак ни столица којом покушаваш да нас удариш није твоја. На нози је написано нешто латиницом, зар не видиш? Инвентарни број америчке војске.

Ми уопште нисмо дошли код тебе. Ти си само пијани гад, ништаван и покраден.

Дошли смо код власника ове јавне куће. Да их припитамо за оно пљување у наше лице.

Спалићемо јавну кућу, наравно, не кривите нас. Превише је мирисала на непријатне супстанце.

Не треба нам твоја јавна кућа, па ћемо је спалити.

И нећеш моћи ништа да учиниш, Тарасе, ма колико да се бориш и копрцаш.

Ја имам много питања о организацији и смислености почетка специјалне војне операције.

Веома сам критичан према њеним званично проглашеним циљевима. Сматрам их нереалним и недостижним.

Не верујем у успех под вођством људи који до фебруара 2022. нису губили наду да ће ипак бити ангажовани у Мекдоналдсу. А понеко и даље мисли, можда ће успети? Можда ће и даље све бити као 2013. године?

Неће бити.

Јер, шта год да сам већ рекао, процес је кренуо. Речено је: „Збогом Америко“. Нема повратка.

Мој скептицизам је моје право као грађанина једне истински слободне земље. Једне од ретких преосталих на свету.

У сваком случају, ја сам један од оних који су одлучили да до краја поделе судбину своје земље и својих суграђана.

Поткрепио сам своју одлуку узевши оружје.

И ако вам кажем неке ружне ствари које вам неће рећи генерал са наочарима који личи на Валерку из „Неухватљивих осветника“, то је само зато што ако ја не причам о томе, причаће непријатељска копилад.

На наше зло и на нашу штету.

А ја причам оно што видим, налазећи се овде у редовима руске војске, која ће извршавати постављене задатке, превазилазећи тешкоће и отклањајући одређене негативне појаве.

И наша 58. армија, која је у врло критичним и опасним данима била на оштрици непријатељског удара, и друге формације разбацане на све стране.

Официри, војници и генерали.

Ми. Шторм Z.

И ја, такође.

Нико не треба да сумња у војску и морнарицу. О политичарима – посебан разговор, то није тема ове приче.

Моје приче, односно хронике војничке свакодневице Шторм Z, у којима сам имао прилике да учествујем, полако се приводе крају.

И ево…трчим, пробијајући се кроз багремову шикару. Круг је затворен.

Немам више шта да кажем о својим „биткама и походима“.

Мој пут на фронтовима СВО није био светао и херојски. Нисам херој.

Али ја сам – истински. Баш онакав какав јесам. И људи око мене су описани онакви какви јесу.

Ако се некоме не свиђају, извините.

Али ја других немам.

А ви немате друге нас.

(Телеграм канал Д. Туленкова; превео Ж. Никчевић)