Одвајкада се овдe учен свет забављаo цитирајући неписмене изразе званичника. Више је то од забаве, у ствари. То је – хаику поезија очајника. Изговориш: „синеопсис” и јасно ти је: док овакви владају, „свемирским годинама” смо далеко од зелене гране!

Излишно је сада причати о томе како су Картер и Џорџ (млађи) Буш умели да кажу „нукуларни” уместо „нуклеарни”. То нема везе. Изабрани председник може да говори језиком који хоће, може да не зна на ком је смеру мастерирао (као наш председник) – то се не броји. Као што се не броји ни то што Тадић није правио граматичке грешке, кад је земљу оставио у стању у коме су чак и преобучени радикали изгледали као спас.

Само једно се броји – какву државу градиш. Какву си затекао, а какву остављаш.

Шта ће оставити садашњи премијер, када добро знамо да никада у српској историји није било керамичара на месту министра одбране, ни власника печењара на месту директора „Колубаре”. Никада. Нити је било који српски премијер икада бранио плагијаторе, говорећи елити да ништа глупље од њихових оптужби није чуо. Што је још важније, није било премијера који би свог неписменог шефа посланичког клуба са толико љубави бранио: „Једина замерка Бабићу, то су ти лапсуси које прави, јер можда човек и не зна. Али он учи, образује се, то није никакав проблем.”

А то је основни проблем! То народу јасно показује где је зелена грана: у СНС-у, одакле без школе, квалификација, а понекад и без мозга, можеш далеко да догураш! Што је најлепше, нема назадовања. Само једна ствар је потребна: – да будеш послушан.

Нема реформе са таквима, ни бољег живота. Може премијер да смањи пензије колико хоће – систем се није променио. Затворили су једну од хиљаду рупа на бушној кади, па сад ликују! А СНС је исти, или гори од ДС-а.

Заиста, није се никада десило ни то да неко из јавности затражи податак о томе које је школе завршио, рецимо, директор Електромрежа Србије (за кога портал „Економске вести” тврди да је премијеров кум), а да генерални секретар владе Србије одбије да одговори, и још напише да би откривање квалификација могло директору да „угрози право на углед”!

Ту је проблем. Бахатост се институционализује. Ољу Бећковић су отерали – па више нема битне ТВ емисије где би јавност могла то да прати – и коригује. Националне фреквенције сада емитују ријалити програме, и власт је мирна! Ко се сада сећа да је СНС дошао на власт захваљујући објави рата против тајкуна, да би већ сутрадан исте те тајкуне позивао да им воде железницу, или да баш они дају савете како да унапреде привреду. Па не може то, забога…

Зашто не може? Зато што реформа значи да би баш ти моћници (тајкуни и партијски директори) завршили на улици. А није то лако урадити. Није то – отераш једне, поставиш друге и ствар је завршена: тек онда настају проблеми.

Први проблем је – још већа незапосленост: затворила би се већина њихових фирми које дан-данас запошљавају раднике (и производе губитке, што себи – што систему). Где би ти радници нашли посао? Па нигде, наравно – кад би СНС заиста спровео реформу и престао с партијским запошљавањем!

И не мора се онда чекати историјска дистанца, кад започне реформа одмах се види да је неки владар добар, или није. Ако је добар, из државног новца ће најпре покретати инвестиције, уместо да покрива губитке својих неспособних руководилаца. Поставиће правила која највише штете баш њему и његовој партији – окружиће се способнима, отераће послушне. Сваки министар биће му претња, колико и сарадник. Звучи као шала, кад се претходна реченица прочита…

Развоја ни тада неће бити, јер развој креће тек са приватном иницијативом и јаким правосуђем. Чврста и јасна правила. Иста за све, наравно. Али ни тада неће бити раста – без страних инвестиција. Зашто? Јесмо ли глупи? Нисмо, али немамо времена. Ова земља треба да прескочи читав век у коме није направила ниједан индустријски проналазак, нити било какав пробој на привредном плану. Да не би опет измишљали рупу у саксији, боље је довести те што умеју да раде, па да делимо зараду.

Хоће ли нас странци покрасти? Наравно, ако не буде закона, они који дођу – само ће то радити. А што је још горе, неће ни долазити, као што не долазе, јер је њима дража трајна зарада од једнократног ћара, то су нам већ својим недоласком јасно показали.

Зато овде нема никога ко би покренуо раст. Нити ће га бити, све док „синеопсис” нашег живота саставља свет који сем послушности није показао ниједну особину вредну поштовања.