У филму „Ноћ вештица“ Џона Карпентера имамо лик серијског убице који је први злочин починио у детињству, побивши чланове своје породице. Оно што је најзанимљивије је што у филму није понуђен никакав мотив за извршење злочина, нити је наведена предисторија, на пример, породичног насиља, којом би могао да се објасни злочин или психичко стање убице. То значајно, можда и кључно, доприноси језовитости овог филма, омогућивши да главни негативац буде описан терминима попут чистог зла, а његов статус до краја остаје на размеђу између реалистично третираног психопатског убице и чудовишта оностраног порекла. Он постаје представа зла које се појавило ниоткуда и ничим изазвано нарушило мир становника малог америчког града, добијајући ванредну метафоричну и пројективну снагу за различите друштвене, културне, етичке и онтолошке страхове, нелагодности и недоумице.

Овим филмом у контексту масовног злочина у школи „Владислав Рибникар“ у Београду, не желим нити да дајем дијагнозе или сугеришем ментално или било које друго стање починиоца, па чак ни да се бавим друштвеним, културним и медијским импликацијама овог догађаја, већ пре свега да се позабавим питањима мотивисаности и узрочности, која од почетка узнемиравају велики број грађана. Људи разумљиво желе да нађу узрок и релативно јасно објашњење одређених драстичних чинова, како би донекле стабилизовали своју слику света, у којој и поред свих турбуленција ипак све остаје на свом месту, јер се све може објаснити, а сопствена савест умирити.

Необјашњиво лудило

Велики број људи суочених са изазовом драстичног догађаја у центру Београда, спремно је потребу за ослонцем који доноси макар и привидно откривање узрочно-последичних веза и мотивационих ланаца, испољавало кроз тражење кривца, од политичких власти, преко одјека глобалних друштвених и културних трансформација чији смо сведоци и протагонисти последњих деценија, укључујући и нове трендове у образовним политикама, па до скривеннх центара моћи, медија, нових технологија и вршњачког насиља. Све су то релевантне теме, које треба истраживати, па и у контексту поменутог догађаја, али под условом да нам лажне утехе и апстракције не постану замена за истину, односно оправдање да окрећемо главу од неких тешких чињеница о људској природи, које нас дубоко узнемиравају и које најчешће не желимо да признамо ни себи самима.

Другим речима, кад се овакве ствари догоде, не смемо да окрећемо главу од бездана људске природе, од огромне разлике између човековог спољашњег и унутрашњег света, лица и наличја које има сваки човек, па и нама најближи, па и и ми сами. Да се суочимо са тим колико мало знамо једни од другима, па и најближима, па и самима себи. А да при томе не западамо у параноју, апсолутно неповерење према свему и свакоме, и да своју животну праксу не темељимо на уверењу о друштву као зверињаку, у ком се некако мора преживети (и победити), и где смо ваљда само ми и евентуално наши најближи изузети из опште звероподобности друштва и света. Треба живети, треба бити отворен према људима, али и бити свестан да постоји ирационалност, лудило, да није могуће све објаснити, нарочито не једнострано и саморазумљиво. Да живимо у свету у ком је могуће да дете учини страховит злочин, и да не постоји објашњење које ће нас трајније умирити налажењем јасних узрока, мотива и повода, и које ће нас уверити да се тако нешто нама никада не може догодити.

Међу различитим тврдњама, појавила се и она да смо сви криви за оно што се догодило. У томе донекле има истине, јер бити члан друштва и грађанин државе свакако подразумева одређене одговорности, макар се оне огледале у пристајању или повлачењу пред извесним одлукама, феноменима и процесима на које смо макар у извесној мери могли да утичемо. Такође, постоји и религијска или онтолошка теза о томе да смо сви криви за све, која је с разлогом блиска уму и срцу православног хришћанина, и која има своју истину. Сви смо створени од истог Творца, по његовом образу и подобију, сви делимо једну људску природу и последице пада и, што је најважније, Христос је страдао за све нас, без изузетка.

Свет је сложен и динамичан и сви смо повезани често невидљивим нитима. Ипак, овде треба бити опрезан, нарочито кад су у питању конкретни људи и догађаји, како нас тврдња да смо сви криви не би одвела ка закључку да заправо није крив нико и ка општем релативизму. Што нас опет, на један перверзан начин, под видом преузимања некакве апстрактне колективне кривице, заправо ослобађа истинске личне одговорности, јер ако су криви сви, ја нисам крив ништа више од других, односно нисам крив уопште.

Концепт одговорности

Али ја овде не бих користио термин кривице, препуштајући га судовима, већ бих радије говорио о одговорности. Кад говоримо о кривици склонији смо да мотримо на друге, док ће нас одговорност пре усмерити ка самом себи, али и ка одговорима сложенијим од умиривања савести тиме што смо упирали прст у некога ког сматрамо кривим за све и тиме помислили да смо проблем решили једном за свагда. Појам одговорности је ипак сложенији и динамичнији јер подразумева однос, рефлексију, перспективу која је усмерена унапред, за разлику од кривице, која имплицира једнозначна и механичка узрочно-последична објашњења, која најчешће поједностављују и пасивизирају, Открили смо кривца и то је то, утешени смо, само га још треба  казнити, и ствар је завршена. Одговорност ипак поставља питања и њене перспективе су шире, темељније, обухватније и дуготрајније.

Грађански концепт одговорности почива на правној субјективности сваког појединца, који има одређене институционалне могућности да утиче на поједине одлуке и трендове у свом друштву и држави. Онтолошки концепт одговорности темељи се људској створености, боголикости и слободи. Хришћанин се моле за цео свет, за знане и незнане, чак и непријатеље, и његова комуникација, па тиме и одговорност, у основи нема просторно-временских граница.

Ипак, свако од нас је личност за себе, један јединствен и непоновљив микрокосмос чије је време на овој и оваквој земљи ограничено. Ми нисмо богови који све могу преуредити према својим жељама, свакоме помоћи, свакога спасити, свима угодити. Неке ствари просто препуштамо Богу, поштујући такође слободу других људи да чине макар и оно штетно за њих. Јер наши критеријуми су често погрешни, наши увиди ограничени и нико од нас не може увек бити у праву, све знати, па чак ни оно шта је за њега самог добро и корисно.

Дакле, молићемо се за све и сваког, помоћи свакоме коме треба и колико можемо, али морамо знати да су наше моћи мале и да се бавимо најпре собом, не егоистички, само својим потребама и интересима, него пазећи на сопствене мисли, речи и дела. Па и кад се догоде драстичне ствари, попут злочина у Београду, које нисмо могли ни да предвидимо ни да их спречимо, молићемо се и настојати да наше понашање буде такво да код наших најближих не уноси смутњи, не убија живот. Такође, прихватићемо да сви имају своју слободу и одговорност, што важи и за извршиоца, колико год година имао. Виктор Франкл је писао како човек увек има некакву могућност избора, што важи чак и за пацијенте са дијагнозом тешких облика схизофреније. За веровати је да такав извор имају и починиоци масовних злочина са дијагнозама попут антисоцијалног поремећаја личности и сличним. Човек никад није слепо оружје неумољиве судбине, никада и нико. То је оно у шта верујемо и што је истина.

Дакле, одговоран је извршилац, јер велики бездан и велико зло може бити у човеку. Одговорни су и многи други, одговорни су и друштво и институције, али не смемо се губити у апстракцијама. Јер друштвене и политичке промене могу бити добре и често су пожељне и неопходне, па окидач за њих могу бити и драстични догађаји попут овог. Али ниједна политичка власт, ни једна друштвена промена неће из корена променити људску природу. И не смемо од политичке власти тражити да нам буде васпитач и учитељ врлина, јер то је позиција робова, а не слободних људи. Политичка власт је за много шта одговорна и грађани треба да се боре за њено побољшање или евентуалну смену, али ниједна промена неће донети рај на земљи нити распршити могућност да дете може учинити застрашујуће ствари. Када то схватимо, можемо се усредредити на очекивање и предлагање конкретних и применљивих решења која могу унапредити друштво у ком живимо, укључујући и безбедност у школама и превенцију насиља.

Силе зла

У основи, и као и у свему осталом, треба бити трезвен и реалистичан, јер само такви и могу бити делатни, а не оне који бесне, моралишу, показују лицемерно саосећање, ишчуђавају се над свим што превазилази њихово уско приватно искуство или шире дезинформације и конфабулације. У тешким тренуцима треба бити користан и од помоћи, утешан колико се може и свакако истинит, а не додатно збуњивати и застрашивати људе, јер и у томе је наша одговорност. Не можемо учинити да се није догодило оно што се већ догодило, али можемо утицати на последице, на наш и однос других људи према ономе што се догодило. Да осмисле, наставе даље, па и да делају.

Често се поводом злочина у београдској школи говорило о злу, не само као о метафори, него реалном ентитету, или као о изразу и последици пале људске природе и деловања демонских сила. Хришћани наравно верују у постојање демонског света који утиче на људске мисли, речи и дела, али и ту треба остати опрезан пред тајном и не расипати се олако причама о деловању злих сила, јер мало нас има довољно животног и духовног искуства и моћи расуђивања за тако нешто. И свакако не треба ширити паралишући страх пред силама уништења, колико год веровали у њихову реалност, посебно ако нам се сва вера темељи на сили васкрсења Христовог. Претходних дана је било потребно појачано се молити, причешћивати, пазити на себе и ближње, то је неспорно, јер зло уме да делује попут заразе, уме да нас пољуља и обесхрабри, што може да има озбиљне последице на наше душевно и духовно здравље.

Ипак, тим поводом позваћу се на још један филм, овај пут „Истеривача ђавола“ Вилијама Фридкина, вероватно најпознатији филм о од демона поседнутом детету. Ако је немотивисаност злочина у „Ноћи вештица“ врлина, овде се о немотивисаности запоседања баш овог детета може говорити пре као о мани. Док немотивисаност поступака убице из Карпентеровог филма потенцијално упућује на сложеност и непредвидљивост људске природе, уз широку могућност метафоричких читања, запоседнутост девојчице код Фридкина пре упућује на веровање да су људи играчка у рукама демона, у рукама зла, од које их евентуално може ослободити само институционална (Католичка) црква, без разматрања било какве одговорности поседнутог или његовог непосредног окружења. Дакле, нисмо као људи ни играчка слепе судбине ни играчка демона. Увек имамо могућност избора, мада често поклекнемо и свакоме се може десити да поклекне. Баш зато треба да пазимо на себе и конкретне људе око нас, и у томе је наша највећа одговорност. Да уносимо мало светлости у животе, а не да само пресуђујемо и осуђујемо, правимо се паметни или празнословимо. Знамо да ћемо пасти, и ми и они око нас, али треба имати способности да се устане и настави. И тако стално изнова, са светлом у очима.

Свако наше самољубље и сујета су корен оног основног људског порива да постане бог уместо Бога, док се највећи злочинци то зато што су ту страст развили до врхунца, укључујући и оне који су злочин починили без спољашњег интереса и мотива, без икаквог трага емпатије и кајања. Они су само хтели да постану богови, да прилагоде стварност и свет себи. Оно што ми стало радимо у малим дозама, својим ситним сујетама и пакостима. Али радимо зато на себи, да те дозе не би нарасле, па прерасле и нас саме, наш сопствени људски лик, односно нашу сопствену могућност да их контролишемо. Да се не предамо у руке зла или надахнемо друге да им се предају.

Не судимо, али будимо одговорни, а та одговорност по правилу у себе укључује свест да нисмо свемоћни. Али нисмо ни рођени без икаквог смисла и сврхе. Многи путеви су увек пред нама, макар их ми и не видели. Зато се молимо Богу да нам отвори очи и да их отвори свима који стоје над било којом од провалија сопствених живота.

Извор Нови Стандард

Насловна фотографија: Танјуг/Милош Миливојевић