ЧИТАЊЕ ЈЕДНОГ ЖИВОТА: Поводом седамдесет година Владимира Путина

Када је дошао на власт, Русија је била на коленима – економски, културно и војно. Почео је полако да је подиже, и да своју земљу, Василису Прекрасну, ослобађа чари Баба Јаге, која је на Русе деловала доларом и Холивудом. Али тај бајковити подухват био је каткад херакловски тежак

УСветом писму јасно стоји: „Живот човеков је до седамдесет година, а код јачег до осамдесет година. Све преко тога је мука и невоља.“ Председник Руске Федерације дошао је до прве библијске границе. И вреди се загледати у његов живот, који је, у овом тренутку, један од најважнијих живота света – без обзира да ли неко воли или мрзи човека у Кремљу. Погледи милијарди људи усмерени су ка њему, и чини се да ће још бити тако. Јер рат је почео, и трајаће.
Унук Лењиновог кувара и син скромних совјетских грађана, који је понео судбоносно руско име (од крститеља Русије, кога су звали Сунце Јарко, до Иљича Уљанова, то име је имало велику семантичку носивост, и светлу и тамну), човек који је започео каријеру као припадник КГБ-а у тренуцима када је совјетска моћ била на врхунцу да би се, недуго затим, суновратила у расуло, Владимир Владимирович Путин нашао се на челу највеће државе света у часу транзиције светског поретка – или ка глобалном тоталитаризму, коначној инкарнацији западног Великог Инквизитора, или ка новом, мултиполарном почетку, у коме, како рече кнез Николај Трубецкој, неће бити „виших“ и „нижих“ цивилизација, него ће постојати само оне равноправне.

ОСЛОБАЂАЊЕ ВАСИЛИСЕ ПРЕКРАСНЕ

Када је дошао на власт, Русија је била на коленима – економски, културно и војно. Почео је полако да је подиже, и да своју земљу, Василису Прекрасну, ослобађа чари Баба Јаге, која је на Русе деловала доларом и Холивудом. Али тај бајковити подухват био је каткад херакловски тежак – требало је Чеченију ослободити терора, зауставити крваве џелате у Беслану и позоришту на Добровки, спречити НАТО да злоупотреби Тбилиси против Москве, окончати безумне злочине канцер-капитализма који су, тачку по тачку, претварали Блиски исток у пакао, док крволоци нису ударили на Сирију.
У земљи – окончати самовољу олигарха, вратити достојанствен живот људима уморним од Јељцинових економских убица, показати да је могућа „суверена демократија“, и настојати да се идеолошке стеге не врате у политички и културни живот. Морало је доћи и до помирења онога што је било вредно у белој и црвеној Русији. Тако су кости Ивана Иљина и његове жене, као и команданта белих, Дењикина, враћене у отаџбину. Вратила се и мисао, хришћанска и патриотска, умова прогнаних од стране бољшевика. Путин се, међутим, није могао одрећи Великог отаџбинског рата, који је, као и рат против Наполеона, спречио Запад оличен у Хитлеру да Трећи Рим (привремено пресаздан у Трећу интернационалу) заувек уклони с лица земље и отме сва његова блага.

СОЛЖЕЊИЦИН И ПУТИН

Умео је Путин да одговори англосаксонским кушачима када су му набијали на нос Стаљина – Стаљин је, рече, исто што и ваш Кромвел, сурови извршитељ налога револуције, спреман да убија у име идеала. Кромвел је био пре, а Стаљин касније, али је то иста матрица, опоменуо их је. Зато је узник ГУЛАГ-а Александар Солжењицин, који је одбио било какав наклон према Јељцину, видевши Путина на послу велике обнове и примивши орден из његових руку, западним кушачима такође рекао – јесте, био је Владимирович у КГБ-у, али у спољној обавештајној служби, а не на челу неког логора као мучитељ инакомислећих. Па и Џорџ Буш Старији, који је, уочи напада на Ирак 1991, први рекао да наступа Нови светски поредак, био је шеф ЦИА, подсетио их је Александар Исаијевич, и потврдио да сматра како Путин препорађа Русију.
Видео је старац да Путин умно ослушкује било руске историје – јер, Русија је, по писцу „Архипелага ГУЛАГ“, и у царско, нe само у совјетско, доба трошила огромне живе силе борећи се по туђој вољи и за туђ рачун. Пре сукоба с Наполеоном Романов је слао козаке да, као француски савезници, ратују чак у Индији. А Путин није хтео да троши своје људе, и све ратове је обављао хируршки прецизно, настојећи да са што мање добије што више. У самој земљи, Руси су се опустили: није било идеолошког диктата и изгледало је да ће мир трајати, да са Западом неће бити озбиљнијих сукоба. Владимир Владимирович је улагао напоре да их не буде. Желео је да Русија живи у миру.

ПУТИН И СРБИ

Напаћени српски народ, први на удару НАТО империје, дочекао је Путина не само као свога него као нашег, свечовечанског, који, у име нормалних, незгрбљених и непропузалих, говори ДА битију и ЊЕТ ништавилу. О томе, у песми „Руска туга за оцем“, пева Ђорђо Сладоје још на почетку 21. века, када је борба тек почињала: „Тај рез би можда био и рутина /Али није присто да га опет секу – /О како жалим што није Путина /Дочекао да види у веку / (Док овај дели лево – десно пљуске) / Па да му на трен плану очи кротке / И боре дубље но границе руске / А моћно ко степа јасно ко кап вотке / Разлеже се свуда громко – њет и њет / Тек тада бих знао по мирису кваса / Који са овим веже онај свет – / Да се у покоју домогао спаса…“
Наравно, Путина не треба митологизовати – али је Србима, који певају Богу Правде, он показао да је борба за правду у овом часу још увек могућа.

ШТА СУ МУ ЗАМЕРАЛИ ПАТРИОТИ? Компромисе ради мира у земљи и свету су му многи родољуби озбиљно замерали: веровао је у западни модел уређења друштва и економије, кокетирао је с НАТО-ом, чак је нудио, на почецима свог сналажења на месту на коме се обрео, да и Русија, ради безбедности своје и светске, уђе у НАТО. Губио је, тврде критичари, драгоцено време у узалудним покушајима нагодбе са западном Империјом, а економију је препустио неолибералним „усрећитељима“, који су поткопавали руско чудо на своје, потуљене и подмукле и подле, проклете начине.
Питање обнове културе и образовања није решавано на прави начин. Године 2019. разговарао сам с једним човеком из руске амбасаде у Београду, и замолио га да ми разреши недоумицу: „Добро, разумем да Русија у Србији не може бити присутнија економски, па чак ни медијски. Опкољени смо НАТО-ом. Али зашто Русије у нашој земљи нема више у културном смислу? Није довољно само да долазе козаци, и скакућу на домаћим бинама.“ Човек је био јасан: „Путин држи војску, полицију и службе безбедности. Економију држе они који су је држали и за време Јељцина. А њих српска култура занима као и руска – то јест нимало.“
Време је пролазило, и то је почело да се мења. Руска култура се враћа себи и својим хришћанским темељима, а руско високо образовање ће напустити лудило „болоњског процеса“. Ослобађање мора доћи из оне области из које је почело поробљавање – из области ума.

ПУТИН И РЕЛИГИЈА

Владимир Путин је омогућио да Руска православна црква заузме место које јој припада, и није нимало случајно што је Карл Билт пре осам година рекао да је руско православље опасније од исламског тероризма, пошто се јасно види да Путин чува Сирију јер Асад штити православне хришћане у својој земљи и на Блиском истоку. Зато је НАТО, преко цариградског патријарха – издајника свеправославне саборности, направио страшни раскол у Украјини, доводећи нерукоположеног Думенка на чело кривотворине која себе назива „црквом“, а у ствари је пећина разбојничка.
Да је Путин водио промишљену политику у области вере, зна се и по томе што је био главни посредник у измирењу Московске патријаршије и Руске заграничне цркве (основали су је „бели“ након бекства из Лењинове Совјетије), при чему је обратио пажњу и на руске староверце, раскољене од званичног православља још од 17. века – рекао им је да имају значајно место у друштву, и да су и они руски родољуби, што су дотични са захвалношћу прихватили. Светогорци су га дочекивали као новог цара Ромеја, али је он одбио да на Атосу седне у царску столицу. Био је задовољан чињеницом да зна мистичку вредност удела Пресвете Богородице, па је, кад је старац био судски гоњен због посета Русији, спасавао ватопедског игумана, оца Јефрема, од прогона НАТО слугу у Грчкој.
Велику пажњу Путин је посветио слободи и развоју традиционалних вероисповести, ислама, будизма и јудаизма, па исламски верски вођи данас могу да се обрате својој браћи широм света, и да јасно кажу да у Русији нико не вређа Мухамеда, и да њихова религија има пуно уважавање државе.

ПРЕДВИДЉИВИ БУДИЛАЦ ПЛАНЕТЕ

Западна неонацистичка пропаганда описује Путина као ирационалног лудака спремног да нуклеарном бомбом планету претвори у прах и пепео. Он је, веле, непредвидљив, и с њим нема дијалога. Наравно да није тако: Путин је један од најпредвидљивијих челника данашњег света, као што је увек био изразити противник ратова; пре свега, оног нуклеарног. Западу је, од Минхена 2007, говорио да, ако не пристану на мултиполарност, Русија неће седети скрштених, а нарочито не везаних, руку. Оливеру Стоуну је, у другој деценији 21. века, у документарном филму који је гледао сав свет, нацртао будућност која долази. Заузео је, мирно и сталожено, позицију државника, који, за разлику од хорор кловнова из фрик шоуа који као да је смислио Стивен Кинг (погледајте: Џо Бајден, Борис Џонсон, Лиз Трас, Емануел Макрон, и прочаја, и прочаја), подсећа на великане попут Шарла де Гола.
Зато Станко Церовић, кадар да види мистичку потку збивања у доба хиперсекуларизма, за Путина вели да је Велики Будилац човечанства које спава на вулкану што тек није прорадио: „Одавно он покушава да пробуди, прије него буде касно, лидере земаља који вјерују да управљају свијетом. У његовим говорима и сусретима са овим лидерима стално се понавља иста сцена: он њих позива да се ослободе илузија и да прихвате реалност свијета, а они њега покушавају да ућуткају, или некако дискредитују, за случај да га неко чује. Говори врло једноставно, скоро брутално. Има код њега нека хитња, нешто сувише озбиљно, као да нема времена за губљење. Понекад личи на велике мистике који зову људе да се пробуде ако хоће да буду спасени. Потпуно је јасно у његовим говорима да није у питању само однос Запада према Русији него очување услова живота у којима људи могу да преживе. Пробудите се из илузија! Свијет се мијења! Ако не пратимо те промјене, пропашћемо. Ви вјерујете да сте богови, а остатак човјечанства су ваше слуге! А ријеч је о опстанку свијета.“
Путин им је, дакле, рекао да нису богови, јер Бог је Један, а они су Луциферови патуљци, пљувачи на Сунце, којима ће се пљувачка вратити у лице.

ДОК НЕ БУДЕ КАСНО

Станко Церовић додаје: „Путинова порука је: вратите се међу људе прије него буде касно. Ако не вјерујете у Бога, бар поштујте законе свијета. Тако говори Путин. Све је код њега у функцији те поруке. На свјетској позорници нема таквог лидера не само због његове политичке вјештине него због његовог карактера који изражава драматичност историјског тренутка кроз који људи жмурећи пролазе. Страхоту драме, међутим, до краја изражавају лица успавана у илузијама, њихови осмијеси по којима се види да још увијек сањају да су богови и да ће се пробудити као господари свијета. У њиховом дјетињастом судару са свијетом који одумире је сва драмска напетост коју је незнани аутор довео до тачке на овој планети на којој се не разликују јасно смрт и живот. Понеки пут изгледа као да само длака фали па да се људска прича заврши.“
Иако такав, сав у борби за опстанак човечанства, рекао је да ће Русија одговорити на нуклеарни напад НАТО Запада. Када су га питали зар не зна да би то био крај планете, изјавио је, не трепнувши. „Шта ће нам планета без Русије?“

ПУТИН И ПРЕВРАТНИШТВО

Станко Церовић указује да Путин ратује против утвара: „Путин ратује са фантомима преко двадесет година. Из тога искуства је баш ових дана извукао једну резигнирану реченицу: Империја лажи. Како се ратује против фантома? Гдје је излаз из Империје лажи? То је тај скривени рат. Скривен иза ратова о којима медији причају увијек исте фантазије. Иако се те фантазије понављају безброј пута на дан, иако у њих вјерују милиони, опет су само фантазије, а реалан је само онај скривени рат који као да се одвија испод нивоа свијести. Неподношљиво реалан.“
Рат је почео 1789, када се, у име тобожње слободе, једнакости и братства, кренуло у рушење традиционалних вредности широм Европе. Преврат је, крајем 18. века, Француску коштао милион живота (триста хиљада монархиста побијено је само у Вандеји). Законе преврата ширио је Наполеон, све док није, 1812, кренуо на Москву – отишао је са шестсто, а вратио се са шездесет хиљада војника. Државе Старог континента су, два века, више или мање пружале отпор рушењу традиције у име „прогреса“, али су, на удару окултне агенде, падале једна по једна, да би банкократија, маскирана у демократију, данас ударила и на биолошке темеље људскости, на пол и природну породицу, и најавила трансхуманизам – смрт човеку, живела вештачка интелигенција.

РЕЧ ЈЕ РЕЧЕНА: ЗАПАДНИ САТАНИЗАМ

А онда је устао Владимир Путин и, у име хришћанских и општељудских вредности, 30. септембра 2022, о луциферијанским вођима Запада рекао: „У суштини, они пљују на природно право милијарди људи, већег дела човечанства, на слободу и праведност, на то да сами, самостално одређују своју будућност. Сад су већ сасвим прешли на радикално негирање моралних норми, религије, породице. Хајде да сами за себе одговоримо на веома једноставна питања. Хоћу да се вратим на оно што сам рекао, хоћу да се обратим свим грађанима земље – не само колегама које се налазе у сали – свим грађанима Русије: зар ми желимо да код нас, овде, у нашој земљи, у Русији, уместо маме и тате буду ’родитељ број један’, ’број два’, ’број три’ – јесте ли већ потпуно скренули тамо? Зар ми желимо да у нашим школама, од нижих разреда деци намећу перверзије које воде деградацији и изумирању, да им утувљују у главу да осим жена и мушкараца наводно постоје још неки џендери, и да им нуде да ураде операцију за промену пола? Зар ми сви то желимо за своју земљу и своју децу? За нас је све то неприхватљиво, имамо другу, своју будућност. Поновићу, диктатура западних елита уперена је против свих друштава, укључујући и народе самих западних земаља. То је изазов за све. Такво потпуно негирање човека, срозавање вере и традиционалних вредности, гушење слободе поприма особине ’религије наопако’ – отвореног сатанизма. У Беседи на Гори Исус Христос, разоткривајући лажне пророке, каже: по плодовима њиховим познаћете их. И ти отровни плодови већ су очигледни људима – не само у нашој земљи, у свим земљама, укључујући за многе људе и на самом Западу.“
Јасно и једноставно. Јер античка изрека каже: „Позван или непозван, Бог је присутан.“ Путин зна за Бога и Његово присуство у историји.

РАТ ПОТОЊЕГ ИЗАЗОВА

Када се православни хришћанин крштава, свештеник га пита, док је окренут Западу: „Одричеш ли се сатане, и свих дела његових, и све гордости његове, и свега служења њему?“ Катихумен каже: „Одричем се.“ После још једне потврде одрицања од нечисте силе, свештеник му каже: „Дуни и пљуни на њега.“ Пљунувши на сатану, катихумен исповеда да верује у Христа као Цара и Бога, и сједињује се с Христом. Од тог тренутка почиње борба. И траје до краја живота.

Путин је овај крштењски чин у политичком смислу, као хришћански див међу луциферијанским лилипутанцима постхрићанског Запада, учинио на симболички дан, када Црква слави Свету Софију и њене три кћери, Веру, Наду и Љубав. Тог дана се Новорусија вратила Русији. А сви знају да су се изасланици Светог кнеза Владимира, Сунца Јарког, за православље определили у Храму Свете Софије у Цариграду, и да је кнез Владимир први храм у Кијеву посветио Светој Софији, Премудрости Божјој. И сасвим је јасно: Русија неће и не може бити побеђена осим ако није крај историје, када ће, како каже Апокалипса Јованова, звери – антихристу бити дато да војује са светима и да их победи, али ће одмах после тога коначно тријумфовати Христос, кога је отац Јустин звао Богом словенских очајника.
Путин је, у име свих оних који Сунце правде стављају изнад пакленог мрака, рекао реч, и дунуо и пљунуо на кушача човека и човечанства. Заиста исповеднички. После свих, сверуских и својих, лутања и тражења, вратио се источнику – Логосу, Смислу човека и света. То, у седамдесетој години, није мало ни за кога, а камоли за председника највеће државе на свету. Шта год да се деси, Христос је исповеђен, а Он ће, како је један руски калуђер рекао бољшевицима, победити после свих победника..