Д. ТАНАСКОВИЋ ПОВОДОМ СМРТИ Ђ. ЗАКАРИЈЕ: Одлазак правог пријатеља Србије

Нико нема много пријатеља. Ни појединац, ни народ. Тешка времена и несреће немилосрдно доказују истинитост ове тврдње. Свако би волео, а већина се и заварава, да има много пријатеља. Наш познати научник, aкадемик Александар Деспић, присетио се једном како му је неки стари Грузин открио да се право пријатељство мери тиме да ли се неко искрено радује твојим успесима. Размислите мало, прођите кроз сопствено искуство, сигурно је био у праву. Има, међутим, још нешто.

Како се прави пријатељ односи према твојим неуспесима и слабостима? Да ли те сажаљева, теши, што је неупоредиво лакше, или осећа потребу да ти укаже на разлоге неуспеха и корене слабости? Ако је прави, он обазриво, али довољно јасно и одређено чини ово друго, проверавајући носивост свога и твога пријатељства, али и врлину суочавања са добронамерном замерком и снагу да се она претвори у напор самоусавршавања. А управо такав, прави пријатељ био нам је недавно и прерано преминули угледни италијански новинар и публициста, овенчан високим еснафским признањима, урођено отмени, а неодољиво спонтани, Ђузепе Бепе Закарија (1950-2020).

Срби, као народ, одавно пролазе кроз невесела времена и суочавају се са озбиљним изазовима, од којих свакако најмањи није пропагандно, систематско оцрњивање и проглашавање главним, ако не и јединим кривцима за све невоље и ужасе на бившем југословенском простору од деведесeтих година. Усамљени и ојађени, радовали смо се сваком гласу из света који је у ту накарадну и лажну представу уносио бар мало непристрасности и објективности. Појавили су и на ове стране похрлили, а неке смо и ми на разне начине довлачили, поједине стране ветрогоње, који су нас, углавном из неких својих разлога, безрезервно и неумерено хвалили, а наше непријатеље кудили, што је, признајмо, била музика за на наше уши. Касно смо почели схватати да нам нису ни потребни ни корисни такви навијачи, који нас некритички подржавају без обзира на то како играмо и да ли поштујемо правила игре и налоге реалности окружења и света. Од помоћи је могла бити само аргументована истина и одбијање да се она сакрије.

Ђузепе Закарија, новинар старе школе, прекаљени ратни извештач најутицајнијих италијанских листова са многих меридијана у пламену, од Румуније, Пољске, Чехословачке и Мађарске, преко свих неуралгичних тачака Блиског истока, до источног Тимора, дошао је почетком деведесетих на Балкан, да прати збивања у Југославији која се, уз издашну помоћ разних иностраних посредника и душобрижника, бурно и болно распадала. Кренуо је да ради онако како је то увек чинио и због чега му се веровало, да покуша да види и сазна све што се догађа, да разуме, и што тачније и занимљивије извести, sine ira nec studio. И да никада не изгуби из вида да су сви учесници и страдалници у рату људи. Никога није ни нападао, ни штедео. А онда је почео да увиђа растући раскорак између ратне стварности и извештавања о њој у већини западних медија. Гледао је оно исто што и његове колеге, а видео и писао другачије. Схватио је да многи новинари постају купљени сведоци будуће оптужбе.

Временом је Бепе заволео Србе, Београд, Дорћол, наше кафане, непосредност и помало лакомислену безбрижност, својствене и његовој родној Пуљи, Барију Светог Николе, одакле је потекао, али и завршио изврсну језуитску гимназију, а потом и престижни правни факултет. Прошао је узбудљиву и богату школу живота, остајући оно што је био пре ње и остао после ње: човек од непомерљивог моралног интегритета, људске доброте, слободне мисли и разоружавајућег шарма. Умевао је да каже: “Срби нису анђели, али су последња европска нација са душом”. Пријатељски нам није гледао кроз прсте, али нам је проникао у душу. Сад, кад се преселио међу анђеле, не можемо а да се не упитамо да ли смо од њега успели да научимо оно што је најтеже научити. Поред туге због растанка, прави пријатељи вас увек обогате и обавежу том подстицајном недоумицом.

БОРАЦ ЗА СРПСКУ СТВАР
Закарија је, као сведок, стигао и до Хага. Ево шта је касније рекао о том свом искуству: “Осам сати ме је испитивало шесторо тужилаца и, на свако моје помињање Муслимана или Хрвата, говорили су да их то не занима, већ само прича о Србима. Тада сам постао борац за српску ствар.”