ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ДА ХРИСТУ И НЕБЕСКОЈ СРБИЈИ, НЕ „НАТО ПРАЈДУ“ И КУЛТУРИ СМРТИ

Образ Београда, наше престонице, мора остати светао (Вечна заповест Мајора Гавриловића )

ДУХОВНЕ И ЗДРАВСТВЕНЕ ОПАСНОСТИ

Док свет гори у предворју планетарног рата, за септембар 2022. у Београду је заказана светска парада политичких хомосексуалаца, иза којих стоји НАТО империја. Овај срамни догађај треба да коначно покаже да је Србија пљунула на себе и одрекла се Христа и Светог Саве.
То лудило носи са собом, поред духовних, и здравствене опасности. Марина Булатовић пише:“Како нам је претходна ковид пандемија показала да је свет „глобално село“ и да вируси брзо „путују“, поставља се питање зашто представници власти у Србији, као ни СПЦ не траже да се хитно откаже „Евро прајд“ у Београду. На овој манифестацији од 12. до 18. септембра треба да се одржи најмасовнија интернационална парада поноса на којој се очекује на хиљаде и хиљаде припадника ЛГБТ популације из Европе и света.

Марш поноса је заказан за 17. септембар 2022. године./…/ У исто време покренута је Петиција против „Евро прајда“  у Београду коју је потписало (до сада) више од 4.000 Срба из матице и дијаспоре, а СПЦ још увек није изнела свој став нити дала јавно саопштење. Оваквим поводима су се већ оглашавале Бугарска православна црква (против одржавања ЛГБТ параде у Софији, истакавши да такви догађаји „угрожавају моралне темеље друштва“), као и цркве у Грузији и Јерменији. Какве позитивне ефекте овог догађаја СПЦ види за вернике, Србију и целокупан наш народ у овом (епидемиолошком, друштвеном, економском и политичком) тренутку? Зашто државни апарат ћути и доводи Србију на руб још једне опасне пандемије?

Зашто се на време не обавести Европска асоцијација организатора прајдова, да манифестацију отказујемо из безбедносно-епидемиолошких разлога, а градови кандидати Барселона, Лисабон или Даблин могу да „ускоче“ на место домаћина. Да ли треба да делујемо превентивно или ћемо поново бити сведоци куповине нових вакцина (овога пута за мајмунске богиње) и поново отворити Халу један Београдског сајма за пријем оболелих. Да ли нас можда чекају нове забране кретања и ново ванредно стање?Да ли је наш приоритет да: Србија мора бити здрава?! И на крају: И шта ћемо сад? Да ли ћемо дозволити нову дестабилизацију Србије и колапс здравственог система да би се допали и додворили Западу?“

Заиста – коме се ми више додворавамо?

КАКВА „ЉУДСКА ПРАВА“? 

 

Свима је јасно да је прича о „људским правима“ само маска за разарање традиционалних вредности сваког друштва, о чему наш угледни лингвиста, др Драгољуб Петровић пише:“А људских права (не знам док се не дефинишу – да ли и мањинских) има – свакаквих. И ја ћу овде покушати да нека од њих назначим.

Човек има право да буде млад, леп, паметан, али и да буде и матор, ружан и глуп; има право на то да умре на дан свог пунолетства, али и да заборави да умре (па да поживи и двеста година); има право да се роди без десне шаке, али и са шест прстију на левој; има право да остане без ока и без ноге, а нико му не може оспорити право на то да ризикује и остане без главе (или макар без носа); има право да шири аброве о ефикасности Гејтсове вакцине против цијанкалија или Фајзерове против секире; има право на то да се не жени / не удаје, али и да сваку ноћ „преспава“ у другом кревету (они вреднији могу кревете променити и током исте ноћи); има право да се поноси оним што му је природа одредила да на њему седи и тамошњим издувним вентилом као најбитнијим обележјима сопствене личности и сопствене памети; има право да „на одређеним местима има измењен волумен коре великог мозга“ и да због тога не зна којим ће „својством“ бити обележен, тј. хоће ли бити хомосексуалац или педофил; има право да не зна је ли мушко или женско, али и право да то двоје не разликује; има право да буде биран за председника владе или министра иако не зна ни шта је једно ни шта је друго; има право да се дичи оним чега су му се преци стидели и да на то гледа као на дуг „Србији која се на овај начин пење на лествици друштава која поштују људска права и биће вероватно 49. или 50. земља на планети“ која ће усвојити закон о заштити генетског ексцеса, односно пристати уз Бајденов налог да се на некрофилију и зоофилију гледа као на саму „срж демократије“; има право да не зна ништа па ни сопствени језик: „људско-правашким законом“ (?!) уређује се медицински аспект генетског ексцеса, а главни заступници такве памети регрутују се међу оним примерцима људске врсте који сопствени статус у оквиру заједнице нису умели решити по неким рационалнијим правилима (или су закаснили да то учине „за вакта“ бавећи се неким „много важнијим“ пословима).“

Ова прича о „људским правима“ постала је театар апсурда иза кога, као и увек, стоји злочиначка НАТО Империја која се „људским правима“ служи као тољагом за ударање по непослушнима.

„ПРАВО НА ЉУБАВ“

Професор др Петар Анђелковић наглашава да се НАТО прајдовци крију иза приче о „праву на љубав“:“Право на љубав је лично, а не друштвено право. Дакле, претварањем своје приватности у друштвено-политички покрет, немају права да се крију иза појма личних права, када тај активизам неко критикује или жели да га спречи. Због тога што личне слободе нису исто што и друштвене слободе, они изводе наопаки закључак да друштво стога дискриминише њихов слободан избор./…/ Оно што је овде суштинско је позивање на ствари које сви подржавају (као право на љубав, личне слободе), да би се кроз њих протуриле ствари које са овим немају везе и које подривају саме основе друштвеног поретка. На сваки отпор друштва настојањима за измену основа самог тог друштва, геј организације то друштво оптужују за подривање ствари са којима се оно слаже (лична права и слободе), али које немају везе са оним што геј организације заиста раде. Тиме се врши веома лукав спин. На основу тог спина, у коме геј-активистичка страна себе ставља на пиједестал вечите жртве и моралног савршенства, она може да поставља бесконачну листу захтева и ултиматума, при чему нико не сме да им се одупире или протествује, да им не би налепили етикету „хомофоба“, „фашисте“ или „противника људских права“.

Као што смо рекли, бити „ЛГБТ“ или хомосексуалац је сексуална склоност, која спада у домен личног живота и личног избора. Са друге стране, бити геј активиста, који има листу револуционарних захтева према држави, јесте ствар јавног и политичког живота. Било каква критика или чак напад (ма колико био за осуду) на њих, не спада у хомофобију, јер се ради о нападу на друштвено-политичке покрете, које имају јасну намеру превредновања система вредности; не на хомосексуалце као сексуалну склоност. Иако су им сва лична и друштвена права обезбеђена законом, геј активисти настављају са захтевима држави и друштву. Јавне манифестације личног опредељења се, јасно врше не ради пропагирања већ постојећих слобода, већ ради утицаја на само друштво.“

О томе је овде реч.

Зато отпор наметању политичког хомосексуализма мора бити политички; али, пре свега и изнад свега, црквени. Јер Црква, на основу своје догматике, гради православну етику, коју јавно и јасно исповеда, да би се свет спасао у Христу. Као што је душа претежнија од тела, и Црква важнија од државе – бар како православни хришћани исповедају – тако је и став Цркве Србима, народу Светог Саве и кнеза Лазара, важнији од свега.

КАКО ЈЕ ЧОВЕК САЗДАН

Професор др Здравко Пено, у свом огледу о еволуционизму, истиче основна начела православног креационизма, без којих се не могу разумети разлози одлучног отпора православних „култури смрти“, која подразумева и абортус, и еутаназију, и политички хомосексуализам:“ За св. Максима ( Исповедника ) богословље је неодвојиво од природе, јер Бог стварајући свет својом вољом, не препушта га силама стихије, него је присутан и делатан у њему преко природних закона. То недвосмислено сведоче Христове речи: Погледајте на љиљане у пољу како расту; не труде се, нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој својој слави не обуче као један од њих (Мт. 6, 28 – 29) као и ове речи: Вама су и све власи на глави избројане (Мт. 10, 30).

Божија воља се огледа у стварању свега по врстама, а циљ постојања природних закона јесте очување природне енергије сваке врсте. Човек треба да се поучи којој врсти припада и да „научи да не мења природни с неким другим – неприродним законом“. У биљном и животињском свету не постоји никаква „природна потреба” за преласком из врсте у врсту, за „мешањем” врста, јер се сва бића понашају по урођеном природном закону или инстинкту. Проблеми настају када људи почињу да преусмеравају природну енергију других бића или своју сопствену. Поред опасности конструкције митолошких сирена и кентаура и различитих генетски модификованих организама (ГМО), посебна и заправо највећа опасност јесте погрешно усмеравање људске енергије.

Најкобније пошасти нашег времена, хомосексуализам и чедоморство, управо су последица неприродног усмеравања људске енергије (хомосексуализам) и прекида те енергије која је уствари одбацивање живота новог бића (абортус). И један и други грех Бог је подвргао суду. Градове Содом и Гомор осуди на пропаст и у пепео претвори, поставивши их за примјер будућим безбожницима (2. Петр. 2, 6; 1. Мојс. 19, 24). Апостол Павле пише развратним становницима Коринта да мужеложници неће наслиједити Царство Божије (1. Кор. 6, 9). Када псалмопесник каже: заметак мој видјеше очи твоје (Пс. 139, 16), он говори да људско биће у Божијим очима постоји од тренутка зачећа. Зато је абортус тј. одузимање живота нерођеном детету равно убиству (2. Мојс.  21, 22–23).“

Учење православне вере о греховној страсти хомосексуализма не потиче из некакве злонамерности, него из највећих дубина Божијег откровења.

УЧЕЊЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ИЗЛОЖЕНО СВИМА

Године 1992, Америчка Православна Црква донела је свој став о хомосексуализму:“Саздана да познају Бога и моћ Његову кроз стварање, људска бића су одбила да Га признају, да Га славе и да Му захваљују, да слушају Његово божанско учење. Кроз своју побуну залудеше у својим мислима, и потамне неразумно срце њихово. (Римљанима 1:21)

Према томе, као што Апостол Павле наставља да учи, Зато их предаде Бог у срамне сласти; јер жене њихове претворише путно употребљавање у беспутно. Тако и људи оставише путно употребљавање женског рода, распалише се жељом својом један на другог, и људи с људима чињаху срам, и плату која требаше за превару њихову примаху на себи. (Римљанима 1:26-27)

Хомосексуално понашање, као и прељубничко и инцестуозно понашање, заједно са блудницима, прељубницима, идолопоклоницима, лоповима, похлепнима, пијаницама, хулницима и лоповима, неће наследити Царство Божије. Хришћани долазе из свих тих категорија грешника који су, добровољно или не, били ухваћени у грехове овога света. То су они који су кроз лично покајање и веру у Христа, кроз Крштење и Миропомазање, уз учешће у Светом Причешћу били опрани… освећени… и оправдани Именом Господа нашега Исуса Христа и Духом Бога нашег (1. Коринћанима 6:9-11; православно Крштење и служба Свете Тајне Миропомазања).

Господ Исус учи милости и праштању свим грешницима, али Господ не оправдава грех. Када Син Божији изриче божански опроштај онима који су ухваћени у злу, Он увек обавезује помилованог грешника иди и не греши више(Јован 8:11).

Уверени у Богом откривене истине, ми нудимо следеће закључке и  упозорења који треба да руководе верне:

Хомосексуалности треба прилазити као последици људске побуне против Бога, а на тај начин против сопствене природе и благостања. Не треба је узимати као начин живота и деловања мушкарца и жене који су створени по слици и подобију Божијем.

Људи са хомосексуалним тенденцијама треба да  потраже помоћ у откривању посебних узрока своје хомосексуалне оријентације, и да раде на превазилажењу њених штетних последица.

Особе у борби са хомосексуалношћу, које су примиле православну веру и боре се да живе православним начином живота, могу бити у заједници у Цркви, са свима осталима који верују и боре се. Они, пак, који знају истину православном учењу и подвижничком животу, али и даље желе да оправдају своје ( хомосексуално ) понашање, не могу учествовати у Тајнама Цркве, јер им оне не би могле помоћи, већ би им нанеле штету.

Помоћ треба да се пружи оним особама које раде са особама хомосексуалне оријентације, са циљем да им се помогне у борби са  помислима, осећањима и делима који су последица хомосексуалности. Таква помоћ је нарочито неопходна родитељима, рођацима и пријатељима особа са хомосексуалним осећањима и склоностима. Сигурно је потребна и духовницима и људима у Цркви.

Као и сваком моралном поремећају, хомосексуалност спречава човекову испуњеност и срећу, делујући насупрот стваралачкој мудрости Божијој. /…/ Према томе, учење Цркве данас је у органском континуитету са погледом Писма и са њеним сопственим Предањем. Иако је данашњи свет у много чему другачији, хришћанска заједница осећа дубоке и нераскидиве везе са оним покољењима, који су отишле пре нас означзапечаћена печатом вере.

Све већи број људи данас, чак и у самој Цркви, врши огроман притисак на Цркву, да прихвати хомосексуално стање, као да није поремећај и да опрости хомосексуално понашање. Они који у Цркви који размишљају по овој моди, често склапају тесне везе са онима који су ван Цркве, а сличних су погледа. Такве групе људи су вођене визијом која је у супротности са истином о људској личности, која се у потпуности открива у тајни Христовој. Они одражавају, можда недовољно свесно, материјалистичку идеологију која негира трансцеденталну природу људског бића, као и натприродно призвање сваке личности.

Став Цркве не може бити промењен притиском законодавства или тренутне моде.“

Америчка Православна Црква је истакла да има разумавања за ставове који кажу да хомосексуалност није увек ствар лаког избора, него да у наслеђу постоје извесне склоности ка таквом избору. Зато никог не треба осуђивати. Па ипак, наглашено је:“Оно што треба по сваку цену избећи, је неоснована и понижавајућа претпоставка да је сексуално понашање хомосексуалаца увек и потпуно принудно и према томе без кривице. Оно што је кључно је да основна слобода која карактерише људско биће и даје му достојанство припада и хомосексуалцима. Као и у сваком обраћењу од греха, напуштање хомосексуалних дела захтева дубоку сарадњу појединца са Божијом ослобађајућом благодати.

Шта онда да раде хомосексуалци који желе да прате Господа? Основно је да су позвани да испуњавају вољу Божију у свом животу, искусивши све врсте патњи и тешкоћа, подносећи их као последицу њиховог стања, као жртве на Господњем Крсту. Тај Крст за верујућег је плодоносна жртва, јер из те смрти происходи живот и васкрсење.“ Америчка Црква је истакла да се не треба обазирати на подсмехе, него ићи за Христом:“То није ништа друго, него учење Апостола Павла Галатима, када он говори да Дух доноси у живот верних љубав, мир, радост, трпљење, доброту, милост, вера, кротост, уздржање(5:22), а даље (5:24): А који су Христови, распеше тело са сластима и жељама.“

Зато је Црква и против џендер идеологије, која је наметнута и Србији, као лудачка ЕУ кошуља.

Године 2018, Бугарска Црква је реаговала на закон о „родној равноправности“, зато што насрће на Богом саздане полове и нуди џендер идеологију лудила, по којој је стање полности пуки друштвени конструкт:“БПЦ не прихвата легализацију категорија као што су „род“, „родни идентитет“, пол као „социјално конструисана улога“, „родна свест“, „не-стереотипне родне улоге“ и тако даље./…/ Водећи се горе наведеним и бринући о будућности нашег народа као његови духовни архипастири, позивамо Народну скупштину да саслуша глас народа и не ратификује Истамбулску конвенцију, кроз коју се уводе схватања која су у потпуној супротности с нашом православном вером, националном традицијом и правним системом./…/

Света очински дужност Синода Бугарске православне цркве – Бугарске Патријаршије –  је да подсети народ Божјим речима из Библије: „Тешко онима који зову зло добром, а добро – злим, ко сматра таму за светлост и светлост за таму, горко слатким, а слатко – горким“ (Исаија 5,20).“

Величанствени пример борбе против антихришћанских квази-вредности у наше дане даје нам Грузијска Православна Црква.

ВЕЛИКИ ОТПОР ГРУЗИЈСКЕ ЦРКВЕ

У исповедничке ставове Грузијске Цркве несумњиво спада отпор православног грузијског народа пошасти наметања политичког хомосексуализма. Патријарх Илија Други је својевремено тражио од власти да забране одржавање геј параде, називајући хомосексуализам „болешћу и аномалијом“, а десет хиљада учесника Крсног хода спречило је одржавање параде  у Тбилисију у мају 2013. године.        Патријарх Илија је јасно говорио својим вернима:„Грузија треба да прихвати из глобализационих процеса само неопходно. Данас се у свету збивају догађаји каквих раније није било. Разматрају се питања која се никада нису разматрала“. Наводећи као пример тему истополних „бракова“ он је нагласио: „То је такав грех да се о њему у цркви не може ни говорити“. Патријарх је додао:„Ми треба да прихватимо само оно што је неопходно Грузији, а оно што је противно Божијем закону и православљу грузијски народ неће прихватити“.

Пре но што су усвојили Закон против дискриминације, обратио се властима, истакавши:“ „Лична права грађана у Грузији већ су заштићена важећим законима. Заједница верујућих с правом сматра нетрадиционалну полну оријентацију – смртним грехом; сходно томе, закон, поднет у датом облику, сматра пропагандом и озакоњивањем тог греха“.

А Црква не сме пристати на озакоњени грех.

НАВОДНА ДИСКРИМИНАЦИЈА У ГРУЗИЈИ

У својој проповеди после службе у древној грузијској престоници Мцхети, у Саборној цркви Светицковели, поглавар Грузијске Православне Цркве Католикос-Патријарх Илија Други осврнуо се на Закон против дискриминације донет у Грузији 2014. године и на такозване „истополне бракове“, чиме је одговорио на оптужбе од стране Европске комисије на рачун Цркве и њега самога:„Данас морамо дубље размишљати о проблемима и питањима са којима се суочавају наша земља и Црква. Данас се оно што је одувек био грех, код великог броја људи сматра за нешто природно. И то запањује што неки људи сада желе да легализују такав грех као што су „истополни бракови“. Хомосексуалност је толико тежак грех да се може сматрати непримерним да се о њој разговара у Цркви. Само име тога ужасног греха не би се смело ни изговорити.

Слава Богу што наши људи схватају и анализирају ово безакоње и да га не подржавају. Процес глобализације у великом делу света је неизбежан, и не можемо га зауставити. Али из овог процеса морамо изаберати само оно што је полезно за наше душе и неопходно за наш народ. Грузијски народ никад неће моћи да прихвати такве ствари које су усмерене против православља. И неће их прихватити.

Волео бих да кажем неколико речи о Закону против дискриминације. Грузија је земља која никад никог није тлачила. Грузија је земља у којој се свако увек осећа слободним, али постоје неке ствари које се никад не могу толерисати. Како се може озаконити безакоње? Легализација одвратности је тежак грех. Ово је управо оно што сам рекао раније. Рекао сам шта сам морао да кажем. А да сам ћутао, било би страшно. Ја морам да казујем о томе. Ниједна верујућа особа не би никад прихватила Закон против дискриминације. Такође желим да напоменем да ће проћи неко време и да ћемо бити изненађени и да ћемо се чудити како смо уопште прихватили овако нешто и донели овакав закон.“

Јасно и гласно!

ГРУЗИЈСКИ ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ ПИШУ БРИСЕЛУ

Европској унији је нарочито стало да Грузији наметне тријумф идеологије политичког хомосексуализма, јер је политички хомосексуализам ударна песница канцер – капитализма широм света. Године 2014, група грузијских интелектуалаца, којима је узор био и остао патријарх Илија, упутила је писмо господарима зла из Брисела:“Слобода се не сме мешати с пропагандом разврата и с принудом на њега, са вређањем традиционалног друштва, с идеологијом која под лажљивом заставом слободног избора чини несрећнима и приморава да плачу милиони деце чији се родитељи разводе, с идеологијом која држи у усамљености и страху од будућности личност коју наводно штите државне институције. Управо ова идеологија изазива распад породице и безнадежност, наду у новац и привремено усвојене законе који без обзира на материјално богатство доводе човека на Западу до егзистенцијалне депресије./…/Зато тугујемо због Вас и Ваших проблема, своју културу сматрамо делом опште евроазијске културе, али мислимо да Европа коју волимо и која нам је у многоме слична, није била основана на разврату хипи генерације, већ је утемељена на хришћанским вредностима које смо чували с горчином и радошћу у време совјетског социјализма и које ћемо чувати и у условима западног капитализма и глобализације. Ове вредности од нас захтевају да опраштамо другима, али нам забрањују јавну пропаганду разврата и укорењивање међу нама на тај начин наказних облика човекове слободе./…/Као и десет Мојсијевих заповести које се сматрају моралном окосницом човечанства, тако су и сваки устав и закони систем забрана и права, где се од човека пре свега захтева одговорност и пристојност. И управо бесконачна збрка везана за преправљање ових система и јесте разлог због којег се западни либерализам све више и више креће према логичком ћорсокаку, јер он под паролом поштовања туђег мишљења упада у друге земље и чини насиље над многима који се с њим не слажу, ставља табу на слободу мисли и речи посредством једностране демагогије о политичкој коректности и прогања заштитнике традиције сопствене земље. Ако заиста поштујете многоликост народа и традиција света, прихватите традиције нашег друштва које се разликују од Ваших и не покушавајте да их преправите./…/ Затим нам дозволите да сами одлучујемо о томе шта је за нас прихватљиво од поштоване Европе која је у многоме достојна подражавања, а шта није. И ако наше пријатељство за Вас није само празна реч, и Ви треба да верујете у њено основно својство које се назива равноправношћу пријатеља. А то значи да и Ви треба да желите да нешто научите или да се нечега сетите захваљујући нама. И можда ће то нешто бити људске и породичне традиције које ми толико чувамо у Грузији и које су данас тако ископниле у Западној Европи. Наша нација ће са задовољством сарађивати с Европском унијом по питањима научно-техничког напретка и изградње демократије. Али наша култура која је још пре Христа подарила човечанству вино и просо, Амирана-Прометеја и Медејину медицину, при чему се крађа златног руна знања сматрала великим подвигом међу прародитељима Европе – Грцима, неће прихватити моралне поуке од Западне Европе која се налази у моралној кризи.“

Тако се говори!                                                

СВЕТИ ПРЕЦИ САДАШЊИХ ГРУЗИНА  

Уосталом, зар је Свети Јован Заденски из Сирије узалуд дошао у Грузију са својих дванаест ученика, који су били: Авив Некрески, Антоније Маркопски, Давид Гареџијски, Зенон Икалтски, Тадеј Стефанцминдски, Јесеј Цилкански, Јосиф Алавердски, Исидор Самтавнијски, Михаил Улумбојски, Пир Бредски, Стефан Хирски и Шио Мгвимски? Зар су они залуд Грузију освештали својим молитвама и животом по Христу?  Зар је Бог случајно дао силу Светом Шиу Мгвимском пред чијим  учеником Евагријем се вода раздвајала као пред Исусом Навином? Зар је Свети Јован Заденски молитвом очистио пустињу од демона да би данас демонске силе победиле славни народ побожног Кавказа?

Зар је десет хиљада калуђера залуд проливало сузе и подвижнички зној у келијама свете планине Вардзија и зар они нису умолили Бога да и данас буде људи попут патријарха грузијског Илије Другог и његове храбре духовне деце? Зар је Свети цар Давид Градитељ Грузију залуд учинио силом на Кавказу, ратујући, подижући храмове и школе, а онда, пред смрт, из смирења наложио да га сахране на улазу у манастир Гелати, да би сви који уђу газили преко њега, кротког у одласку пред Христа?

Зар је двадесет хиљада Грузина у Тбилисију одбило да пљуне на Еванђеље и прими ислам, иако је казна, после тријумфа агарјанског, била смрт? И сви су, као мученици, припали Богу своме и Богу нашем.

Патријарх Илија Други је духовни сродник Светог Гаврила Грузијског, савременог светила Господњег, који је, у доба најжешћег комунизма, спалио слику Лењина, и, после тешких мука, бачен у лудницу, јер је био јуродив Христа ради, и јер га је рука Господња водила и чувала. Отац Гаврило на саслушању је изјавио: „То сам учинио зато што се човек не сме боготворити. Тамо, на месту Лењиновог портрета треба да виси Христово Распеће. Зашто пишете: “Слава Лењину”, кад човеку није потребна слава? Треба писати: “Слава Господу Исусу Христу.”“ О Светом Гаврилу комунистички лекари су овако сведочили: „Дијагноза: психопатска личност  са склоношћу настанка шизофрених стања. Разговара сам са собом, нешто тихо шапуће. Верује у Бога, у анђеле. Стално понавља речи: “Све је од Бога.” Не општи са околином. Кад му се неко обрати, он говори о Богу; о анђелима, о иконама…”

Тако се сведочи вера.

ОДБРАНА ПАТРИЈАРХА ИЛИЈЕ

Епископи, свештенство, монаштво и верници устали су у одбрану свог патријарха кад су га из Европске уније напали због одбране православног морала. Тако је митрополит боржомски Серафим ( Џоџуа ) рекао:„Веома сам изненађен овим оптужбама. Чињеница да је хомосексуалност грех, што је записано и у Светом писму. Црква мора позвати свакога ко болује од овакве врсте греха, да га се ослободи. Да ли ће и како то они прихватити, то је њихова ствар. Не, нема никаквог позива на  „крсташки поход“, нити патријарх било кога вређа нити угрожава. У свој својој смерности, дужност свештеника је да позове све на хришћански подвиг и смирење“.

По мишљењу настојатељице манастира Великомученице Варваре из Тбилисија, игуманије Серафиме, изјава Европске комисије  вређа сваког Грузијца  и усмерена  против православља и грузијског народа. Како земља попут Грузије, у којој има око три стотине џамија може бити оптужена за нетолеранцију. Колико грузијских цркава има у Турској, ако већ етикетирамо Грузијску цркву као нетолерантну? Она је рекла:„Наша земља – Богородичин удео, земља која је и у најјача атеистичка времена сачувала  веру … Зар у нашој земљи у којој је проливена крв  многих мученика, где се чувају Хитон Господњи и риза Пресвете Богоматере, да се допусти содомитски „брак“?!  Овим су прешли све границе , срамотним пословима се баве“.

Председник Националног савета покрета младих Геогије Гебадаев позвао је  грузијску Владу да затражи од представника Европске уније извињење за сваку изречену клевету на рачун патријарха Илије, чиме је нанесена увреда не само њему него и читавом грузијском народу:„То да је говор мржње стран патријарху зна сваки Грузијац, као и чињеницу да је Европа та која вређа Исуса Христа, која живи и води се начелима супротним од православних. Нека настави да живи како јој воља. Ако желе да им деца улазе у бракове са особама истог пола, нека им то дозвољавају, нико им неће завиривати унутар њихова четири зида, али нека Грузију не дирају. Грузији је мрска таква Европа. Грузија је уз Господа“.

А Господ је победник! И Црква је непобедива!

ЦРКВА ЈЕ НЕПОБЕДИВА

Настојатељ Богојављенског храма Грузијске Православне Цркве у граду Тбилисију, отац Давид Квиливидзе, позвао је 2022. године  православне вернике на уједињење како би се спасиле Грузија, Србија, Црна Гора и друге хришћанске земље од судбине Содома и Гоморе!

Отац Давид је саопштио да се сада против Патријарха Грузије Илије Другог и свештеника води истински рат. Напади на Грузијску Цркву повезани су са неприхватањем древних основа живота друштва и породице у Грузији, од стране низа западноевропских организација. Посебно је чврста позиција Цркве по питању недопустивости параде хомосексуалаца и лезбијки у земљи – постала узрок да ЛГБТ активисти ставе име Патријарха Илије Другог на списак лица која наводно крше људска права…

Према увидима оца Давида, радом на дискредитацији традиционалних породичних вредности баве се међународне прозападне организације које кваре читаве народе и државе. Супротставити се њиховом притиску могуће је само заједничким снагама.

Грузијски свештеник је рекао да су верујући у његовој земљи са узбуђењем пратили прогоне који су били организовани против православних свештеника у Црној Гори. Непријатељски однос претходних власти у Црној Гори, оријентисаних на САД и Западну Европу, на крају је резултирао поразом тих сила на изборима.

Према мишљењу оца Давида Квливидзе, таква судбина очекује и политичаре који нападају на Православну Цркву по целом свету. Било да се ради о ситуацији у Грузији, или у другој земљи. Свештеник је позвао православне да не гласају за оне који служе антихристу, него да бирају људе који бране традиционалне вредности.

Он је истакао:“У Грузији као и у целом свету у току је борба против Цркве, против свештеника, против нашег Патријарха, јер, тамо где је светост, тамо почиње и борба. Нас оптужују да нарушавамо људска права. А када они (ЛГБТ покрет) почињу своје походе око школа, пред децом, пред малолетном децом, кваре их, како то назвати? Они имају једну паролу – ударај друге и вичи да тебе бију!

Са њихове стране је веома много нарушавања људских права. Генерално, желим да кажем да је Грузија традиционална земља, код нас се веома поштује породица, жене, то поштовање жене је на највишем нивоу у Грузији. До данашњег дана млади момци желе да се ожене девицом. Многи у Европи многи не схватају како је то уопште могуће, али то је наша традиција. Чак и сада, у XXI веку, нормални људи, младићи и девојке, старају се да сачувају девственост и тек после ступања у брак почињу супружнички живот.

И у Грузији је веома тешко, имајући то у виду, ма шта предузимали ЛГБТ активисти са разним развратима, да заживе ти греси, јер је то неприхватљиво. То је неприхватљиво јер то не нарушава само личност човека и његов лични живот, него то разара државу. Због тог греха пале су велике империје, због тог греха пала је Римска империја, због тог греха пала је Византија, због тог греха пала је персијска империја Ксеркса, генерално, све империје су падале због разврата. Разврат уништава не само лично човека, него уништава породицу, уништава државу.

Ми знамо да ћемо постојати као држава док будемо правилно живели, кад престанемо живети правилно бићемо кажњени од Бога, као Содом и Гомора што су кажњени и као што је написано у Светом Писму – један од разлога Другог доласка Исуса Христа биће то што је на земљи бити велики разврат. То ће бити разлог Другог доласка.

Грузијска црква је увек штитила и штитиће људска права. Код нас у Цркви ми никога не прогонимо, ни људе другачије сексуалне орјентације. То је њихова ствар шта они раде иза затворених врата својих кућа. Но, када они организују своје маршеве, ми ћемо увек бити против тога. Јер је то већ пропаганда, то се не сме радити.

Код нас у Цркви има чак и таквих парохијана који се кају због тог греха и Црква им све време помаже, како би они кренули исправним путем. Међутим, Црква никада неће одобравати њихове лоше поступке. Грузијска Црква стоји на том путу и у нашој Цркви ми икада нећемо прихватити тај грех, због тог греха човек пада у пакао, ђаволу. Он ће бити тамо у складу са делима која је чинио на земљи.

Ми ћемо увек иступати против тога, но, ко се буде кајао и имао жељу да се исправи, Црква ће таквима увек помагати да се исправе. Ми имамо примере да су људи после тог греха почињали са правилним животом, када се после покајања код девојака лезбијки појавила породица са мушкарцем и родиле су по четворо деце, једна четири девојчице, друга такође четири детета, започеле су правилан живот. Црква мора да стоји на својој висини и за црно говорити да је црно, а за бело, да је бело.

У Грузији држава зна да је бесмислено борити се са Црквом и држава ће увек покушавати да има добре односе са Црквом. Јер она зна да је у Цркви велика сила, зато што је за 82% људи у Грузији – највећа личност Патријарх. Замислите, каква цифра. Борити се против Цркве у Грузији је бесмислено. То је самоубиство за сваку партију. Ми желимо да тако буде и у свим православним земљама.

У Светом Писму се каже да ће пред крај света Црква бити гоњена. Говори се да ће у време антихриста бити такви прогони који нису били од почетка стварања света. Црква је преживела многе прогоне, разне, од првих векова до Средњег века када је хришћанство постало већ државном религијом. Сада се главна борба води са Црквом јер она подсећа да ће том свету бити крај. Само Црква говори да овај живот није вечан, доћи ће крај света. У задња времена ће доћи антихрист и он ће владати светом, а потом ће доћи Христос који ће уништити антихриста и све његове поклонике. Зато његови поклоници и покушавају довести антихриста, они се боре са Црквама, имају планове, али заборављају да је у Јеванђељу написано – Црква је непобедива.                                                           Ако ми будемо живели грешно, ако се будемо кварили – они ће односити победе, а ако будемо живели праведно, нас нико неће победити. Наравно, има организација које желе да раслабе народе, државе, зато иде борба против Цркве, но, још једном понављам – уколико будемо живели у покајању, правилним животом, кајући се, исповедајући и причешћујући, Цркву је немогуће победити.

Кад су градови Содом и Гомора били кажњени од стране Господа – после тога тим грехом се заразио, покварио се, и други град, Нинивеја. Но, када је Господ послао у Нинивеју свог пророка Јону, Нинивеја се покајала и Господ је одложио кажњавање Нинивеје на неколико векова. Значи – најважније за наше спасење је покајање и праведни живот. Ако ми тако будемо тако живели – Црква је непобедива, нико нас неће победити. Ма колико се они трудили…“

Поука патријарховог живота: Црква је непобедива. Тако живи и сведочи Илија Грузијски.

ШТА МИ ЧЕКАМО?

Наравно да Срби православне вере, који живе по заповестима Господњим у Српској Православној Цркви, очекују да Црква дигне глас у одбрану хришћанских вредности. Јер православља нема без правоживља, ни догматике без етике. Када се патријарх српски и епископи ставе на чело борбе за светосавско и видовданско наслеђе наше, са стеговима заветне моралности и хоругвама литијске храбрости, нема тог православног Србина који им се неће придружити у сведочењу.  Они први, ми за њима; они напред, ми за њима; они, на крилима благодати, ка Небеском Јерусалиму, а и ми летимо, опет за њима.

И немојмо да се кријемо причом да не треба да угрозимо свој пут у ЕУ, јер је ЕУ лаж која се распада. Тврдили су да ћемо стићи у ЕУ кад оборимо Милошевића и предамо га Хагу; у Хаг смо послали генерале своје војске да би нас Брисел „благословио“; и Младић и Караџић су, у име „ЕУ прогреса“, дати хашком Минотауру; уништили смо своје тенкове и топове да бисмо били „пацифисти“ по ЕУ мери; распродали смо ресурсе и богатства  у име будућег ЕУ благостања; угасили смо домаће банке на захтев ЕУ банкократије; потписали смо Споразум о стабилизацији и придруживању јер нас ЕУ чека раширених руку; разбуцали смо школство и судство због ЕУ загрљаја; ставили смо границе на Јариње и Мердаре због ЕУ шаргарепице; Бриселским и другом споразумима одрекли смо се Севера Косова и свега што припада држави Србији да би се Брисел благо насмешио; ИПАП потписан због ЕУ махања из даљине; Сребреницу и Поточаре третирали у складу са званичним наративима – опет је то тражила ЕУ; НАТО НВО харају Србијом, и нико им ништа не може – јер, не смемо се замерити ЕУ; робовласници са Запада троше нашу јефтину радну снагу – то је ЕУ; потписан је Вашингтонски споразум, у име ЕУ, и Косово и Метохија су све даље; закључајте људе због короне и вакцинишите опасним квази – вакцинама јер то жели СЗО са Бриселом; мењајте Устав – стиже ЕУ. И, наравно, судите људима који другачије мисле о политичком хомосексуализму, судите им по бриселском Закону о забрани дискриминације. И обавезно НАТО параде политичких хомосексуалаца. И ЕУРОПРАЈД! Све због ЕУ.

Наш патријарх и наши епископи виде боље од нас да је Србија уништена лажју о ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ. Пљунули смо и веру и родољубље да бисмо се додворили ништаријама које су се показале управо сада, када НАТО води рат против Русије користећи Украјину. Зато их и чекамо на челу литија за одбрану Београда од НАТО окупације маскиране у прајд – параду.

Хоћемо да верујемо својим епископима, пошто знамо шта је Свети Јустин Ћелијски говорио о њима:“Јер шта је Епископ, прави Епископ? — Оно што и Свети Апостоли: сведок Васкрсења Христовог, и нашег, људског; сведок победе над смрћу, над грехом, над ђаволом. И то:

сведок вечног живота усред хучне и бучне пролазности овога света;

сведок вечне правде усред мора људских „релативних“, хуманистичких правди;

сведок вечне истине усред прашуме људских назовиистина и истиница;

сведок вечне љубави усред џунгле лажних љубави, мржње и освете;

сведок вечнога добра усред змијарника људских зала.

Сваки прави епископ је апостол и неустрашиви борац за бесмртност сваке душе људске, за њену вечност, за њену вечну истину и правду. Он сваког човека гледа из Христове вечности, а најпре себе сама: и из ње суди и о себи и о људима око себе.“

Такви нам епископи требају. И са таким епископима на челу литије хоћемо да кажемо ДА Христу Богу и Небеској Србији и НЕ „НАТО прајду“ у нашем Белом Граду, који је Свети Стефан Високи посветио Мајци Божјој.