ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ: Чуварка топлине дома у бодљикавој жици

Одлазе старице, каже тихо владика рашко-призренски Теодосије у препуној малој цркви манастира Гориоч код Истока у Метохији. Испраћа се игуманија Марта, његова мајка, која се упокојила у свом манастиру где је провела више од две и по тешке деценије.

„Није нас толико учила речима, колико својим примером, својим делима. Све оно што је подвигом, молитвом, постом и бдењем задобила од Господа, то је делила са нама и са својим најмилијим и са сестрама са којима је делила све, овде у манастиру”, рекао је владика Теодосије.

Почиње литургија и опело, дошао је свет са разних страна, највише Метохијци из Бања, Сувог Грла, Црколеза, Гораждевца који нису напуштали свој завичај. Стигли су, упркос нестабилној ситуацији, и неки расељени из централне Србије и Црне Горе, али се ипак чини да је најтврђа веза између Срба повратника, ове светиње и монахиња.

„Сви смо плакали васкршњег дана 2002. године, био је то наш први одлазак у манастир после рата. То је онај чудни тренутак када у бодљикавој жици осетиш топлину дома и саосећање за глад и изгубљену слободу”, каже Соња Вуковић, педагог из повратничког села Осојане. „Хранили смо се у народној кухињи – јели смо неумерено и стидели се своје глади, а монахиње су биле пресрећне. Тиха и радосна мати Марта се, исто као и ја, жалила на хладноћу и увек говорила да се Богу молимо.”

Игуманија Марта (рођена 1942.) се по свему уградила у монашки свет великих жена које су чувале ову светињу од пропасти и запуштања.

Она је у тај свет ушла у тренуцима када је цркви на Косову и Метохији било најтеже, баш као што су то радиле у најтежим временима знамените игуманије Пећке патријаршије, Девича, Грачанице и Сопоћана.

„Монахињу Марту, можда, осењује као личност то да она слуша све и чује све, али као да једва чека да спусти главу на груди и да ослушне глас Онога за ким је кренула одавано”, рекао је у беседи епископ новобрдски Иларион, изасланик патријарха Порфирија. Владика Иларион је годину дана био игуман у Манастиру Гориоч, који је задужбина краља Стефана Дечанског. Свети краљ га је саградио и посветио Светом Николи у знак захвалности што му је вратио вид. Саграђен је на једном од најлепших видиковаца Метохије. Између окомитих планина и најпитомије равнице у коју се сливају богати извори воде, смештена је мала црква којој су вековима служили духовници и народ овог краја.

На улазу још стоје трагови осматрачнице шпанских војника Кфора ранијих чувара манастира, а из беле трафике провирују косовски полицајци задужени за безбедност храма и људи.

На том месту, окруженом зидовима, између неба и земље све је скромно, чисто и уредно. Са разгранатог стабла, испод које је постављена богата трпеза, пада лишће. Једна од пет сивих мачака покушава да ухвати велики липов лист ког носи ветар.

Опело је испред храма, игумани и игуманије косовских манастира, свештеници и гости стоје у првом реду, иза њих је група италијанских војника и официра Кфора са свећама у рукама и црвеним береткама у џеповима.

Црне мантије и зелене маскирне униформе испраћају игуманију Марту, испраћа је њен свет и њена породица, испраћају је слике немирног Косова и Метохије у које је уградила себе и своју тиху молитву.

„На таквим људима овај свет почива”, понавља владика Иларион.