Да сам последњи – писаћу се Србином!

Да сам последњи – писаћу се Србином!

Најпоноснији – христолик међу вама безличнима.

Удрите – о мртвог Србина сломите кости…

И ту где паднем- српско ће се звати.

И да сам последњи више ме је нег вас- писаћу се Србином.

Смрћу претите сину васкрслих?

Па, ја сам проходао у гробу…

Са распећа се нагледао ђедовине- ђедова…

И, како бисте то да ме нема кад ће ме вазда бити и кад као последњи паднем?

О мртво тело моје ломићете кости јер сам камен Дечана и јутрење Самодреже.

Моји преци су потмоци моји.

Главу носим да је дам.

Па, шта ћете ми онда узети кад је све моје- Христово?!

Даде ми још на Голготи.

Тамо се родио први- последњи Србин, и ево траје, чека…

Исповедио сам све колевке и гробове своје, чекам…

Олистао и оцветао божуром, чекам…

Чега се плашите, последњег Србина, оца и сина свих својих.

Јел вас страх од мојег чекања?

Шта ћу друго у вечности?

Само удрите, убите, па да наставим живети, ја сам умро још на Голготи…

Нема вас колико има послењег Србина…

И где паднем- српско ће се звати.

Прикрадате се, потуљене звери, хајде хајкачу ти први крени…

Сломићете и зубе и кости о мртво тело моје- сваки је Србин срасто у мени.

Залуду вам, и последњи Србин је читаво српство.

Главу носим да је дам последњем брату што за мном последњим долази.

Зваћу се Србином да ви знате ко сте.

Убице рођеног у сузи на Голготи.

Зорите се да сте утукли последњег Србина- безгласан гласно ћу славити живот…

Где тело клоне нићи ће Србин- крваво рухо мили је кивот.

Да сам последњи писаћу се- Србином, Господ ме је крстио тако.

У гробу сам проходао, на крсту се замомчио, ево вам главе- носах је лако.

Још стотину их имам исповеђених и причешћених, злате се, зреле…

Повили се горе од рода, узберем глава јеванђелски плод,
свака ми баста, свака је моја, и један Србин- читав је род!

Удрите, ја ћу се Србином поносно звати!

Где год да паднем- српство је све, кости ће метохом довека цвати.