Д. ТАНАСКОВИЋ: Следећи Св. Саву, победићемо све садашње и будуће бољшевике

Многи би били срећни да имају таквог путокасца. Следимо га! Бићемо, тако, увек јачи од свих садашњих и будућих бољшевика, ма како се звали.

Чак и најтврђа уверења и најукорењеније навике ваља покаткад преиспитати. Док обележавамо Савиндан, на начин свечан и достојанствен, како су то Срби вазда чинили и са љубављу чине, ево и овде данас у Скопљу, груди су нам преплављене миљем, док очи сузе, а глас неосетно јача у скупном појању светосавске химне. Лепо нам је и топло око срца, за тренутак смо далеко од свакодневних брига и сумњи које нам се увлаче у мисли и освајају душу. Свети Сава је био тако изузетна и велика историјска појава у повести српског народа, а његово огромно духовно и световно дело вишеструко значајно за нашу цркву и државу, тако да о овом великом светитељу може похвално говорити сатима. Томови су о њему написани. Не би ли, међутим, управо у духу светосавске поуке и Савиног метода ( а реч методос на грчком значи “пут”) препоручљиво било упитати се, баш о Савиндану, какав је смисао светосавља данас, у контексту савременог света и у равни објективног сагледавања положаја српског народа данас.

Како разумети, следити и применити светосавски образац у савременим приликама ненаклоњеним духовности и традиционалним вредностима? Премда ми је далека помисао да знам одговоре на све аспекте овог сложеног питања, слободан сам рећи одмах на почетку и да је Савина поука истовремено ванвременски духовна и свевременски овосветска. Самим тим, светосавље није, како се привиђа онима који не могу или не желе да разумеју, некакво национално, па и националистички сужено српско православље, већ складан и делотворан спој универзалног, српског и стваралачког, што су кроз историју схватали и Светом Сави се поклонички утицали многи несрби, па и нехришћани отвореног ума и срца.

Уздизање и слављење примера Светог Саве није и не би смело бити некакво заслепљено идолопоклонство или пак самозадовољно подилажење сопственој испразности и јаловој таштини, ритуалистичка рутина у стварности која нам измиче. Појање светосавске химне није и не би смело бити само периодично предавање познатој, драгој и милозвучној лаичкој псалмодији, већ би морало бити уверено обнављање завета аманету који нам је као непролазно стремљење савршенијем и бољем оставио утемељитељ српске цркве, закона, образовања и културе, монах краљевског рода, неумрли Свети Сава.

Премда је Свети Сава узорао многу плодну бразду у Господњем и у овоземаљском винограду, чини се да би се у наше време и за наше време, овде и сада, а зарад будућности, његов аманет понајбоље могао сажети у моралном и практичном налогу да вазда будемо људи, Срби и ствараоци. Једино следећи Савин путоказ и ходећи његовим захтевним путем могуће је бити и издржати уједно као светски човек, православни Србин и стваралачка личност, делатно отворена за дух и потребе нових времена и светских прилика, које су често, не само за Србе, претеће, злослутне неприлике.

Јер, баш такав је био, у своје време, мудри учитељ, самозатајни помиритељ, умешни дипломата и вишеструки неимар Свети Сава. Предани слуга Господњи, он је, попут Исуса Христа, служио људима, вазда спреман да, као и Богочовек, “опере ноге” ближњима, дајући им пример највишег служења у најдубљој понизности, без презира према грешној људској природи и несавршености света. А тај несавршени свет је разумевао као мало ко, и умео да се кроз њега у својој мисији сигурно и суверено креће, надахнут љубављу према Богу и бригом за свој род и завичај. Читамо ли пажљиво Житије Светога Саве из пера његовог последњег учитеља Доментијана, запазићемо да се на страницама књиге веома често помињу речи васељена и отачаство.

То свакако није плод случајности, већ одраз Савиног васељенске духовности и отачаствене одговорности. Љубав према Богу није му сметала да воли своју отаџбину (“од Бога одређени му удео”) и стара се о њеном стању и напретку. Био је, дакле, на најпунији, универзални хришћански начин светски човек, али и самосвесни Србин који је промишљено и упорно, стваралачки ревновао на ползу свога отачаства. О томе најуверљивије сведочи његова успешна борба у тешким временима и против многих препрека. за аутокефалност Српске Православне Цркве, чију смо 800. годишњицу обележили прошле године.

Ево како нас Теодосије Хиландарац у свом житију Светог Саве уводи у поглавље посвећено Савином одласку у Никеју ради добијања од византијског цара Теодора I Ласкариса и патријарха Манојла Сарантена автокефалије (аутокефалности) за Српску православну цркву: “Када је свети хтео поћи у од Бога одређени му удео, у земљу отачаства својега, Божји савет и разум у срце своје примивши, и расудивши трудна хођења дугога пута и даровне издатке многога злата када се долази у царски Константинов град да се тамо посвећује архиепископ, а уз то и размирице источних самодржаца са западнима, и будуће беде посред њихове неслоге, и удовиштво цркве када није могуће долазити у царствујући град на освећење, или опет због неке мржње да цар и патријарх држе цркву; расудивши о свима овим невољама и хотећи устројити нашу западну цркву слободном од свега овога и у Богу самовласном и ничим неподложном источној цркви, призвавши у овоме молитвама преподобнога свога оца Симеона у помоћ и Бога, приступи к цару”.

Какво разложно, рационално сагледавање незавидног положаја Српске цркве у јурисдикцијској потчињености Константинопољу и, на темељу те прецизне политичке дијагнозе, смела одлука да се затражи пуна самосталност за своју архиепископију! Да ли је ова мисија у служби отачаства удаљила хиландарског монаха од васељенске универзалности православне хришћанске вере? Нимало! Напротив, Савино велико постигнуће учинило је да се у савршенијој мери него пре тога у његовој архиепископији несметано, у складу са логиком православне еклизиологије, у свакој литургији обнавља завет са Исусом Христом, односно пројављује саборна црквеност верних, а истовремено ваљано обављају државни и ини послови овога света.

Као светски човек, Србин и стваралац у своме времену и свету, Свети Сава блиставо је доказао како је могуће бити искрени хришћанин, припадник свога народа и делатник у задатом, несавршеном, али једином могућем и реалном свету. Делујући за, а не против… Разрешио је тешко разрешиву усудну разапетост Цркве која, по Христовим речима о његовом царству, “није од овога света”, а мора живети у овоме свету. Следити тај високи идеал пуноће Логоса у наше време никако није лако ( а када је било?), али му треба истрајно тежити, јер представља једини изгледан пут ка мети за српски, али у бити и сваки други православни народ који, истовремено остајући привржен универзалном систему вредности и јединствен у свом идентитету, жели да буде добар и поуздан, уважен сусед у свом окружењу и да се активно и равноправно укључи у бурна и изазовна збивања на планети. Сарађујући са свима, а остајући свој. Може ли се у томе успети? Многи нас уверавају да не може, да се свет из основа променио, да је боље да заборавимо на Светог Саву и не оптерећујемо се, како воле да кажу, назадним верским и националним митовима. Слободан сам да у овој свечаној прилици укажем на само три примера који, сваки на свој, начин, потврђују докле се може стићи стазом Светог Саве.

Недавно сам, у Јерусалиму, ишао трагом Светог Саве и изнова спознао колики је био његов углед и какве је неизбрисиве белеге оставио у Светој земљи, он – српски ходочасник са Балкана, све једнако радећи и за добробит своје матичне цркве и народа. У негостољубивом, кршевитом пределу Кедронске долине налази се један од најстаријих и најпоштованијих православних манастира, Лавра Светог Саве Освећеног, чија је историја дуга хиљаду и по година. У неприступачним стенама близу манастира находи се и испосничка пећина нашег Светог Саве који је овде боравио 1229. године. Сам поглед на ову пећину довољан је да се схвати из којих духовних, светоотачких дубина креће Савина стаза, па није ни чудно докле може стићи. Према предању, Свети Сава Освећени оставио је завештање да се после његове смрти његов жезал преда архијереју царског рода и истог монашког имена кад буде дошао у посету манастиру. Приликом доласка Светог Саве српског у Лавру, ово завештање је, наводно, испуњено. Жезал се и данас чува у Савиној светогорској ћелији. Није ли Света Гора наш Јерусалим?

А сад о још једном Сави који је, остајући и Сава и Србин, као светски човек свога времена, довео Светог Саву до границе између царске Русије и Кинеског царства. Гроф Сава Владиславић Рагузински (1669-1738), Херцеговац из околине Гацког, дубровачки госпар и трговац, венецијански угледник и дипломата, повереник османског Дивана и саветник руског цара Петра Великог, био је ван сваке сумње светски човек, али је од детињства у недрима носио неугасли огањ српства и оданости светосављу. Кад је 1727. године постигао свој највећи, невероватан дипломатски успех и са изасланицима кинеског цара утврдио границу између Русије и Кине, овај изузетни човек је на међи између двају царстава основао град Троицкосавск, данас Кјахту у Бурјатији, и подигао цркву посвећену Светом Сави. Она је сада обновљена и ужива поштовање локалног живља. Ето докле је Савином стазом стигао један светски човек, православни Србин и стваралац! Могао је, а није постао ни дубровачки католик, ни Млечанин, ни Турчин, ни Рус…

Да пођемо сада до Црног Мора, до Одесе. 1918. је година. Империја је на издисају, бољшевици надиру и преузимају власт. Последњи дипломата Краљевине Србије у царској Русији, конзул Јован Миланковић, у друштву неколицине српских и руских пријатеља, слави Светог Саву у Гарнизоном Собрању, где се организује добротворни концерт са лутријом, у корист наших избеглица. Ево како конзул Миланковић у својим Успоменама из Сибира (1926) извештава о једној несвакидашњој појединости која је обележила ту светосавску прославу: “За време концерта долазили су неки људи у Гарнизоно собрање и питали шта је то? Рекоше им људи да ја то прослава Св.Саве. ‘Срби?’ упиташе; ‘Да’, одговор. ‘Онда ћемо причекати, док завршите концерт. Немојте се узнемиравати’. После концерта одосмо нас неколико с породицама код једног професора руског Универзитета на чај. Тек тамо смо дознали, да су ово били Бољшевици, који су питали. Чим се сала испразнила и ми отишли, они су ушли у Гарнизоно Собрање и узели власт у своје руке. Одеса је постала бољшевичка”. Бољшевици, којима ништа сем револуције и класне борбе није било свето и који у преузимању власти нису били нимало нежни и увиђавни, сачекали су да се заврши српска прослава Светог Саве и тек после тога преузели власт у Одеси!

Постоји ли још неки такав пример? Не верујем. И то је део непролазног подвига Светог Саве и потврда духовне превасходности оних Срба који су му у свим приликама остали верни и следили његов пут. Има ли разлога да се тако, у светосавском заједништву духа и културе, које је изнад догађајне историје и њених повремених и привремених заокрета, самосвесно, саборно, достојанствено и реалистично не настави кретање данашњим и сутрашњим светом и временом, ван којих и без којих ниједно у себе затворено и фрагментарно национално прегнуће нема изгледа на успех? Једино као светски људи, Срби и ствараоци своје судбине, уз Божју помоћ и сарадњу са људима и народима добре воље, изгледа можемо имати. Свети Сава нас својим аманетом на такво понашање обавезује, даје нам пример и указује на прави пут. Многи би били срећни да имају таквог путокасца. Следимо га! Бићемо, тако, увек јачи од свих садашњих и будућих “бољшевика”, ма како се звали и за шта се притворно издавали…