Дан примирја у време рата – Култура сећања и заборављени потпис Живојина Мишића

Широм света 11. новембра земље-савезнице из Првог светског рата обележиле су 105. годишњицу од ступања на снагу примирја на Западном фронту, којим је прво привремено, а затим и коначно заустављена највећа ратна кланица у дотадашњој историји света.

У тренутку потписивања, аналогне (и ништа мање понижавајуће) споразуме о полагању оружја већ су потписале Бугарска (Солунско примирје, 29. септембра), Турска (Примирје са Мудроса, 30. октобра) и Аустроугарска (Падованско примирје, 3. новембра). Додуше, није сва аустроугарска војска положила оружје – борбе су се наставиле на мађарском фронту и коначно примирје Првог светског рата потписали су у Београду 13. новембра министар војни Краљевине Угарске Бела Линдер, француски генерал Пол Анри и српски војвода Живојин Мишић.

У западном сећању ове историјске фусноте немају превише значаја – Француска, Британија, Америка, али и Немачка емотивно су највише везане за тај „једанаести сат једанаестог дана једанаестог месеца“, када су топови утихнули, јуриши на ровове заустављени, а машина за млевење меса, која је до тог тренутка убила око пет милиона, а осакатила и унаказила још десет милиона људи, престала да се окреће.

Звук тишине након четири године непрекидне канонаде толико је дојмио западне земље, да је веома брзо постао централна тачка обележавања сећања на ужасе Великог рата и одавања поште страдалим војницима. Испрва обележаван у свим овим земљама као Дан примирја, ускоро је попримио локалне особености које сведоче о бурној послератној историји Европе и света.

Од истакнутијих земаља-учесница у рату, само је Белгија задржала изворни назив празника – „Дан примирја“, док је у Француској он постао „Дан сећања“, Пољска га обележава као „Дан народне независности“, док се Италија одлучила да обележава датум ступања на снагу Падованског примирја – 4. новембар – као „Дан националног јединства“.

Русија, која је у новембру 1918. године већ годину дана била захваћена катастрофалним грађанским ратом, као „Дан сећања на руске војнике, страдале у Првом светском рату“ обележава 1. август – дан када јој је Немачка објавила рат. Попут Дана примирја у Србији, овај празник је уведен 2012. године.

Како је Дан примирја постао Дан рата

Прича о Дану примирја, међутим, постаје занимљивија када се погледа како су га обележавале две земље које су након Првог светског рата (п)остале велике империје – Велика Британија и САД. У Британији је, слично као у Француској, Дан Примирја брзо преименован у „Дан сећања“ (Remembrance Day), који је, затим, још једном раздвојен на два паралелна празника – „Недељу сећања“ (Remembrance Sunday), која се одржава у недељу најближу 11. новембру, а када се држе службе и помени за страдале војнике у храмовима Цркве Енглеске и Цркве Шкотске, и на секуларнији Дан сећања, у чијем обележавању учествују краљевска породица, државни великодостојници и, наравно, представници оружаних снага.

У Америци, Конгрес је 1954. године, у јеку Хладног рата, гласао да се Дан примирја убудуће обележава као Дан ветерана, не више у знак поштовања и сећања само на борце из Првог светског рата, већ на „све ратне ветеране свих покољења“, у ком год рату да су се борили.

Празник је тако од једног свечаног, у суштини антиратног и пацифистичког подсећања на ужасе машине смрти са Западног фронта, претворен у параду милитаристичког кича и глорификације америчког оружја, било то оружје бајонети са Соме и Марне, или напалм који је америчка авијација сипала по цивилима у Дрездену, на Филипинима, Окинави, у Кореји, или Вијетнаму.

Ускоро су и Британци су почели да обележавају свој Дан сећања (у народу познат као Дан мака, по цветовима „фламанског мака“ који се носе на реверу) као симбол војничког поноса и глорификације оружаних снага. На крају су попустили и Французи, па је Дан примирја 2012. године званично проглашен, додуше не за дан ветерана и оружаних снага, већ за дан сећања на све „погинуле за Француску“.

Низ америчких аутора писао је о симболичком значају преименовања Дана сећања у Дан ветерана, наглашавајући да је тиме измењена суштина празника, а он претворена у ратнохушкачко величање америчке колонијалне политике. Све је то видљиво голим оком – што се западна империја више заплитала у властите ратове, то је празновање Дана ветерана било помпезније, а макови на реверима упадљивији и наметљивији.

О сећању на примирје више нема ни примисли, заборављени су чак и ветерани, који у Америци често живе у беди и немаштини – велича се рат и то се уопште не крије.

Дан примирја или Дан победе – право сећање, погрешан датум

Где је у целој тој причи Србија?

Србија се придружила празновању Дана примирја у Првом светском рату 2012. године и за ових десетак и више година развила је везано за њега лепе традиције које су топло прихваћене у народу – пре свега ношење на реверу Наталијине рамонде са албанском лентом, која представља успешно и смислено обједињавање двеју различитих традиција сећања на пале борце – британско-америчког мака и руске Георгијевске ленте.

У великој мери увођење овог празника представљало је за Србију хегеловско лукавство ума – и даље под међународним притиском због своје „великосрпске, ратнохушкачке и агресивне политике“ на Балкану, српске власти усвојиле су туђи празник, везан за туђу традицију сећања, како би обезбедиле заветрину унутар које могу да достојно и достојанствено одају почаст највеличанственијој и најтрагичнијој генерацији Срба – оној која је извршила подвиге на Церу и Колубари, која је прошла Албанску голготу, која је победила глад и болест на Крфу, а затим васкрсла из пламена Солунског фронта.

Датум можда није био најсрећније одабран, али пао је на плодно тло – култура сећања на Први светски рат је за сто година остала јака међу Србима, и 11. новембар био је само повод да се она уобличи.

То не значи да одабир датума није изазвао доста идеолошког шума. Многи су с правом наглашавали да Србија има мноштво смисленијих датума да обележи сећање на страдања у Првом светском рату, од којих је свакако најсмисленији Видовдан – дан херојске жртве, дан Косовског завета, дан народног мучеништва, дан који у српској народној свести живи вековима и који је судбински обојио сећање на хероје националне борбе за опстанак, ослобођење и уједињење. У српској јавности се такође често проблематизује контекст празника – наглашава се да Србија нема разлога да слави примирје на Западном фронту, већ треба отворено и слободно да слави победу у рату у коме је била замало обрисана са лица планете, а њен народ подвргнут огњу и мачу.

Шта је за Србе Први светски рат, а шта за савезнике?

Датум је изабран да се поклопи са данима када се моћне и богате земље Запада сећају на своје пале у Првом светском рату, и тиме је – кукавичким, али и лукавим гестом – изборено право Србије да и сама слави своје оружје и своје пале борце. Али поред тог датума, има ли икакве суштинске сличности између сећања на рат наследника западних колонијалних империја и наследника Краљевине Србије? Може ли је уопште бити?

Даноноћно гранатирање, самоубилачки јуриши преко брисаног простора, клаустрофобија рововског рата, језиве сцене тровања бојним отровима и сакаћења минама и артиљеријом без сумње представљају дубинску трауму западних земаља, која је на дирљив и хуман начин одражена у великој међуратној књижевности. Али треба бити поштен и рећи – борци оружаних снага Британије, Француске и Америке у свом искуству рата кудикамо су ближи својим непријатељима из немачких ровова, него српским мученицима из Албаније и са Крфа. Не, није ствар у глади, промрзлинама и лошој опреми. Ствар је у томе што су за западњаке ти догађаји били и остали симбол бесмисла рата – бесловесне кланице која прождире младе људе да би се аристократија и корпорације договориле око тога како ће расподелити профит од геноцидне колонијалне политике коју су сви подједнако водили у Африци, на Блиском истоку, у Индији, Индокини и Источној Азији. Њихова патриотска осећања, њихова мужевност и храброст, њихови ратни подвизи и епска погибија служили су само као параван за прљаве игре владајућих класа које никада неће осетити мирис иперита, нити доживети да им се наживо одсеца нога док гледају другове како испуштају душе на суседним креветима у цркви без крова у Белгији.

Наспрам њих, Срби своје – пропорционално неупоредиво веће и страшније – жртве у том рату не доживљавају као бесмислене. Аустроугарске казнене експедиције нису дошле у Мачву, Подриње и Шумадију да би се избориле за своје право да врше геноцид у Конгу, Индији или Алжиру. Оне су дошле да га врше у Србији. Стомак се окреће од зверстава које је војска монархије, чија се деца дан-данас поносе њеном „културом и цивилизацијом“, починила у земљи која за њу није представљала никакву претњу, осим што је – за разлику од милиона њихових властитих грађана другог реда, нижих народа, слугу, лакеја и (још увек неослобођених) кметова – била слободна.

Сећање на Први светски рат у Србији је сећање на борбу за опстанак, али и борбу која трансцендира право на голи живот, већ захтева слободу, не само за „све Србе“, већ за све који су поробљени. А то је управо оно што поробљивачке империје не могу да толеришу, на шта су нас подсетили и те 1914-1918, и 1941-1945, али и 1991-1999. године.

Једина „слобода“ коју оне признају јесте октроисана и фиктивна слобода неке Републике Либерије, Краљевине Албаније, или Исламске Републике Авганистан, у суштини индијанског резервата који треба да служи као симбол потчињавања и нипошто, никога и никада не треба да подстакне на борбу за слободу.

Опасна сећања

„Сећање“ које се упражњава на „Дан сећања“ је, стога, мач са две оштрице, а то је управо она врста мача коју наши западни хегемони највише воле. Као што је у реду да „они гледају у прошлост“, док ми смемо да гледамо „само у будућност“, тако је у реду и да се они „сећају жртава“, док ми треба да „пређемо већ једном преко тога“ и „суочимо се са тиме да никога није брига“.

Једноставније речено – нека сећања су опаснија од других.

Империјална носталгија за временом када су се западни колонијални предузетници широм света понашали као олимпски богови представља нешто нежно, узвишено, достојанствено.

Подсећање на поробљавање, колонизацију, етничка чишћења, покоље цивила и тепих-бомбардовања, увек под патронатом и под будним, одобравајућим оком неке „цивилизоване велике силе“, представља „одвлачење у прошлост“, „сејање мржње“ и „пропагирање национализма“. Сећање на ужасе рата је опасно када треба поново да се гине у неком новом рату за туђи рачун и туђи профит.

А сећање на борбу за слободу је опасно када на твојој територији стоји џиновска војна база, у чијој сенци слуге нове империје отимају људе, пуцају на децу, пале куће и уништавају имовину оних истих којима су то радиле слуге оне старе империје 1914. године. Опасна ствар, сећање.

Исто важи и за њихове и наше ветеране, важи и за њихово и наше оружје, важи чак и за неутрални, безлични и кукавички одабрани појам „примирја“. Славити примирје у Белгији и Француској је лепо, достојанствено и похвално. Тражити примирје за појас Газе је опасно, злонамерно, чак и кажњиво. Човек лако стиче утисак да су сви термини које користе толико дволични и непостојани, да са њима уопште нема смисла разговарати. Срби то знају боље од других. Сећају се. Зато су и опасни.