ЧИЈИ ЈЕ ОВО РАТ: Поводом празника Светих царских мученика 2022. године

СТРАДАЊЕ ЦАРСКИХ МУЧЕНИКА: ПОЧЕТАК КРАЈА

У ноћи између 16. и 17. јула 1918, комунисти су, по Лењиновом наређењу, у Јекатаринбургу на Уралу, убили Свете царске мученике Романове: Цара Николаја, његову супругу и децу, као и њихове одане следбенике. Тако је почела крвава апокалиса 20. века.

По чувеном руском проповеднику, свештенику Александру Шаргунову, цареубиство је било истински почетак апокалипсе:“Двадесети век се завршио и можда је „близу крај свему“.У судбини последњег руског Цара ми можемо видети догађаје апокалиптичког значења, не само као последицу нарочитог места које Русија заузима у свету, него и услед откривања последњих дубина процеса који се одвијају у свету током последњих векова. Једна од суштинских црта последњег времена, састоји се у томе да је људско друштво пре свега усредсређено на будућност. До последњих векова оно је гледало радије на прошлост, тражећи у њој примере које би му помогли да опстане усред зла земног постојања. Тада људи нису размишљали како да измене свет, већ најпре о томе како да преживе у постојећем свету.

Идеја устремљености на бољу будућност одговара грађанском цивилизованом друштву и савршено је различита од историје спасења. Она почиње да се појављује после XVI века и налази све јачи израз у XVIII веку, продирући врло споро у друштвену свест и изазивајући врло велике промене. То што се десило Цару у Русији било је последња граница./…/Владајући савремени поглед на политику и економију, по коме је добро оно што доноси корист и што доприноси процвату и моћи државе, без обзира на повреду моралних принципа, неизбежно ставља људско друштво пред избор између једног немилосрдног политичког монструма и другог још немилосрднијег супротстављеног првом. Када се губи димензија вечности, нема ни могућности да се избегне тоталитаризам. А и демократија – та велика лаж нашег времена, како се изразио Победоносцев – неизбежно се завршава њиме.

Сада се често говори о „убрзању историје“. Међутим, убрзавање техничког прогреса означава не само успоравање моралног развитка, већ његово убрзано рушење. Свеопшти мир који обећава хилијазам, може се пројавити и већ се пројављује као тотални рат или како би рекао филозоф „рат свих против свих“. Јер мир који је заснован на одбацивању моралних принципа неминовно води тоталној анархији и тиранији.“
И то је истина.

То се управо види у САД, „најпрогресивној земљи на свету“.

РАСАП ЈЕДНЕ НАЦИЈЕ

У „Америчком конзервативцу“ од 9. јула 2022, Патрик Бјукенен пише о „симптомима расапа нације“ (мој превод):“У књизи Стивена Винсента Бенета, „Ђаво и Данијел Вебстер“ ( државник, адвокат, пример америчког патриоте, нап. В.Д. ), прича се како, кад приђеш Вебстеровом гробу и позовеш га по имену, глас покојника забубњи:“Комшија, како стоји савез наших држава?“ Боље ти је да му кажеш да Савез стоји онакав какав је и био, на стени саграђен и чврст у својој усправности, један и недељив, или ће он почети да урла из гроба“.

Рећи данас Вебстеровој души да нам Савез стоји чврсто и усправно, јединствено и недељиво, значило би не рећи истину. Јер поделе међу нама личе на оне којима је Вебстер присуствовао пред избијање Грађанског рата Севера и Југа.

Галупова истраживања показују најнижи – до сада забележени – проценат наших грађана који су „крајње поносни“ што су Американци – свега 38 посто. Још 27 посто њих каже да су „врло поносни“ на то. Али број оних који кажу да су „умерено поносни“, „помало поносни“ или да уопште нису поносни износи трећину нације. Некада је крајње поносних и веома поносних било 80 посто. Сад је таквих 65 посто.

Да би се нека земља волела, треба да се даје волети, говорио је Едмунд Берк. Изгледа да један од тројице Американаца, то јест стотинак милиона нас, не види да је наша земља нешто што се да истински волети. Док патриотизам и понос због америчког грађанства опадају, истраживања показују низ проблема с којима се суочавамо.

Центар Асошијетид Преса за истраживање јавног мнења објавио је резултате анкете по којима 85 посто Американаца сматрају да је земља погрешно вођена – тако верује 92 посто републиканаца и 78 посто демократа. Институт за истраживање јавног мнења Универзитета Монмаут је 5. јула објавио да је подршка преседнику Бајдену спала на 36 посто, док је 59 посто испитаника разочарано његовим председниковањем. У Конгрес који воде демократе верује само 15 посто Американаца, док је 85 посто разочарано.

Галупово истраживање од 5. јула показује да је у последњих годину дана опало поверење у свих шеснаест најважнијих установа САД. Институције у које Американци најмање верују су председник, новине, правосудни систем, крупни бизнис, телевизијске вести и, на крају свих крајева, Конгрес. Само седам посто Американаца имају велико или средње поверење у Капитол Хил.

Оно у шта Американци имају нешто веће поверење – мада и оно варира – су мали бизнис, војска, полиција, здравство и верске институције. Највеће поверење у мали бизнис указује на то да Бајденов напад на тобожњу похлепу власника малих бензинских пумпи није политички мудар.

Оне америчке институције које су, по природи, најконзервативније – мали бизнис, војска, полиција – имају највеће поверење. Медијске куће – новине и ТВ станице – које су најлибералније, имају најнижи ниво поверења и намање им се верује.“

Без обзира на пропаганду.
УЗРОЦИ РАЗОЧАРЕЊА

Бјукенен наставља:“Зашто су Американци тако разочарани у своју земљу, незадовољни правцем у коме земља иде и председником који их води?
Наравно, пандемија, која је за тридесет месеци однела милион живота, а ових дана, после свега, заразила десет пута више људи него прошле године, при чему је проценат смртности, угрубо посматрано, исти као и лане, јесте главни разлог.

Криза на граници са Мексиком, где месечно четврт милиона незваних илегалних миграната упада у нашу земљу, при чему „муле“ нарко – картела уносе фентанил и друге наркотике који годишње убијају на хиљаде младих Американаца свакако је други разло

Ту је и најгора инфлација за последњих четрдесет година и рекордни пораст цена хране и горива на штету америчких породица.

Такође, током прве половине године имамо десетак масовних пуцњава седмично, где наоружани злочинци рањавају или убијају по четири и више особа. У медијима данима доминирају недела попут оних у Бафалу у Њујорку, Јувалду у Тексасу, Хајленд Парку у Илиноису. Сваког викенда стижу нови извештаји о рањенима и убијенима на чикашким улицама који нас подсећају на почетак рата у Вијетнаму.

Ту је и отровна нарав америчке политике. У кампањи 2016, Хилари Клинтон је описала половину Трампових гласача као „гомилу јадника“. Хилари је рекла да су они „расисти, сексисти, хомофоби, ксенофоби, исламофоби…непоправљиви лицемери“.

После одлуке Врховног суда да се обори пресуда Роу против Вејда и да се савезним државама врати право одлучивања о абортусу, левица назива „фашистима“ све који се боре за право на живот од зачећа.

То изазива чуђење. Ако републиканци заузму два – три туцета места у Конгресу на предстојећим јесењим изборима, да ли ће то бити тријумф америчког фашизма? И како ће левица образложити да се треба ујединити и стајати на „заједничким темељима“ са онима које је Клинтонка описала као „гомилу јадника“?“

Сорош, у свом стилу, каже да је за Америку већа опасност од конзервативног Врховног суда и републиканаца него од Русије и Кине.

Напетост у Империји НАТО – Холивуд расте.

Убрзање историје води расапу човештва.

СУДБИНА ОБИЧНОГ ЧОВЕКА

Стигао ми је мејл од друга из Америке:“Могу да кренем од недавне две пошиљке часописа које сам ти послао. Раније је слање такве веће коверте било $17, а сада је $40. Дакле требао сам да платим $80 за ова два већа писма које сам ти послао. Раније је за такве две пошиљке цена била $34. Недавно ми рече друг из Калифорније како је отишао у ресторан на ручак са другом. Попили су и пиће. Рачун је дошао више од $100, двоструко више него раније. Ми смо овај викенд отишли у Далас, Тексас из Оклахоме, после дуге, двогодишње социјалне изолације. Одсели смо у хотелу у којем смо раније остајали. Тада је соба за једну ноћ коштала $98, а сада је $156. Када сам раније пунио бензином резервоар на колима до врха, цена је била $30. Сада је $66. Људи сам мањим примањима то јако осећају.“

Као и свуда.

Јер, циљ глобализатора је светски хаос, после кога ће, они што опстану, бити робље под влашћу Новог поретка. За њих је Хитлер само дечачић у алпским панталоницама.

Велики руски мислилац, Алекандар Панарин, јасно је рекао на каквом смо удару:“Данас се више не устежу да говоре о природној селекцији, о социјал-дарвинизму. А ја бих чак овако рекао: па тако нешто ни комунизам није себи дозвољавао! Комунизам је био богоборачко учење, али је комунизам, ако хоћете, представљао неко сећање, неки одблесак великог хришћанског Завета: “блажени нишчи духом”. Комунизам је подржавао слабе; он их је политички експлоатисао, он није увек био искрен у тој подршци, али сама идеја подршке слабима – то је одсјај друге, много веће идеје – хришћанске идеје: “Блажени нишчи духом, јер ће наследити Земљу”. А ето данас нам либерали говоре: “Ма какви, нишчи духом нису блажени, и ако се не прилагоде тржишту – срећан им пут! Сиромашни немају алибија”. То је изазов! Рекао бих, то је изазов на само хришћанству, то је изазов целом новоевропском хуманизму. И зато се поставља питање: како одговорити на тај изазов? И ево једне од наших идеја – да се можда данас, баш у православљу садржи онај потенцијал достојног одговора на тај изазов – изазов звери, изазов аморализма, који је бачен у лице читавом човечанству.»

На такве изазове се мора одговорити.

РАТ ЗА БУДУЋНОСТ

Рат Запада против Русије на Украјини рат је за будућност човечанства. А будућност човечанства је или власт Звери, антихриста, или изградња слободног човечанства које ћсе старати о слабима и немоћнима, о нама, обичнима. Панарин, који је умро 2003, то је видео:» Не можемо се више скривати од дилеме: или треба да се свикнемо на перспективу у људској историји још невиђеног масовног геноцида читавих континената, или да нађемо путеве и начине нове рехабилитације народне већине из- бачене из модерне. Судећи по свему бивша војно-политичка биполарност света биће замењена новом, у којој ће Америци и Русији опет бити дате улоге супротних полова. Они, који већ сматрају нормалним, да природну економску селекцију треба пустити да доврши свој посао, и да многострадална народна већина нема алибија, збијају своје редове око САД – тог пристаништа новога „економског човека”. Они, које велика религиозна традиција саосећајности са „нишчим духом” обавезује да не верују у природну селекцију и у тријумф силних над слабима, окупљају се у Русији, и око ње ће се окупљати и убудуће.“

То што је видео Панарин – данас се збива.

УСТАНАК ПРЕЗРЕНИХ И ОДБАЧЕНИХ

Устајте, презрени на свету! Али, не у име лажног бога Прогреса и лажног пророка Маркса, него у име Христа и хришћанских идеала правде и љубави. Још 2014, Александар Дугин је рекао:“Украјина – то је мој рат. Зато што се ту не ради просто о противречностима између Украјинаца и Руса, већ је то у суштини непосредан сукоб са САД-ом и Западом који стоји иза леђа владајуће кијевске хунте. То је директна агресија на Русију. То више није игра нити су то рововске битке. То је удар. На њега треба узвраћати. Ако ми издржимо, свет ће бити другачији, кудикамо бољи и праведнији. И што је најважније – у њему ће бити нас. Ако не, није искључено да ће се тако и завршити светска историја. Православље учи да све, осим Бога, има крај. Можда и стојимо на прагу таквог краја. За нас је, као и увек, или победа или смрт. Запад је антихрист. А са њиме не може бити компромиса.“

Ипак, не треба заборавити: Запад има и своје хришћане, и своје конзервативце. Бјукенен, један од њих, сведочи о трагедији отпадања Америке од својих традиционалних вредности. Борба Русије није само за Русију, него и за остатке хришћанског човечанства. Понављам, по ко зна који пут: Руси нису анђели, него људи као и сви; међу њима, и обичнима и политичарима и бизнисменима, има олоша, правог олоша. Али, питање није у томе. Ствар је мистичка: Русија носи идеју Христових нишчих, сиротиње и одбачених, које треба штитити од луциферијанских тлачитеља и уништитеља. И Русија је, хтела то или не, морала на себе да узме улогу коју јој је Бог наменио.

Зато смо ми, овде и сада, за рускога Христа, слајванскога Христа ( Тин Ујевић ), Бога словенских очајника ( Отац Јустин ). Та се борба води. Од њеног исхода зависи све.