Даниил Туленков: АПСОЛУТНО САМ

Наша група се после задатка повлачила кроз село, а на његовом северном крају био сам непријатељском ватром одсечен од својих другова. Нису могли да ме чекају, јер су и сами били под ватром и морали су да се крећу.

Нисам могао да их сустигнем, јер сам морао да пређем прилично широку улицу, директно изложену ватри, и повукао сам се у заклон.

Онда су се околности испоставиле такве да сам, задржавши се ту пар сати, провео скоро три дана у овом селу, јер су се за њега водиле борбе, и у условима кад је свака пушка била драгоцена, нисам могао да кажем: „Хеј, момци, сналазите се сами, ја морам да идем”.

Пружио сам сву могућу помоћ својим новим друговима у одбрани северног краја села, и заједно са њима, по наређењу команде места, одведен сам на пункт евакуације.

Повлачење до тачке евакуације подразумевало је трчање од једне уништене куће до друге, под непрекидном ватром непријатељске артиљерије.

Ту сам се први пут сусрео са радом тенка и од тада на питање: „Шта је најгоре у рату?“ имам врло јасан и конкретан одговор.

За мене лично, то је тенк.

Дакле, бежећи од ватре тенка који је, вођен дроном, методично демонтирао кућице од картона у којима смо се крили, ја и још неколико људи склонили смо се у бетонске цеви испод пута – нешто као атмосферски одвод.

У поређењу са кућама, то је било прилично поуздано склониште и ту смо лежали до мрака.

У сумрак, сами или по двоје, наставили смо да се крећемо.

Отишао сам позади и у мраку изгубио вођу. Објаснили су ми пут, али једно је објаснити нешто теоријски, а сасвим друго применити добијене информације.

Скренуо сам негде погрешно и изгубио доста времена пре него што сам схватио да сам изгубио руту и вратио се назад.

Напуштајући цеви, као да сам прешао некакву границу између светова. Требало ми је времена да схватим ту разлику, да сам се нашао у делу села где непријатељ не пуца.

Тамо одакле сам дошао, касете су одвратно пуцкетале, нагазне мине ударале, зујали дронови, а овде је владала релативна тишина.

Ишао сам, сâм, празном улицом, међу напуштеним, али потпуно нетакнутим кућама.

На споју ова два дела села горела је недавно изграђена кућа чији је сјај био једини извор светлости у околини.

Није било гласова или било каквих других звукова мира или рата. Апсолутно мртва, празна, мрачна улица.

Остављена од људи, али је и даље чувала људску топлоту. Овде се заиста могло осетити да су људи недавно отишли. У овим кућама није било пустоши. Још су биле живе.

Стигао сам до следећег скретања о коме су ми причали и кренуо даље, удаљавајући се од експлозије касета, граната и пуцкетања запаљене куће.

Како сам дубље улазио, наилазио сам на неке знаке живота, са изненађењем схвативши да овде има некога, да овде још увек живе људи, не наши војници, већ цивили, мештани, који из неког разлога нису могли или нису хтели да оду.

Прошао сам поред велике куће са завесама на прозорима и чуо звукове дизел генератора који су допирали испод ње, очигледно из подрума.

Прошао сам поред роштиља са угљем који је гаснуо.

Чуо сам гласове негде у дубини једног од дворишта.

Осећао сам и разумео да ме сад посматрају из ових мрачних, пригушених кућа са завесама. Бог зна са каквим емоцијама и осећањима.

Убрзо сам схватио да сам поново скренуо погрешно и одлучио да прекинем ноћно лутање.

Схватио сам да тачку евакуације више нећу наћи, а потрага мора да се настави ујутру.

На путу сам приметио једну добро очувану кућу, очигледно напуштену, и одлучио да ту преноћим.

На повратки сам скренуо тамо.

Прегледавши кућу и уверивши се да сам у њој сигурно сâм, сместио сам се да преноћим, лежећи на голом кревету са мрежом.

С олакшањем сам скинуо панцир и шлем, који као да су се већ стопили са телом, ставио ранац под главу, скинуо патике, протегнуо ноге…

… и схватио да сам први пут од дана када сам прешао праг свог стана, идући на изрицање пресуде, био сâм са собом.

Први пут за ово време осетио сам апсолутну, потпуну усамљеност, која је немогућа у истражном затвору, немогућа у колонији и практично немогућа у рату.

Неко је са тобом свуда и све време.

У ћелији истражног затвора, у касарни у логору, на послу, на обуци, у размештају, у рововима, на положају, на задатку – увек сам био са неким.

И ево, први пут, нагло и неочекивано, нашао сам се у туђој кући, на мени непознатом месту, у некој страшној земљи, потпуно ми туђој по природи, духу, начину живота, сасвим сâм, са мислима и емоцијама које сад ништа не задржава.

Буквално сам се гушио у њиховом потоку.

Надреализам онога што се дешавало и онога што сам доживео није се уклапао у моју скромну лобању, мој мозак је повукао кочницу и затворио капију.

Просто сам лежао неколико сати, зурећи у плафон.

Повремено су се двери отварале и изливала се дозирана порција рефлексије.

Чудно, али пошто сам имао прилику да се мало средим, моја свест је прихватила као полазну тачку стварности управо оно што ми се дешавало овде и сада. Ова кућа, кревет, завесе на разбијеном прозору, хладни челик митраљеза, у загрљају са којим сам лежао. Напротив, било је тешко прихватити да је и други живот, смештен негде тамо, хиљадама километара далеко, такође стварност.

Да ја, седећи у својој канцеларији са шољицом кафе, нисам друго ја, него баш ја.

Да сам ја, који возим ауто негде на аутопуту М5 – такође ја.

У чамцу са штапом за пецање у делти Волге, да сам и то ја.

Да моја породица и пријатељи нису дигитални холограм у телефону, који сад није код мене (телефон не можете понесете на прву линију, он остаје на локацији, са личним стварима), већ стварни људи који постоје.

Ово је било тешко прихватити.

Све моје 44 године било је тешко прихватити као стварност, а не као сан, фантазију, неку врсту филма или књижевног заплета.

А ево, свест је садашње стање тумачила као дато и једино које може постојати.

Вероватно тако функционишу заштитни механизми мозга и психе. То је вероватно примарни кључ за преживљавање у овим условима.

Чини ми се да овде од човека зависи једино апсолутно трезвена и адекватна перцепција стварности.

Све док је она ту, у стању си да доносиш исправне одлуке и реагујеш у складу са спољним условима.

Најмање одступање од прихватања онога што се дешава, допуштање рефлексије и саме помисли на надреализам онога што овде доживљавате: „Ма ја ово сањам, мени се ово не дешава, ово не може бити истина“ – и ти си готов.

Покрећеш ланац неповратних догађаја, посегнеш за лептиром кроз парапет рова – и погађа те условни снајпера.

Тек касније, кад и ако се све заврши, сећаћеш се свега кроз призму одраза и балансирања на ивици понора.

За сада морамо нетремице гледати у гримизне зенице стварности.

П.С. Ујутро сам открио евакуационо место тридесетак метара од ове куће. Ноћу сам прошао поред њега не препознајући га. Очигледно, из неког разлога сам у овој кући морао да будем сâм.

(Телеграм канал «Как я поехал на войну»; превео Ж. Никчевић)