Чувајте се Аналене Бербок, или: Да ли ће „Лидл“ и „Кока-кола“ да буду главни уредници Србије

Ако наши западни добротвори прибегавају и економској изнуди да би медије у Србији уредили сходно својим потребама, зашто није нормално и да Немачка учествује на изборима у Србији

Постоји доста безболна метода да се утврди шта може да нас снађе пре него што постане довољно касно, а почива на питању које делује банално само зато што је одговор на то питање савршено јасан.

Наиме, да ли је посао Аналене Бербок, министарке спољних послова Немачке, да ради за добро Србије, или за добро Немачке, то јест оних који управљају Немачком? При чему се подразумева да (ваљда) знамо јако добро колико је зла свима нама учињено зарад добра Немачке; у протеклих век и по вероватно да нема много породица у српском свету које нису више или мање страдале у то име… Нисмо ми тако бирали, али, шта сад можемо осим да се суочимо с таквом реалношћу.

Ако је, дакле, одговор на поменуто питање – чему служи Аналена Бербок, нама или њима – очигледан свима који су разумни макар за толико да нису лишени пословне способности, онда и све што она у том својству саопшти мора да се разуме на основу поменутог закључка да њихово добро није и наше, већ напротив.

Е, сад, кад тако поставимо ствари – уместо онако наглавачке, кад нам објашњавају да смо сви нека породица, као да се не сећамо да је још 2004. један бриселски званичник кроз смех признао магазину ”Економист”: ”Једном кад нека земља аплицира да се прикључи Европској унији, она постаје наш роб.” – кад се дакле суочимо са оваквом реалношћу да нас сматрају робљем те да сходно томе оно што је добро за Аналену Бербок није добро и за нас, јер смо им још 1941. поручили да је боље гроб него роб, изузимајући квислинге, стичемо и драгоцену прилику да схватимо шта то она у ствари хоће од нас. И чему можемо да се надамо заузврат.

Укратко: ничему. Поготово ничему добром, а овог уторка из Словеније Аналена Бербок нам је издиктирала и детаље тога ничег доброг; ђаво се ионако крије у разним детаљима.

У Европи, поручила је као некакав ауторитет, ”не може бити сивих зона”. ”Јасно је да не можете седети на две столице истовремено”, напоменула је поводом односа Србије и Русије. И у свем том контексту нагласила, као да хоће да нас застраши, а свакако је показала како је све повезано: ”Пажљиво пратимо изборе у Србији.” И још је додала да је ”изузетно забринута због најновијих дешавања, посебно у Србији, у вези са тенденцијама националистичке пропаганде”, а још је говорила ”и о притисцима на бираче и злоупотреби јавних функција и ресурса од стране Владе Србије”.

Што се пропаганде тиче – а после ћемо и о свему осталом што је споменуто – тако се удесило да је практично истовремено с цитираним негодовањем Аналене Бербок објављен и извештај двеју невладиних организација о прекиду финансирања ”дезинформација на Балкану”, уз поднаслов: ”Како међународни брендови подржавају руску агенду.”

Укратко, као што и само име каже, ово је настојање да се економском уценом изврши притисак на медије у Србији да промене своју уређивачку политику – идеја је да се западне корпорације као што су на пример ”Лидл” или Кока-кола”, које су и највећи оглашивачи, значи, најважнији извор прихода медија у Србији, натерају да се не оглашавају у медијима који нису по вољи аутора извештаја. Што је, наравно, у складу с оним што је претходно на исту тему имала да примети и Аналена Бербок око недопустивости односа Србије и Русије.

Аутори извештаја су, да их споменемо, уобичајени сумњивци, овог пута у виду ”Црте” коју финансирају америчка Национална задужбина за демократију (НЕД), УСАИД, немачки ГИЗ и тако даље, те Балканска иницијатива за слободне медије из Брисела – ето, наиме, колико је заиста балканска – која своје финансијере не спомиње онако транспарентно као Црта.

Као нарочита подвала се у овом случају, међутим, истиче околност да је у Међународном саветодавном одбору ове бриселске иницијативе за Балкан и Питер Хорокс за кога нас је компанија ”Јунајтед медија” 2019. известила да се прикључио уредничком одбору телевизије Н1; овај извештај о економској уцени медија у Србији, иначе, осим што захтева да се рекламама не финансирају медији који извештавају непрописно, садржи и препоруку да се рекламама финансирају медији који извештавају прописно. Наравно, као такви су идентификовани управо медији који припадају групацији ”Јунајтед медија” – немојте њима, дајте нама – а можда је и сувишно напомињати да нигде у оваквој препоруци да се изврши економско преуређивање медијске сцене у Србији по вољи Аналене Бербок и њој сличних није споменуто да се у свему томе крије и известан сукоб (пословних) интереса. На рекламе је у српским медијима, узгред буди речено, прошле године потрошено преко милијарду евра.

Што се пак тиче недовољне транспарентности која захваљујући томе подсећа на (предизборну) подвалу, приличну је пажњу изазвало откриће РТ Балкан да постоји веза између ”Прогласа” низа познатих личности и невладине организације Грађанске иницијативе која претходно није била обелодањена. Што није безначајно, имајући у виду предизборни карактер ”Прогласа” те листу донатора Грађанских иницијатива међу којима су, као и у претходном случају Црте, немачки ГИЗ, амерички НЕД, Сорошева Фондација за отворено друштво и томе слични ентитети који имају јасну (гео)политичку агенду…

Што се крију, ако немају шта да крију? Одговор је, наравно, очигледан колико и одговор на оно питање у чију корист (наше штете) ради Аналена Бербок.

А било би занимљиво утврдити и да ли су сви потписници ”Прогласа” обавештени у чије су још име то прогласили. И шта мисле о томе након што су добили прилику да то сазнају, тим пре што тамо има и заиста угледних појединаца чија су патриотска осећања несумњива. И, као таква, неспојива са било каквим, по правилу, кад је наша држава у питању, антидржавним деловањем америчког НЕД-а, немачког ГИЗ-а и осталих Сороша…

Елем, све ово настојање да се уценом и подвалом преуреди овдашња медијска и јавна сцена у интересу оних који све то и финансирају своју је и сасвим непосредну манифестацију добила пре неки дан у сусрету овдашње прозападне опозиције и Зелених Аналене Бербок у немачком Бундестагу који су им том приликом пружили јавну подршку.

Да утврдимо то једном засвагда, у складу с оним што смо већ приметили у односу на Аналену Бербок: не подржавају их они да би урадили нешто добро за Србију, него за њих. При чему се наше и њихово добро, као што је већ споменуто, међусобно искључују.

Уосталом, имали смо већ прилике да све то искусимо још са ДОС-ом, који је био исказ жеље народа да му буде боље а скончао је своју историјску сврху као израз заблуде народа да ће му бити много боље. Прецизније, као средство оних који су га и основали и финансирали – да би им обавио све оно због чега су га и основали и финансирали.

У овом конкретном случају, није Аналени Бербок стало да реши, на пример, питање злоупотребе власти у Србији, него саме власти у Србији и онога што ће урадити поводом оних питања двеју столица и сиве зоне у Европи које је споменула; да Бербок и њене послодавце брине било каква злоупотреба, не би ни Мило у Црној Гори владао онолико деценија. А све друго што се спомиње, ”обични” људи и њихови животни проблеми и све друго томе слично из устаљеног предизборног вокабулара, спомиње се само зато што бирачима добро звучи јер је такав биланс власти која, осим себи, није донела оно што је обећавала пре избора. Па су неки бирачи, као ономад у случају ДОС-а, склони да поверују у било која друга обећања. Чак и Аналене Бербок или овдашњих заступника њених интереса.

Читава интрига, наравно, састоји се у томе што вероватно чак ни она сама не верује да је њену вољу могуће спровести непосредно, тако што ће оно друштво које је примљено у Бундестагу ради демонстрирања подршке освојити већину у Скупштини Србије. Него им је реалнија, што не значи и да је реална, рачуница да своје фаворите ојачају таман у мери у којој ће власт бити ослабљена довољно да баш у њима мора да потражи подршку.

При чему то може да се оствари и на биралиштима и ван њих, нису гадљиви на било коју варијанту, ено, ”Дојче веле”, који нам сходно свом борбеном распореду жели исто што и Аналена Бербок, увелико објашњава како се у Србији ”избори краду пре избора” па ”неки већ најављују ’одбрану изборне воље’ на улици”…

С таквом перспективом у виду, и под условом да министарки спољних послова Немачке у опису радног места заиста није да заступа интересе Србије, елементарни нагон за самоодржањем, а то значи за отпор њиховим интересима, налаже да, кад будемо бирали, бирамо баш онако како она никад не би. Што значи да притисак са стране разних противника интереса Аналене Бербок макар мора да буде једнак притиску са њене стране.

У супротном ћемо, заиста, добити неку инострану корпорацију да нам све медије уређује по вољи америчког НЕД-а и немачког ГИЗ-а, и Аналену Бербок као министарку унутрашњих послова Србије. Да ли је то Србија коју можемо да поднесемо?