Величина духовног и световног дара који је Свети Сава даровао свом српском народу таква је и толика да би данашњем Србину највише пристајало безмолвије, ћутеће исказивање вечне захвалности и, нарочито, настојање да се вазда креће стазом којом је непоколебљиво ходио и да оре браздом коју је посвећено, смерно и моћно на многим њивама заорао тај јединствени неимар наше православне духовности, српске културе и државности. Ваљало би ћутати и, како је говорио почивши патријарх Павле, молитвено „узимати време“ пред Светитељевом иконом, а затим сваким даном све доследније и марљивије следити пут који је кроз беспуће прокрчио и кроз таму просветлио наш највећи путоказац и просветитељ Свети Сава – отварајући сложену тему смисла светосавља у савременом свету, овако у разговору за Печат беседи Дарко Танасковић, угледни српски филолог оријенталиста, исламолог, универзитетски професор, књижевник, преводилац, дипломата…

Српски народ данас, као и у протеклим вековима, следи и прославља Светог Саву. Чини се да Свети Сава на свом духовном и животном путу није имао кога да следи. Шта за Србе у овом времену представља светосавље, јесу ли, и колико су, на светосавском путу?
– Да, Свети Сава није имао кога да следи, до своје љубави према Богу и према своме српском роду. Песник Васко Попа је то најјезгровитије исказао снажним стихом: „Путује по мрачној земљи. Штапом пред собом мрак на четворо сече. (…) Путује без пута и пут се за њим рађа.“ Ми пред собом имамо давно прокрчени пут, само га треба у варљивим и лажљивим тмушама нашега века препознати и имати поуздања, одважности, знања и снаге да се њиме корача, ма колико то понекад, а за Србе у новије време често, пречесто, изазовно и тешко било. А шта нам данас пример Светог Саве значи, да бисмо сви заједно, као Срби, остали окупљени на путу достојанства и слободе? Величанствени подвиг Светог Саве осветљава пут из незавршене прошлости у незапочету будућност.

Његова поука истовремено је ванвременски духовна и свевременски овосветска. Самим тим, светосавље није, како се привиђа онима који не могу или не желе да разумеју, некакво национално, па и националистички сужено српско православље већ складан и делотворан спој универзалног, српског и стваралачког. Укључујући се у расправу о „српском свету“, угледни антрополог Иван Чоловић оцењује да је актуелизовање тог одређења „понижавајуће и скандалозно свођење човека, културе и друштва на једну наводно најважнију димензију, такозвани национални идентитет“. Нико ми до сада није успео објаснити зашто је уважавање категорије националне припадности и идентитета аутоматски и искључивање свих других димензија човека, културе и друштва, али ни зашто би се једино то својство морало потиснути и докинути да бисмо добили улазницу за цивилизовани свет. Управо је светосавски узор најубедљивији доказ за супротно, што потврђују примери многих, у свету признатих српских великана.

Како би се у нашем времену и његовом појмовнику могао описати аманет Светог Саве?
– Премда је Свети Сава узорао многу плодну бразду у Господњем и у овоземаљском винограду, чини се да би се у наше време и за наше време, овде и сада, а зарад будућности, његов аманет најбоље могао сажети у моралном и практичном налогу да вазда будемо људи, Срби и ствараоци. Једино следећи Савин путоказ и ходећи његовим захтевним путем могуће је бити и издржати уједно као светски човек, православни Србин и стваралачка личност, делатно отворена за дух и потребе нових времена и светских прилика, које су често, не само за Србе, претеће, злослутне неприлике једног вазда несавршеног света. А тај несавршени свет је разумевао као мало ко и умео да се кроз њега у својој мисији сигурно и суверено креће. Био је на најпунији, универзални хришћански начин светски човек, али и самосвесни Србин који је промишљено и упорно, стваралачки ревновао на ползу свога отачаства. О томе најуверљивије сведочи његова успешна борба у тешким временима и против многих препрека за аутокефалност Српске православне цркве. Прочитамо ли у Житију Светог Саве из пера Теодосија Хиландарца поглавље посвећено Савином одласку у Никеју ради добијања аутокефалије за СПЦ, увидећемо колико је разложно и рационално било његово сагледавање незавидног положаја српске Цркве у јурисдикцијској потчињености Константинопољу и, на темељу те прецизне „политичке“ дијагнозе, смела одлука да се затражи пуна самосталност за своју архиепископију!

Као светски човек, Србин и стваралац у свом времену, Свети Сава блиставо је доказао како је могуће бити искрени хришћанин, припадник свог народа и делатник у задатом, несавршеном, али једином могућем и реалном свету. Делујући за, а не против… Разрешио је тешко разрешиву усудну разапетост Цркве која, по Христовим речима о његовом царству, „није од овога света“, а мора живети у овоме свету. А то је изазов сваког историјског времена. Нашег можда и више од било којег претходног. Следити тај високи идеал пуноће Логоса у ово време обездуховљености и свеопште сумње у смисао егзистенције изнад равни пуког физичког преживљавања и задовољавања телесних потреба и претежно ниских порива никако није лако (а када је било?), али му треба истрајно тежити. Такав избор представља једини изгледан пут ка мети за српски, али у бити и сваки други православни народ који, истовремено остајући привржен универзалном систему вредности и јединствен у свом идентитету, жели да буде добар и поуздан, уважен сусед у окружењу и да се активно и равноправно укључи у бурна и изазовна збивања на планети. Сарађујући са свима, а остајући свој.

Може ли се у томе успети? Многи нас уверавају да не може, да се свет из основа променио, да је боље да заборавимо на Светог Саву и не оптерећујемо се, како воле да кажу, назадним верским и националним митовима. Има ли одиста разлога да се тако, у светосавском заједништву духа и културе, које је изнад догађајне историје и њених повремених и привремених заокрета, самосвесно, достојанствено и реалистично не настави кретање данашњим и сутрашњим светом и временом, ван којих и без којих ниједно у себе затворено и фрагментарно национално прегнуће нема изгледа на успех? Уверен сам да нема. Често се вајкамо да, за разлику од неких срећнијих народа, немамо ону дубинску, прећутну националну стратегију која не мора бити записана на хартији. Одговарам им да имамо светосавски образац, а остало је на нама.

Када је реч о националној стратегији и заједништву, како разумети деловање „друге Србије“, тај проблем велике располућености, која можда народ не заокупља, али коју политика злоупотребљава?
– Пре неколико година наш познати писац Душан Ковачевић објавио је књигу Двадесет српских подела. Непосредно по излажењу привукла је одређену медијску и читалачку пажњу, али је, како ми се чини, пребрзо заборављена. А требало би да је сваки Србин држи на ноћном сточићу и бар нешто из ње сваке вечери, ако не прати неки ријалити шоу, пре спавања прочита како не би сасвим мирно и спокојно спавао, пошто се током дана у вези с нечим, најчешће политичким, жучно расправљао и непомирљиво свађао с неким другим Србином. Ковачевићева дијагноза српског свађалаштва и подела, на начин својствен стваралачком рукопису овог писца, духовита је и сатирична, али и веома озбиљна и могла би бити поучна, па и лековита. Све поделе које Ковачевић региструје у мањој или већој мери и данас су актуелне, отворено или латентно, с тим што се све оне некако сублимирају у тези о, претпостављам, „двема Србијама“. Наиме, говори се о „другој Србији“, па је логично да постоји и нека „прва Србија“. Она се, ваљда, подразумева и не помиње, али се „друга“ могла диференцирати само у односу на некакву „прву“.

Да ли је самим тим нужно сврставање, избор, груписање, окретање, припадање „изабраној Србији“? Какав је ваш став?
– Пошто ми оно што се манифестује као „друга Србија“ није блиско, требало би да припадам првој, али ја то не сматрам потребним и не желим, јер једноставно осећам да припадам, просто напросто, Србији. Верујем, можда оптимистички и наивно, да се тако, упркос привидима који се у јавној сфери настоје створити, осећа већина грађана која се не поистовећује са „другом Србијом“ или их теме ове унутарсрпске поделе не дотичу.

Е сад, питате ме шта мислим о постојању „друге Србије“. Мислим да је оно лоше и штетно по наш народ, али нажалост данас и реално, као можда и најоштрија подела која га разапиње. Уопштавања сложених друштвених појава, а и појава уопште, по дефиницији су и погрешна, јер ван себе нужно остављају знатан део стварности, али на њих смо понекад, посебно у оваквим разговорима, просто принуђени. Формацију „друга Србија“ доживљавам као изворно вишеструко хетерогену групацију људи са заједничким садржатељем односа према сопственој националној, српској припадности, који не иде даље и дубље од податка у личној карти, пасошу или, у најбољем случају, пописној рубрици. Пошто то већ јесу, ако јесу, подносе да статистички буду Срби, али би у већини могли бити и било шта друго, јер национални идентитет доживљавају као старомодну, ограничавајућу и оптерећујућу препреку утапању у пуну светскост, за коју држе да је у духу времена и општечовечанског прогреса.

Њихова прогресивност је, међутим, од оне врсте којој је припадао и комунистички интернационализам у титоистичкој алотропској модификацији, а с којим многе (никако све) припаднике „друге Србије“ не повезује само идентична идеолошка матрица већ и дубинске споне много реалнијег континуитета. Од истог су материјала и њихова демократичност и толеранција, а о истинском прихватању растерећеног плурализма да и не говоримо. Представници „друге Србије“ неће, наравно, нипошто признати либерално пресвучени вредносно-идеолошки континуитет с тим бољшевичким типом (противсрпског) једноумља, али их њихов однос према одређеним појавама и темама уверљиво одаје. Посебно их реактивно покрећу, све до раздражљивости, три тематска подручја: друштвена улога Српске православне цркве, перцепција процеса разбијања Југославије и ратова који су га пратили, с пројекцијом уназад, до симптоматичног сагледавања и вредновања феноменологије Другог светског рата, а онда и сваки корак усмерен ка институционализацији српске културе памћења.

Промишљајући поменуту „прогресивност“ и „раздражљивост“, како бисте одредили најдубље суштину ове групације коју именујемо као „друга Србија“?
– За „другосрбијанштину“ је, укупно узевши, карактеристична изразита неисторичност, тј. искључивање димензије историјског контекста, прошлог и садашњег, а и могућег будућег, из аналитичког поступка и начина извођења закључака, праћених експлицитним или имплицитним вредносним судовима. Једном речју, догматизам. Примера ради, првосвештеници „друге Србије“ своју Библију, Филозофију паланке Радомира Константиновића из 1969. године систематски настоје да ослободе било какве могуће историјске контекстуализације, иако она носи знатан „идеолошки садржај, набој и потенцијал“ послератне епохе и режима комунизма, како је то у Духу самопорицања убедљиво разложио Мило Ломпар. Константиновићев манифест за следбенике је „свети текст“ који лебди изнад времена и простора, употребљив увек кад треба ошинути по нашој/српској „паланци“. Ту бисмо, међутим, морали бити опрезни, јер би се нека својства која свакако озбиљан аутор Константиновић приписује „паланци“ могла применити на њих. Тако он, на пример, сматра да је нормативни теизам „паланке“ заправо „један атеизам, и то атеизам којим филозофија паланке потврђује да је бог за њу само функција, стављање у службу њених норми, бог социјалног живота“, без икакве метафизичности. А „друга Србија“ је, знамо, изразито атеистична, па и антитеистична, у служби свог нехришћанског/постхришћанског, глобалистичког „бога“. Није ли такав став неупитног следбеништва у бити паланачки? Разликују се само богови.

Текстови, као и појаве и догађаји, морају се читати, тумачити и разумевати у контексту. Иначе могу да заведу, буду злоупотребљени, али и да се освете. Чак су и муслимани, за које је Куран неприкосновена Реч Божија, у једном тренутку осетили потребу да установе теолошку дисциплину названу Наука о разлозима спуштања, тј. објављивања појединих сура и ајета, како би њихов смисао објаснили полазећи од историјских околности тренутка у коме је Алах одлучио да пошаље Знак својој заједници. Истински верујем да свако има право на своје уверење и на његово слободно саопштавање, па тако и они који се осећају припадницима „друге Србије“. У том погледу за мене њено постојање не представља никакав проблем, али ми сметају искључивост, арогантност и умишљена интелектуална супериорност приличног броја њених најгласнијих протагониста, као да поседују апсолутну истину која подразумева и моралну превасходност.

Недавно је лист Данас пренео констатацију једног истакнутог „другосрбијанца“: „Неостварен сан ове власти је комуникација на равној нози са личностима које представљају интелектуалну елиту ове земље.“ Да ли сања и какве снове сања ова власт уопште ме не занима, поготово у разматрању феномена „друге Србије“, јер га не сагледавам политички, у бинарној дихотомији „власт-опозиција“, пошто у редовима опозиције има странака које не припадају „другој Србији“, а ни неки у привидно монолитном фронту власти нису баш имуни на све „другосрбијанске“ идеје и особине. Занима ме на основу каквих мерила се утврђује припадност интелектуалној елити Србије и ко је властан да врши такву селекцију? Да ли су једноумље и препотентност неких истакнутих „другосрбијанаца“ довољни да они и њихови истомишљеници за овај народ стварно буду савремена елита, а истовремено на њега гледају са висине? Јер Србија је, као и свака друга нација, увек имала и треба да има репрезентативну елиту, при чему је нужно разликовати стварну елитност од надобудног, самопроглашеног елитизма.

Иако не учествујем у медијским политичким надметањима, немам баш најбоља искуства с појединим представницима „интелектуалне елите“ с насловне странице листа Данас. Један од „другосрбијанских“ корифеја, иначе универзитетски професор и мој давнашњи познаник, чији ми је славни отац био учитељ, колега и пријатељ, можда и зато што га је делимично скривала заштитна маска, у мимоходу ми је на пешачком прелазу сочно опсовао мајку. Поносна, а Младићевим муралом у нашем комшилуку „осрамоћена стара Београђанка“, како се представила, иначе новинарка млађих средњих година, и то пред зградом у којој станујем од 1962, рече ми да сам „бедна амеба“. Стрепим од неког наредног случајног сусрета, иако међу људима којима идеје „друге Србије“ нису стране имам добрих пријатеља и коректних колега, па се и надам да сви мостови у овом штетном унутарсрпском расколу ипак нису порушени.

***

Ако се некритичка и никаквим хуманим мерилима „припитомљавана“ фасцинираност моћима алгоритама да обраде огромне количине података буде и даље експоненцијално увећавала, неће ли далеки исход бити онај који, као фантастичну могућност, пројектује израелски мислилац Јувал Ноа Харари у свом светском бестселеру индикативног наслова Хомо Деус (Човек Бог), да ће „датаизам“ (теорија апсолутизовања података) „с хомо сапиенсом урадити исто што је хомо сапиенс урадио са свим осталим животињама“. Ако високоинтелигентни алгоритми загосподаре људским мозгом, „посматрано с освртом уназад, испоставиће се да је човечанство било само један таласић у космичком протоку података“. Заиста, изгледа невероватно и чудовишно. Али зар нису тако савременицима изгледале и Орвелове „историје сутрашњице“ – каже Дарко Танасковић, српски филолог оријенталиста, исламолог, универзитетски професор, књижевник, преводилац, дипломата и наш саговорник, који у наставку разговора за Печат промишља низ тема везаних за актуелне националне и глобалне проблеме.

Међу најпозванијима сте за разговор и критичко процењивање односа Србије и Свете столице. Какви су односи две државе данас?
– Увек је незахвално и ризично упуштати се у разматрање теме односа између Србије и Свете столице, јер и кад су формално раздвојене, у њима су нераздвојиво спрегнуте државна/политичка и црквена/духовна димензија. Као амбасадор, шест година сам у Ватикану представљао државу СРЈ, Државну заједницу Србија и Црна Гора и, најзад, а суштински увек, Србију. Био сам акредитован као представник државе код Свете столице, такође државе, и у том погледу све је било јасно. Проблематика међуцрквених односа није била у мојој надлежности, али су се у билатералним пословима снажно осећали импулси који су долазили из динамике у сфери дијалога и сарадње Српске православне цркве и Католичке цркве, како оне на бившем југословенском простору, тако и Римске курије, а и ставова православља према католицизму уопште.

Може се, дакле, рећи да се дипломатско службовање при Светој столици разликује од деловања у билатерали с другим државама или у мултилатералној сфери. Та разлика произлази из двојног бића Свете столице, која је истовремено светска „престоница“ католицизма и држава с пуним међународноправним субјективитетом. Многе значајне области дипломатског деловања у структури билатералних односа (класична политика, економија, безбедност, конзуларни послови…) једноставно не постоје у међудржавним односима са Светом столицом. Упознао сам више изванредних и искусних дипломата појединих земаља који се нису снашли у Ватикану, јер нису разумели специфичну природу папске дипломатије. С друге стране, посланички мандат при Светој столици прави је професионални и животни поклон који доноси много драгоцених увида и сазнања о најзначајнијим питањима савременог света. Ватикан је јединствена дипломатска осматрачница. Ту се може много сазнати и научити, ако је дипломата спреман да се у пуној мери ангажује на свим пољима која му се у Ватикану отварају и да се посвети ономе што је један мој колега срећно крстио „церебралном дипломатијом“.

Шта је током дипломатских активности у Ватикану оставило посебан утисак на вас?
– Као пример једног по свему изузетног дипломатског, али никако само дипломатског искуства, могу навести, рецимо, аудијенцију ради предаје акредитива код папе Јована Павла II, 2002. године. Осећао сам разумљиву трему, неки необичан немир, али ме је чудесно смирио поглед на Ел Греков портрет Христа поред улаза у папску библиотеку, очију молитвено управљених ка небу. На личном искуству сам, ето, спознао катарзичну моћ истински велике уметности. Папа је у то време већ био озбиљно болестан и телесно занемоћао, али духовно неумањено прибран и луцидан, што сам закључио на основу трију питања која ми је током разговора поставио, а од којих се прво односило на процену да ли је за албански национални корпус битнији интегративни фактор национална или верска одредница, да би ме потом питао шта се дешава са бившим председником Слободаном Милошевићем, а кад сам му рекао да је он, како је и њему вероватно познато, изручен Међународном суду у Хагу, са неодобравањем је завртео главом и кратко приметио: „То није добро. Председнику није тамо место.“

Најзанимљивије је било треће питање. Занимало га је какво мишљење међу бившим Југословенима, после распада заједничке државе, влада о маршалу Титу. Саслушавши мој нешто дужи покушај одговора и објашњења, рекао је само: „Да, да… знали смо ми њега добро. Више пута је био овде код нас.“ А познато је да је Тито само једном званично посетио Ватикан и састао се папом Павлом VI 1971. године, као и да је, како пише Јоже Пирјевец, августа 1944. године „туристички“ посетио Рим, укључујући Цркву Светог Петра. Међу историчарима су изношене спекулације да је долазио још неки пут, али за то нису пронађене веродостојне потврде. Кад сам папину опаску саопштио једном од најбољих познавалаца југословенско/српско-ватиканских односа, колеги и пријатељу Драгољубу Живојиновићу, слегао је раменима: „Наука зна за само једну посету, али ако папа каже…“ Навео сам ово сећање као одабрану илустрацију за широк спектар посебних сазнања до којих се може доћи током дипломатске службе при Светој столици. Узгред, надбискуп Пјерлуиђи Челата, некадашњи папски нунције у Словенији и у Турској, с којим сам се добро упознао, био је лични секретар папе Павла VI у време Титове посете, па сам и од њега понешто занимљиво дознао…

Ваше дипломатске активности укључивале су и посредовање између СПЦ и Свете столице…
– Наравно, као што рекох, дипломатска мисија у Ватикану, као подразумевано сапутништво, укључује и праћење, ради пружања логистичке и друге подршке, дијалога између СПЦ и Свете столице. Као недовољно обавештени лаик нисам позван да дајем поуздане судове о проблематици међуцрквених односа, тако да ћу у овом разговору изнети само своје претпоставке и утиске.

Дијалог и сарадња између Српске православне цркве и Свете столице највише се крећу тереном животних и практичних питања која се односе на положај Католичке цркве и верске заједнице у Србији, саживот у верски мешовитим срединама, као и на однос државе према црквама и верским заједницама уопште. На овом плану се интереси већине цркава и верских заједница у много чему поклапају (нпр. у вези са наставом религије у школама, обављањем верске службе у војсци, реституцијом имовине национализоване после Другог светског рата, социјалним статусом свештеника, као и доношењем закона којима се задире у нека битна етичка питања…), па оне остварују веома успешну сарадњу у заједничком наступању према држави. На политичком плану, СПЦ, као и држава Србија, настоје да утичу на Свету столицу да задржи став непризнавања „Косова“ и да искористи свој ауторитет код Католичке цркве у Хрватској и код хрватске државе како би се побољшао тежак положај тамошње православне/српске мањине.

Теолошка и еклисиолошка питања се ређе разматрају, јер нема никаквих изгледа да доктринарне разлике између православног и католичког тумачења појединих догми буду ублажене, релативизоване или превазиђене, што важи за католичко-православни однос и екуменски дијалог уопште. Ипак, има покушаја да се отворено разговара о спорним питањима, тако да се теолошки дијалог не може сматрати затвореним. Постоји и Свеправославна комисија за дијалог са Католичком црквом, чији је у име СПЦ члан угледни владика Иринеј (Буловић). Ако се стварно жели, увек има о чему да се разговара, без намере да се саговорник по сваку цену убеди у исправност свог става.

Ево једног, по свему изузетног примера: приликом посете делегације Светог архијерејског синода СПЦ Светој столици, ради потписивања споразума о сарадњи СПЦ са Папским Латеранским универзитетом (2003), почивши митрополит Амфилохије (Радовић) и владика Иринеј (Буловић) водили су изузетно занимљив и садржајан разговор о најделикатнијим теолошким темама, укључујући и смисао папског примата, са тадашњим префектом Конгрегације за доктрину вере, кардиналом Јозефом Рацингером, потоњим папом Бенедиктом XVI. Кардинал Рацингер је том приликом изразио жаљење што за овај разговор није било више времена и радовао се његовом наставку у Београду, куда је крајем исте године требало да путује. У међувремену је постао папа.

Најзад, не бих био до краја искрен кад не бих поменуо и једну мање пријатну, али изгледа неизбежну страну дипломатског службовања сваког Србина при Светој столици. Услед тврдог антикатоличког става једне значајне и утицајне струје у светском и српском православљу („У историји човечанства постоје три главна пада: Адам, Јуда, папа“ – Ава Јустин Поповић), као и тешких огрешења знатног дела католичког клера и верника о српски народ, нарочито током Другог светског рата, те континуиране ватиканске опструкције српске државотворности у прошлости, све до незавршене најновије, свако ко на било који начин остварује контакте са Светом столицом и Католичком црквом постаје сумњив и неретко бива изложен „рутинским“ оптужбама за „папизам“, „екуменизам“, тежњу „унијаћењу“ итд. Иако ни ја нисам био поштеђен, држао сам да ме то стварно не погађа, јер сам радио по савести и, уверен сам, у државнонационалном интересу.

Корисно је свакако што је у једном од претходних бројева Печата објављен исцрпан разговор са угледним и утицајним митрополитом Руске православне цркве Венијамином (Пушкаром), под насловом „Сусрет са папом није мала саблазан“. Лакше ми је ипак при души што сам се по службеној дужности срео са тројицом папа, кад су већ на исти начин „згрешили“ и не баш малобројни православни поглавари и архијереји, попут васељенског патријарха Атинагоре, московског Кирила и нашег почившег митрополита Амфилохија, а сећам се и колико се патријарх Павле својевремено обрадовао кад је чувени милански кардинал Мартини одлучио да свој 75. рођендан прослави у Београду и да га том приликом с високим поштовањем походи. Та ваљда су и ови поменути и многи непоменути архијереји неки православци… Обрадовао сам се кад сам у опсежном и студиозном предговору Владимира Димитријевића у књизи Олге Николајевне Четверикове Изопаченици или ко стоји иза Ватикана (у којој је папа Франциско представљен као архиизопаченик) прочитао да „треба остати на путу Светог Саве, који је пут Господњи. И другог нема“. Слажем се – НЕМА!

Како видите расположење и духовност наше младе генерације? Уочава се да млада и средња генерација поседују потенцијално продуктивни цинизам, као својеврсно раскршће с којег може да се скрене у нихилизам, у деструкцију, али и у изградњу нових парадигми ка живој и здравој традицији!?
– Уколико старији човек жели да задржи објективност просуђивања, а нарочито процењивања, непрепоручљиво је да се изјашњава о стању млађих нараштаја. Пре свега, питање је колико из перспективе својих представа, животних искустава и обавештености о њима уопште може да разуме младе. Ипак, како је непобитна истина садржана у изреци „на младима свет остаје“, што је у овој ствари једина извесност, неизбежни су размишљање и разговарање о онима којима припада будућност, а који су, не заборавимо то, наша деца и унуци… У расуђивању о младима старији су склони неколиким стереотипима. Сматрају, углавном, да је у време њихове младости све било боље и нормалније, а да је садашња омладина у много чему искварена и непоуздана у погледу друштвене и историјске одговорности коју треба да понесе у суочавању с озбиљним изазовима савременог света. Милан Ракић је још почетком века осећао притисак таквог неповерења и написао чувену песму На Газиместану, којој се ваља што чешће враћати. Иако је спевана у контексту конкретних српских прилика, мислим да се може сматрати и општим одговором на сумње старијих у способност и спремност младих да одговоре задацима који им усуд доноси, без обзира на њихову природу и тежину.

Сасвим је сигурно да је у време нашег одрастања и стасавања, у мом случају првих година после Другог светског рата, много тога било другачије, а велико је питање да ли је баш све тада било и боље. Можда је најтачније рећи да нешто јесте, а нешто и није. Непорециво је, на пример, да нам је младост, укупно узевши, била спокојнија, здравија, друштвенија и са мање непосредних претњи животу у непосредном окружењу. Ставили бисмо цигле као голове и сатима играли фудбал на улици, а зими се на стрмим улицама безбрижно санкали, док данас родитељи зазиру да пусте децу да се играју и друже на само неколико стотина метара од куће. О парковима да и не говоримо. Ово је само један аспект различитости између тадашњих и садашњих прилика, али је у ширем и општијем смислу метафоричан.

С друге стране, убрзани научни, технолошки, комуникацијски и цивилизацијски напредак човечанства ставио је младима на располагање могућности обавештавања о појавама и збивањима, као и упознавања света, што само по себи не мора значити и његово разумевање, о каквима ми нисмо могли ни сањати. Без улажења у појединости, за шта овај разговор није прилика, може се рећи да је кибернетичка револуција за само неколико деценија до непрепознатљивости изменила планетарну ситуацију човека и променила карактер међуљудског општења. Сећам се колико је занимања, али и неверице, изазвала пророчка књига Норберта Винера Кибернетика и друштво, са поднасловом „Људска употреба људских бића“, написана 1954, а код нас 1964. године објављена у чувеној Нолитовој библиотеци „Сазвежђа“.

Рачунаром сам опрезно почео да се служим крајем деведесетих година прошлог века, а данас се чак и мени живот без њега чини незамисливим. За младе је од најранијег детињства сајберсфера домаћи терен, којим се суверено крећу, а њихов свет је све мање универзум, а све више метаверзум, са превлашћу виртуелног над стварним, што не буди баш најсветлије слутње. Али то је реалност од које се не може побећи, па јој се морамо прилагођавати, али уз настојање да се у њој, онолико колико је то највише могуће, сачува животно и духовно неопходна мера људскости. Да не премину баш све врлине које су се у антици називале кардиналним. Иако га оне углавном нису свесне, тај тежак подухват предстоји садашњој младој и средњој, а и свим будућим младим генерацијама.

Решење није у томе да се, рецимо, како с разлогом предлажу неки забринути стручњаци, деци до одређеног узраста забрани коришћење мобилног телефона, јер је таква забрана неспроводљива, већ да се у то коришћење уведу мера и нека когнитивна и етичка правила. Ако се некритичка и никаквим хуманим мерилима „припитомљавана“ фасцинираност моћима алгоритама да обраде огромне количине података буде и даље експоненцијално увећавала, неће ли далеки исход бити онај који, као фантастичну могућност, пројектује израелски мислилац Јувал Ноа Харари у свом светском бестселеру индикативног наслова Хомо Деус (Човек Бог), да ће „датаизам“ (теорија апсолутизовања података) „с хомо сапиенсом урадити исто што је хомо сапиенс урадио са свим осталим животињама“. Ако високоинтелигентни алгоритми загосподаре људским мозгом, „посматрано с освртом уназад, испоставиће се да је човечанство било само један таласић у космичком протоку података“. Заиста, изгледа невероватно и чудовишно.

Али зар нису тако савременицима изгледале и Орвелове „историје сутрашњице“?
– У разматрању духа младе и средње генерације без сумње вам помаже и чињеница да сте као родитељ и као професор деценијама били у прилици да проматрате стасавање младих нараштаја! Као вишедеценијски универзитетски наставник, али и родитељ који се увек трудио да, колико може, разуме своју децу и њихове вршњаке, осмелио бих се да изнесем свој утисак о стању духа великог дела младе и млађе средње генерације. Чини ми се да се то стање може одредити управо поменутим појмом – потенцијално продуктивни цинизам. Млади су, наиме, цинични, јер су просечно добро информисани, барем на нивоу широке доступности разноврсних података у, како се то данас каже, реалном времену, а непосредно су и/или кроз искуства, казивања и (не)расположења својих родитеља схватили испразност и неделотворност, а често и лажљиву погубност свих наводно спасоносних идеолошких „истина“ и политичких предводништава која су лидерски преузимала одговорност за наше судбине. Они су махом постали имуни на такве приче и на све гледају са начелном скепсом која иде до априорног, ироничног одбацивања.

Зашто њихов цинизам сматрам потенцијално продуктивним? Зато што би он могао бити здрава основа да са раскршћа на коме се (и они и свет) налазе крену конструктивним путем неоптерећеног изграђивања једне нове, своје парадигме за будућност, у духу налога савремености, али и уз ослањање на хумусно тле живе традиције. Постоји, међутим, и озбиљна, сасвим реална, а можда и већа опасност, да их посвемашњи цинизам и „антипротивност“ гурну ка нихилистичкој (само)деструктивности, разарању свих система вредности и препуштању линији мањег отпора у испуњавању празнине живота, укључујући и одавање разним пороцима, што им се са свих страна штедро и коруптивно нуди.

Старији се сећају демагошке Титове пароле: „Народ који има овакву омладину не мора бринути за своју будућност“. Мислим да има сасвим довољно разлога за бригу, али и за опрезни оптимизам, јер су нека најновија социолошка истраживања показала, а то је и мој утисак, да је садашња генерација двадесетогодишњака и тридесетогодишњака после дужег времена прва која је просечно конзервативнија од својих родитеља. А и то је већ нешто…

Извор Печат (Мила Милосављевић)