Дарко Танасковић: Вунена босанска времена

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: standard.rs, Медија Центар

Прошле су готово четири деценије од времена кад је београдску и ширу југословенску књижевну и политичку чаршију потресла афера настала прогоном, укључујући и кривични, са затворским епилогом, песника Гојка Ђога, због тога што је, наводно, својим стиховима из песничке збирке „Вунена времена“ извршио „дело непријатељске пропаганде“ и „вређао лик и дело Јосипа Броза Тита“.

Старији се тих збивања добро сећају, а млађи су о њима слушали, јер је реч о догађају који је задобио статус парадигме за праксу идеолошког обрачунавања са „политички некоректним“ уметницима и њиховим стваралаштвом.

Име Гојка Ђога заувек је, поготово код већинског дела јавности, који поезију не чита, остало повезано са оновременом злом судбином Вунених времена и њиховог писца. Срећом, Ђого је истински, изузетан стваралац, тако да је његово песничко дело, као уосталом и сам песник, имало носивости и снаге да преживи убитачан вануметнички удар и да постане трајна вредност песништва на српском језику, што је моћно потврдио његов поетски триптих, после Вунених времена (1981) и Црног руна (2002), недавно заокружен збирком Клупко (2018).

Уопште, универзално вредним књижевним остварењима отровни, али и недостојни идеолошки насртаји, ма колико безобзирни, чести и упорни били, не могу наудити, па их, заправо, од њих и није нужно бранити. Најбоље се бране сама, са коначно осигураним победничким исходом. Узмимо, на пример, само Његоша, Андрића…

Да „вунена времена“ нису ствар прошлости и да су законита последица, или одраз, поремећаја система вредности на ширем друштвеном и политичком плану, показује и једна актуелна полемика у Босни и Херцеговини.

Започета је негативним освртом академика Есада Дураковића на одлуку жирија песничке манифестације „Слово Горчина“, која се у спомен знаменитог Мака Диздара редовно организује у Стоцу, да њен овогодишњи лауреат буде млади поета из Зенице Вернес Субашић, чији је „стабилан, крајње одмјерен, али и фино духовит, епиграмски глас“ у необјављеној песничкој збирци Папагај слобода, „домишљатом и потпуно зрелом пјесничком остварењу“, жири (Миле Стојић, Адријана Видић и Аднан Жетица) оценио као уметнички најубедљивији.

Дураковић је, на основу песме Гљиве, уз увид, како изгледа, у још неколике, Субашићев глас оценио као песнички безвредан, па и вулгаран, али и идеолошки неприхватљив излив исламофобичне бласфемије, услед светогрдног односа према симболички знаковитим топосима минарета, односно џамије. Награђивање такве „поезије“ престижном наградом која носи име Мака Диздара Дураковић сматра скандалозним.

Реаговао је председник жирија, угледни књижевник Миле Стојић, одбацивши основаност Дураковићевих судова, посебно оног о исламофобији Субашићевог песничког исказа, уз напомену да се о целој песничкој збирци не може критички изјашњавати на основу само једне песме, као и да је Дураковићево оглашавање по себи „скандалозан и неукусан иступ“, оштро и немилосрдно ударање једног „старца, прослављеног академика по једном младцу“.

Уследио је одговор водећег босанскохерцеговачког арабисте. Дураковић је, „методом интертекстуализације“, редом методично оспорио, док се није уморио, Стојићеве наводе, истакао да није никога лично прозивао, већ да је повео „расправу о књижевним вриједностима имперсонално“.

Поновио је и додатно образложио оцену да је реч о еклатантном примеру исламофобног, а никако иронијског дискурса, како је устврдио Стојић. Овој размени утука прикључио се, затим, Хамза Риџал, у Ставу, коментаром „Слово горчине: лоша умјетност гора је од бласфемије“.

Биће, свакако, добро да се сачека објављивање награђене Субашићеве збирке, како би се о њој могло мериторно просуђивати, али је, верујемо, феноменолошки занимљивија полемика коју је изазвало њено овенчавање наградом у Стоцу. А о полемици се већ и сада може понешто рећи.

Потписнику ових редова није баш једноставно да се јавно очитује у вези са овом полемиком, јер је и сâм у више наврата оптуживан за исламофобију, штавише и од стране њеног покретача, арабистичког колеге још из студентских дана Есада Дураковића. Но, можда је баш зато и квалификованији.

Наше узајамно стручно уважавање, непоремећено идеолошким спорењем, што у овдашњим приликама сматрам изузетно вредном обостраном заслугом, као и то што смо исписници, а и чињеница да је само седам година млађи Стојић Дураковића прогласио „старцем“, требало би да ме учини ближим академику него књижевнику.

С друге стране, близак ми је Стојићев начелни став да поезију не треба читати и тумачити у идеолошком кључу, под условом, наравно, да је реч о уметничкој творевини на коју се естетичка и књижевнотеоријска мерила уопше могу применити. Такође, сложио бих се са Стојићем да је у овом (квази)песничком уратку усиљено тражити исламофобни набој, већ да је пре реч о незграпном покушају песничког тематизовања спреге политике и религије у савременом босанскохерцеговачком друштву, са чиме се слаже и Хамза Риџал.

За разлику од столачког жирија, он у мотивацијској равни песме Гљиве не препознаје аутентично поетско надахнуће, већ „силеџијску ауторову потребу да буде друштвено ангажиран“. Ако изузмемо кључну оптужбу за исламофобију, Дураковићевој оцени уметничке (без)вредности Субашићеве песме и, условно речено, поетике, а посебно интертекстуалном разрачунавању са поприлично бледим Стојићевим одговором, не може се одрећи теоријска утемељеност, достојанствен тон, па и одређена духовитост.

Стојић је његов суд оценио као „неукусан“, што је, наравно, атрибут непримерен критичком дискурсу о поезији, али увођење појма „укуса“ никако није. Наиме, још од старих Латина важи изрека да се „о укусима не расправља“. Ипак, ако би се то начело апсолутизовало, одустало би се од могућности било каквог бар донекле објективног вредновања текстова (само)проглашених песничким, без обзира на њихова инхерентна садржинска, значењска и формална својства. Све би постало крајње произвољно, са свим последицама које би из таквог хаотичног стања нужно произлазиле.

У целом овом замешатељству, најприхватљивијим се чини мишљење Хамзе Риџала да се код Субашића срећемо са „поезијом на нивоу форумског дискурса, дакле у категоријама које босанскохерцеговачку књижевну продукцију у знатном одређују у посљедњих двадесетак година“.

Тај млади песник који, како се може чути, планинарски успешно осваја горске врхунце, ка књижевнима је покушао да крене пречицом, повлађујући некој врсти површне духовне помодности, владајућој у одређеном кругу либерално-секуларистичких космополитоидних интелектуалаца.

Таква поезија по дефиницији на може бити предмет озбиљног књижевнотеоријског и критичарског промишљања и вредновања, „аутентичне и идеолошки неутралне критике“, за какву се декларативно опредељује Дураковић, већ само подједнако идеологизованог просуђивања, какво је суштински и његово.

Он то, уосталом, и не крије, јер шта је оптужба за исламофобију него идеолошки прекор? Ах, та исламофобија, на коју је учени академик (речено без икаквог иронијског отклона!) посебно, готово опсесивно осетљив! Сетимо се само како је тумачио Андрића… Може ли се у Субашићевом парапесничком галиматијасу заиста детектовати негативан однос према исламу као таквом?

За Дураковића, „аутор је усредсређен с крајњим негативитетом на минарета (код Субашића „мунаре“), очајнички трагајући за што је могуће више унижавајућим ријечима“. А минарети су, учи нас академик Дураковић, „са становишта семиотике простора изванредни семиотички стилеми“, као, уосталом, и црквени звоници. То је несумњиво тачно, ако се не актуализију и не интерпретирају у идеолошки контаминираном контексту, каквим се креће млади Субашић, али не мање и Есад Дураковић.

Није ли овакво ишчитавање истих „изванредних семиотичких стилема“ од стране херменеутичара војног режима садашњег турског председника Ердогана својевремено одвело у затвор, иако је он само јавно изговорио стихове песника Зије Гекалпа, једног од очева турског национализма: „Џамије су наше касарне, кубета наше кациге, минарети наши бајонети…“?

Пошто се Субашић окомио искључиво на мунаре, а не и на, рецимо, звонике, Дураковић му, поред исламофобије, приписује и ксенофобију, при чему заиста није јасно ко би ту у Босни и Херцеговини могао бити „ксенос“, односно странац? Нису то ваљда аутохтони босанскохерцеговачки муслимани?Да није мислио на мигранте?

Шта ли је озбиљног Есада Дураковића навело да тако јаком артиљеријом гађа неколико слабашних и скаредних редака једног, по свему судећи, недаровитог песмотворца? Свакако то што је његова збирка награђена и тиме добила незаслужено друштвено и културно признање. У том смислу, реаговање је разумљиво, без обзира на наводну или стварну исламофобију. Прави проблем и јесте у томе што је, како истиче Хамза Риџал, награђивање оваквих и сличних песничких подвига „стварање нових вриједности“, а не нека омашка или тренутно слепило жирија.

На истој песничкој манифестацији прошле године је, на пример, трећу награду добио Срђан Секулић за књигу Камене горе Спартохорија, у којој се, поред осталих, налази и песма Турбе у простати, према којој су Субашићеве Гљивенежан лирски потпури.

У једном занимљивом интервјуу за Радио Слободна Европа, осведочено успешан и искусан песник Миле Стојић изричито се изјаснио против политизације песништва. Са жаљењем је констатовао да су многи песници пали и „да их је позвао зов муза нације“. Да ли је промовисање наводно „слободоумне, нонконформистичке поезије“, као што је Субашићева или Секулићева, прави одговор на ту покудну тенденцију?

У истом разговору Стојић цитира стихове Тина Ујевића, песника који никада није добио ниједну награду: „Ми смо ишли путем, пут је био дуг, касно сазнадосмо да је тај пут круг“. Може ли се стваралачки изаћи из круга конфликтне идеолошке оптерећености, у коме се већ дуже време врти босанскохерцеговачка књижевност, па и укупна култура?

Кад ће се у Босни и Херцеговини поново, као некад, стварати истински велика литература? На то питање одговор не треба очекивати првенствено од писаца и критичара, али нема сумње да и они носе део одговорности за продужавање вунених босанских времена.

 

Аутор Дарко Танасковић

 

Насловна фотографија: Медија центар Београд

 

Извор sveosrpskoj.com, 12. август 2019.

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.