Д. Танасковић: Мораторијум на обележавање важних датума

Занимљиво би било проверити шта би значило и донело искључивање тих горионика, периодичних актуализатора наших хроничних неповерења и сукобљавања

У оквиру система специјализоване агенције за образовање, науку и културу Унеско, од 1992. године постоји програм „Сећање света“. Полазећи од темељне идеје да документарно наслеђе света треба да припада и да буде доступно свима, програм је замишљен као монументални регистар у коме би, после процедуре образложеног предлагања и озбиљног стручног валоризовања, била похрањена најзначајнија документарна грађа која сведочи о важним догађајима, појавама и личностима из историје човечанства. Програм је успешно кренуо и дуго веома добро функционисао у складу са оснивачком идејом, тако да је нарастао до размера импозантне материјалне и дигиталне ризнице колективне меморије света.

Последњих година, међутим, дошло је до озбиљних тешкоћа у одлучивању о појединим номинационим досијеима који се односе на документарну грађу из новијег времена, а посебно из раздобља Другог светског рата. Разлог је различито, па и потпуно опречно тумачење догађаја на које се предложена документација односи и паралелно постојање бар двеју националних „истина“, тј. историјских наратива о њима.

Примера ради, већ подуже траје спорење између Јапана и Јужне Кореје о томе може ли се документација о тзв. „женама за утеху“ уврстити у регистар Сећања света, јер Токио оспорава начин на који се у корејском предлогу приказује овај вид „сексуалног ропства“ током Другог светског рата. Има и других примера судара супротстављених „истина“ о појединим досијеима, а запажа се да их је све више од кад је кренула шира кампања ревизије разлога за избијање, природе и исхода Првог и Другог светског рата, као и улога које су у њима имали одређени актери.

Има гласова који почињу да говоре о могућој блокади читавог механизма функционисања програма „Сећање света“ и потреби радикалног преиспитивања методологије којом се руководе његова тела. А изгледало је да се програм био потпуно уходао и вишеструко оправдао своје постојање.

Србија је, рецимо, у регистар „Сећања света“ 2015. године уписала телеграм којим јој је Аустроугарска објавила рат 1914. године, а да из Беча није било никакве опструкције, јер би било тешко понудити некакво алтернативно тумачење природе те историјске депеше и другачије улоге двеју држава у догађајима повезаним са Првим светским ратом. Никоме у званичној Аустрији, земљи зреле и уравнотежене историјске свести, то није ни падало на памет. Узгред, поред Мирослављевог Јеванђеља, Србија је (а не Хрватска!) у Унесков регистар без икаквих проблема уписала и Архив Николе Тесле (2003).

Ових дана нам је пандемија вируса корона подарила сазнање да се на интернет презентацији ЕУ, у „кутку за учење“ намењеном најмлађима, у тексту о Хрватској као држави чланици наводи да је „чувени Хрват Никола Тесла био међу првима који су открили снимање рендгенским зрацима“. Пошто непосредно за помињањем Тесле, као знаменитости Хрватске, следи име фудбалера Луке Модрића, није тешко разумети мотив да се ипак позајми и нека из науке. Надајмо се да, засад, није планирана и нека ревизија у регистру „Сећања света“…

О прекретним историјским догађајима и о великим сукобима они који су били на различитим, а поготово супротстављеним странама не могу имати подударне представе и о њима изградити складне вредносне судове. Не би било нормално да је супротно. Ти конфликтни наративи, односно сукобљене „истине“ својствене су и учесницима југословенских ратова из деведесетих година и због тога никога не треба посебно и селективно осуђивати. Ово тим више што је, упркос периодима (и привидима) мирног саживота, последње посезање за оружјем оптерећено дугом хипотеком претходне неслоге и неповерења, уз повремено крваво разрачунавање.

Ако се дода да су корени овдашњих нетрпељивости урасли и у дубине архетипских верских сукоба, да је та, једно време донекле запретана, димензија анимозитета срачунато подгревана као неисцрпни генератор мржње и спремности за жртву „на олтару цркве и племена“, као и да се у медијској и образовној сфери једнострани стереотипи о себи и другима систематски репродукују и обогаћују, не може се реално очекивати да се разлике између непомирљивих националних/верских „истина“ на бившем југословенском простору смање и ублаже.

У Европи и у неким другим државама Балкана покушало се, у доброј вољи, са тзв. неконфликтним, компромисним и заједничким уџбеницима историје, у којима би се наглашавало оно што спаја, а избегавало и на најмању меру сводило оно што раздваја. Успех је изостао, јер су производи оваквог инжењеринга неминовно и објективно попримали карактеристике кривотворина, а својом „конструктивношћу“ никога ни у шта нису успели да увере, а понајмање да измене историју.

У духу оваквих идеја и настојања, обележавање краја Првог светског рата претворило се у прославу „Дана примирја“, а „Дан победе (над фашизмом)“ постао је „Дан Европе“. У складу са „новим наративом“, председник Србије се нашао на споредној, а „председник Косова“ на главној трибини код Тријумфалне капије у Паризу,  председник Русије није чак био ни позван на свечаност поводом завршетка рата после којег би, да није било Црвене Армије, Европа нешто другачије изгледала. Немачка канцеларка била је, наравно, међу главним званицама… Како би, онда, могло бити другачије на Балкану, где се ратови у главама и у срцима људи и даље воде, што политике уједно и следе и подстичу?

Поред тога што је овога пута протицао у знаку и у амбијенту ковидске пандемије, мај је, као и сваке године, донео неколико датума који се, на овај или онај начин, по правилу јавно обележавају. Преварио се онај који је можда наивно помислио да ће забављеност и застрашеност масовном епидемијском пошасти бар мало „смањити доживаљај“ који мајски празници побуде у свим нашим срединама.

Још једном се показало да нисмо способни (или вољни) да схватимо нешто што изгледа прилично логично и једноставно – да о неким битним стварима из ближе, па и нешто даље прошлости имамо суштински различите представе, да је то, с обзиром на све околности прошле и садашње, неизбежно и, бар за дуже време, непроменљиво, али да бисмо, с обзиром на објективно заједничке животне интересе, и као комшије, а и на регионалном нивоу, с постојећим разликама морали научити да живимо.

Мада у том погледу од средине до средине постоје извесне разлике, у целини још увек нисмо спремни да своју „истину“ до могуће мере усклађујемо са чињеничном реалношћу минулих догађаја, како се одређени датуми редовно и законито не би користили провокативно и не би претварали у салве оптужби и гневних утука. Уместо таквог разложног смиривања страсти, као да смо сведоци сталне ескалације, што свакако није плод случајности.

Лошим и неинвентивним политикама (ако су то уопште политике?) је овакво гориво, изгледа, преко потребно. Имали смо прилику да се у само неколико дана у то издашно уверимо. Прво је четрдесетогодишњица смрти Јосипа Броза Тита загрејала атмосферу и усијала друштвене мреже, а онда је дошло обележавање 75. годишњице очајничког пробоја логораша из Јасеновца, па „Дан Европе“, па блајбуршки помен… Превелика концентрација „датума високог ризика“!

Хрватски председник Зоран Милановић дао је добар тон напуштањем манифестације на којој су се појавили „бранитељи“ у мајицама са поздравом „За дом спремни“, а најавио је да из истог разлога неће ићи ни у Блајбург, на помен у организацији контроверзног Почасног блајбуршког вода.  Опрезни оптимизам пробудила је чињеница да се на овогодишњем помену јасеновачким жртвама, после неког времена, нашао цео државни врх Хрватске, али и представници српских и јеврејских заједница и организација. Уследила је, међутим, општа пометња у хрватском јавном простору и домољубна дрека против таквог издајничког држања шефа државе која за неке легитимно баштини и традицију НДХ.

За „Дан Европе“ јавни телевизијски сервис Црне Горе нашао је за сходно да јутарњи програм отвори песмом познатог „антифашисте“ Марка Перковића Томпсона, што је, наравно изазвало гневна реаговања међу Србима у Црној Гори, Црногорцима који нису србомрсци, а и у целом српском националном корпусу.

У исто време и истим европским поводом, медији у региону преплављени су снимком пригодне поштанске марке коју је издала Пошта Северне Македоније, на којој је, ваљда због тога што Хрватска тренутно председава у ЕУ, приказана географска мапа која обухвата целокупну територију усташке НДХ, са целом БиХ, као и деловима Србије и Црне Горе. На шаховници, додуше, прво поље није бело, али је све остало било довољно црно да узвитла јавно мњење, а предузети су и дипломатски кораци увређених страна према званичном Скопљу.

И онда нам стиже неизоставни Блајбург! Искру је укресала најава да ће у Сарајеву бити одржана миса за жртве Бајбурга. Изузетно оштро реаговали су Жељко Комшић и Шефик Џаферовић. Бошњачки и (номинално) хрватски члан Председништва БиХ затражили су од кардинала Винка Пуљића да преиспита одлуку о одржавању помена.

Приликом обележавања „Дана Европе“ лидер СДА Бакир Изетбеговић није штедео речи осуде намере да се у сарајевској катедрали ода пошта блајбуршким страдалницима. Ево шта је рекао, поред осталог: „Када говоримо о блајбуршким жртвама, читаве породице су ликвидиране, јер су очеви били у војсци НДХ, односно сарадници окупатора. Међутим поступно се обиљежавање претворило у релавитизацију и рехабилитацију и слављење усташког, окупаторског и сарадничког режима“, додавши да је период усташке власти у БиХ и Сарајеву био најгоре доба које је ова земља запамтила.

Затим је на индикативан начин наставио: “У овом посљедњем рату су пуцали на Сарајево, али нису владали њиме. Усташе су тада владале Сарајевом и то је можда најгори дио сарајевске историје. Када се говори о том периоду пристојно је само говорити искључиво о жртвама Макса Лубурића, а никако о неким другим жртвама“, да би закључио: „Босна и Херцеговина и нарочито град Сарајево су провокација за фашисте, јер инклузивност ове земље и овај мултиетнички град у којем стотинама година цркве, џамије и синагоге дјелују једне поред других и људи живе заједно, представљају изазов за фашисте који би раздвајали људе“.

Ех, Бакире, Бакире…и кад с пуним правом осуђује једну неприхватљиву манифестацију релативизовања и величања усташтва под маском верске церемоније, не може одолети да свој чин не уклопи у доктринарну мантру о изузетности БиХ и Сарајева, као оаза толеранције, мултиетничости и инклузивности, које су, будући такве, „изазов за фашисте који би раздвајали људе“.

Хајде да не нагађамо који су то за Изетбеговића, поред усташа, још „фашисти“, а којима смета инклузивни Шехер и који су на њега „пуцали у посљедњем рату“. Не будимо престроги, бар је устао против рехабилитивања усташтва. У томе га је одмах спремно подржао Туђманов антифашиста Стјепан Месић, окомивши се, у најбољем комунистичком маниру, на Католичку цркву. Но, и он је овога пута, нажалост, у праву… Само још да то објасни у Мостару. Показало се, међутим, да није мало оних међу босанскохерцеговачким Хрватима, а богме и (хрватским) муслиманима код којих су осуде Блајбурга од стране званичника са самог врха републичке власти и бошњачке политике изазвале, најблаже речено, револт.

Др Божо Љубић, председник Главног вијећа Хрватског народног сабора БиХ, назвао је критичаре блајбуршког помена „радикалним бошњачким и филокомунистичким унитаристима“, а нарочиту пажњу привукло је оглашавање Ружице Кресић Јукић, допредсједнице Високог судског и тужилачког вијећа БиХ. Она је, са згражавањем, осудила „напад непринципијелних чланова Предсједништва на темеље католичке вјере“. Ни мање ни више! Папа Фрања би вероватно био изненађен сазнањем да су „темељи католичке вјере“ блиско повезани са Блајбургом. Ево шта, поред осталог, пише допредсједница:

„Ово је просто невјеројатно, да се цивилна власт на овакав начин, мијеша у рад једне вјерске заједнице и да траже од Кардинала да не проповиједа католичку вјеру. Поготово, када се има у виду да се ради о члановима Предсједништва, који нису католици, нити су изабрани од стране Хрвата. /…/У Босни и Херцеговини, иако је доказано да су се злочини дешавали на све три стране, нити један од народа не признаје ратне злочинце, који су припадници њиховог народа, да су злочинци, без обзира што је у судском поступку утврђено, него их се дочекује по аеродромима, као хероје. /…/ Јасно је и да чланови Предсједништва, покушавају на овај начин поново усмјерити гњев народа на Хрвате и католичку заједницу, као дежурне кривце за све у овој држави, како би се скренула позорност са Афере „Асим“, Афере „Респиратори“, доношења „Корона закона“, којим су оштећени само умировљеници/пензионери итд., и да не набрајам даље афере из којих се јасно види да појединци морају одговарати, да би ова држава могла функционирати“.

Госпођи Кресић Јукић, поред духовне, очигледно није страна ни овоземаљска, политичка димензија живота, којом се, како изгледа, сигурније креће него оном религијском.

Да ће поклонички поћи у Блајбург, унаточ махинацијама аустријских љевичара, најавио је и дежурни хрватски муслиман Идриз еф. Бешић, председник Вијећа бошњачке националне мањине у Вуковарско-сријемској жупанији и главни имам у Гуњи. За њега је „Блајбург највећа гробница муслимана у Еуропи, већа и од Сребренице! На Блајбургу је страдало 50 тисућа људи исламске вјероисповијести“. Бешић је иначе остао запамћен по беседи одржаној у Блајбургу 2012. године, у којој се залагао за доношење некакве „Блајбуршке декларације“ и проглашавање овог хрватско-муслиманског стратишта трагичнијим и од Сребренице и од Овчаре и од Јазовке.

И тако је то са симболичким датумима из наше усудом заједничке прошлости. Све што је наведено само је илустративно, јер је на бившем југословенском простору оваквих спорних празника током сваке године на десетине и десетине, уз неколико оних главних, кад нагомилани негативни набој избије највећом силином и са свих страна. Неки сматрају да имају ексклузивну тапију на антифашизам, док други манипулативно инструментализују и антифашизам и стварни или имагинарни фашизам. Не штеде се најтеже оптужбе, до правог вербалног пароксизма. После свега, остаје мутан талог у јавности, осећање горчине и фрустрације, али и неког морбидног, сладострасног задовољства, до прве идуће прилике…

Вртимо се у зачараном кругу својих непомирљивих „истина“. Нико се баш много и не узбуђује, све је постало рутина. То је и најопасније, јер не води никуда, сем можда у неки нови обрачун, а у иоле изгледнију будућност свакако не.

Ево, на крају, и једне јеретичке мисли која ће вероватно скандализовати многе усрдне поштоваоце славне и часне сопствене, а негаторе достојанства и моралности туђе прошлости. Хајде да се размисли о бар привременом мораторијуму на јавно обележавање свих наших важних датума из старије, али и најновије прошлости, без обзира на то колико нам значе и колико истински заслужују поштовање и спомен.

Наравно, то није ни могуће ни изводљиво, а можда ни етички не би било исправно. Занимљиво би, међутим, било проверити шта би значило и донело искључивање тих горионика, периодичних актуализатора наших хроничних неповерења и сукобљавања.

 

Аутор Дарко Танасковић

 

Насловна фотографија: Медија центар Београд

 

Извор sveosrpskoj.com, 11. мај 2020.