Да нам је Лавров пријатељ, не би ни покушавао да дође!

Овако резонује једна запажена министарка, ваљда да би се тако препоручила за премијерку.

Ако се погледа начин како су о целом случају извештавали медији, претпоставка је да би запажену министарку имао ко подржати и као кандидаткињу за нову, вишу позицију.

Ноторни Тим Џуда чак је открио, из поузданог извора подразумева се, како Сергеја Викторовича у Београд нико није ни позивао. Самопозвао се! Ваљда и због чињенице да више не може нигде летити, списак држава које је посетио од ескалације кризе у Украјини ионако је „прилично јадан“, и то су нам објаснили. Београд је свет, важно је било Лаврову да дође, тако доказује и да је Русија свет.

Што је у међувремену преговарао са Кинезима, Индијцима, Арапима, Турцима, то нема везе. Они нису свет! У свет се рачунају само територије западно од руских граница.

Хистерија око планиране посете шефа руске дипломатије, која се у појединим тренуцима „преливала“ у неконтролисане изливе беса, одавно није виђена у јавном простору. А у српском јавном простору могло се претходних година и деценија видети баш свашта.

Чему то? Са каквим разлогом?

Планирана посета била је радног карактера, према јавно доступним подацима – требало је разговарати о читавом низу отворених ставки. Пре свега, како одржати висок ниво билатералне сарадње у новонасталим околностима.

Најакутније је питање енергетске безбедности, још и кредита за изградњу железничке инфраструктуре са којим услед раста цена неће моћи да се заврши све што је планирано, а за српску привреду отвара се и нова шанса да замене западне понуђаче на руском тржишту, али уз додатак да за реализацију те шансе постоји велики број препрека.

Из овога произлази како је Србија више заинтересована за радни део разговора него Русија.

Што се протоколарног дела посете тиче, око тога јесте била заинтересованија Русија.

Лавров би постао први инострани званичник високог ранга који се срео са председником Србије након његове инаугурације. Уз то, симболички, још једном би показао да је Русија актер важан за европску безбедност.

Постоји још једна ствар која се самом најавом посете проверавала: ко је колико спреман да иде у супротстављању Русији? Односно: ко је колико самосталан да доноси одлуке?

Одлука Бугарске, Северне Македоније и Црне Горе, сасвим сигурно, није „из њихове главе“. Забране службених прелета и пролазака хуманитарних конвоја једноставно се не успостављају. У дипломатској пракси то је реткост.

Показало се да Бајденова администрација и евробирократија не хају много за добру дипломатску праксу, те да ће упрегнути све источноевропске вазале да се супротставе Русима до последњег Бугарина, Македонца и Црногорца.

Исто као што ће водити рат до последњег Украјинца.

Ова ситуација показала је да за Русе, осим Србије и придодате Републике Српске, нема неког снажнијег ослонца на Балкану када је реч о званичним политикама и политичким елитама. И то је значајно у контексту дефинисања нове спољнополитичке концепције и утврђивања нове регионалне стратегије.

Неке сумње су потврђене, неке давно конструисане илузије развејане.

За даље руске планове на Балкану слика се разбистрила. Исто као што се разбистрила и за остале незападне екстерне чиниоце балканске регионалне безбедности. Није то нешто што нису знали или са великом вероватноћом остварења предвиђали, само је сада добило коначну потврду.

У Софији, Скопљу и Подгорици олако се прешло преко два важна детаља. Прво, сукоб у Украјини може трајати још годину или две, али након њега мора уследити мир који ће трајати најмање деценију или две. Или чак дуже!?

Наравно, каквог ће мира бити и по којим правилима зависи и од исхода сукоба, а када је о сукобу реч – ту баш и не стоје ствари добро за западне савезнике, без обзира што њихови водећи медији свакога дана улепшавају слику о стању на терену.

Овако грубо и недипломатски отписивати Русију из калкулације може се вратити као бумеранг када се буде преговарало о миру. Јер, о миру неће преговарати ни Бугари, ни Македонци, ни Црногорци, њих ту нико ништа неће питати као ни већину Европљана.

А што се Руса тиче, посматрајући историју њихове дипломатије, треба рачунати како ће на све ове увреде и саплитања вратити са каматом, пре или касније. Стрпљења им никада није мањкало, а памћење их добро служи.

Друго, сукоб у Украјини може бити тек први у низу озбиљних који ће преобликовати међународне односе у наредним годинама. И ти потенцијални будући сукоби, на Блиском истоку и у источноазијском ареалу, такође ће подразумевати учешће НАТО и ЕУ на овај или онај начин, самим тим и захтевати изјашњавање и реаговање источноевропских вазала.

Јесу ли сви спремни на заоштравање реторике, а затим и предузимање активних мера против рецимо Кине, Турске, Ирана? И ту се листа потенцијалних непријатеља не завршава.

Америчка логика потеза које вуку произлази из њихове идеје о „великом ресету“, само је за европске чланице НАТО проблем у томе што и даље не препознају све циљеве и тактичке замисли те стратегије. Дакле, није у питању процена могу ли Американци зацртано остварити и у овом глобалном сукобу победити (о чему се свакако мора разговарати), већ не постоји ни сазнање шта се заправо одиграва.

Уместо тога, бесомучно се понављају тезе о Русији и Путину. Као део тог бесомучног понављања организована је и кампања против Сергеја Лаврова и његовог доласка у Београд. Са невероватном аргументацијом и сомнабулним образложењима, са тим да су у њу укључени не само министри из околних НАТО – држава, већ и појединци из српске власти.

Мислећи да се тако препоручују за нове синекуре, пожурише да у томе учествују. Нису схватили да се хватају у коло које ће се све брже кретати и из којег ће један по један испадати.

Ново престројавање у међународним односима није батина са једним, него са два краја. Отказивање посете Сергеја Лаврова није неки епохални проблем за Русију, није чак ни велики проблем за Србију, мада се током радног дела посете могло разговарати о неколико озбиљних ствари, али је у коначном – улазак у безизлазну позицију за оне који су у томе непосредно учествовали.

Са вазалима нико не преговара, њима се испостављају коначна решења. Како када се говори о политичким елитама, тако и када се говори о појединцима.

Олако квалификовање и учествовање у хистеричној кампањи имаће велику цену.

Ко не верује у то – нека се распита у Украјини. Тамо се свашта може научити.

Извор Sveosrpskoj.com