ЧЕТИРИ ПОУКЕ О ПОШТОВАЊУ РОДИТЕЉА: Заборавили смо, а неопходно је

Приредио: Владимир Димитријевић

Свештеник Артемије Владимиров: Мама

Управо та реч – мама – прва излази из бебиних уста. И то је сасвим природно јер мајка и дете чине јединствен организам. Из мајчиних груди, не из њених руку, хранимо се првих месеци нашег живота и у потпуности зависимо ње. Ма колико одрасли, јаки, паметни и лепи постали и ма колико далеко нас живот одвео од родитељског огњишта, мама ће за нас увек остати мама, а ми – њена деца са слабостима и манама које нико не зна боље од ње. И нико, наравно, неће умети тако да саосећа с нама и да нас уједно с благошћу грди као што то ради мајка. Када нас укори због нечега, она не жели да нас увреди, већ да нас поправи. Ето зашто се чак и мајчиних шамара сећамо са захвалношћу, јер и онда кад се љути на нас – то је увек с љубављу. Чиме можемо да отплатимо, да узвратимо мами за упаљену свећу њене љубави која пламти током свих година њеног живота? Та љубав је нас бранила и чувала кад смо били незаштићени и беспомоћни; та љубав је нас подизала кад смо падали саблажњени злим мислима; та љубав је нама уливала наду и учвршћивала нас кад нас је живот донео у шкрипац и кад нам се чинило да нема излаза из замршених околности. Чиме да узвратимо мајци за бесане ноћи проведене поред нашег креветића када се борила са свакојаким болестима и мукама које тако често прате дечји узраст? Ко од нас може достојно да оцени мукотрпан, а уједно и неприметан мајчин посао у кући, у домаћинству, рад који се наставља из године у годину? И све то ради наше користи и среће – само да деца буду сита, чиста и уредна, само да њихово детињство буде најсрећније доба живота. А многе мајке су биле приморане да раде током скоро целе недеље – устајале су много раније од нас и касније одлазиле на спавање а при том су све стизале: и да поставе доручак, и да оперу, и да нам спреме чисту одећу како нико не би сина или ћерку назвао аљкавко или прљавко. Како, понављам, можемо узвратити том бескрајно драгом и блиском бићу које нам је могао даровати само Бог и које ми зовемо мама?

Протојереј Артемије Владимиров: Поштуј оца свога и мајку своју

На првом месту је – молитва за родитеље. Како да себе проверимо да ли волимо човека или га не волимо? Да ли се пробијамо стазом обмане и саблазни или свечано корачамо путем несебичне љубави? Ако волиш – онда се сећаш. За онога који истински и искрено воли, својствено је да увек размишља о човеку и чува га у свом срцу. А ако мисли и размишљања о ближњем испуне твоје срце, ти не можеш а да се не молиш за њега. Ето зашто је искрена и усрдна молитва темељ подвига поштовања родитеља. Молећи се за њих, ми Свемогућег Бога преклињемо да им опрости грехе, да им у здрављу умножи године, вапимо да Бог помогне оцу и мајци у њиховим недаћама и болестима и да им буде потпора у сваком добром делу. Молитва деце за родитеље побеђује и чак потпуно разрешава тобожњи „проблем очева и деце“…А и какви проблеми могу бити тамр где има места само за узајамну наклоност, нежност, радост комуникације чија се пуноћа може упоредити само са супружанском љубави?

Мала реч је кадра да чини велика дела. Зла реч може да нанесе непоправљиву штету, да рани, и чак да убије, али права добра реч може и мора да лечи, умирује, теши и греје душу. Реч љубави са собом носи светлост и живот… Стога, наши млади пријатељи, не будите шкрти на речима добродошлице и праштања, на речима које изазивају најискренија осећања према оцу или мајци!

Нећемо да кријемо, неки савремени млади људи сасвим су изгубили способност да изражавају осећања на људски начин. Штедећи на речима они штеде и на осећањима и не троше енергију љубави; лишавају се самог дара љубави и постају људи… у футроли егоизма и бездушности.

Грехован оклоп гордости можемо растопити и своје отврдло срце можемо омекшати, ако, као што се сећамо, поново уведемо у сопствену свест давно заборављене речи из језика љубави према Богу и људима. Тада ће уместо нашег испрекиданог мумлања, грубог језика узвика, доћи реч која милује и препорађа душу.

Прича о старом оцу

Када су га стигле године и здравље попустило, старац је одлучио да се пресели код сина, снаје и свог драгог четворогодишњег унука. Вид му је ослабио, руке су се тресле а ход постао несигуран.

Синовљева породица је увек заједно ручала, али дрхтаве дедине руке и слаб вид ометали су тај догађај. Грашак из кашике често је завршавао на поду, а млеко из чаше брзо је правило флеке на столњаку.

Цела ситуација је нервирала снају али и сина.

– Под хитно морамо нешто предузети – рече син – Доста ми је више просуте хране, флекавих столњака и његовог мљацкања.
Заједно су одлучили да у углу собе поставе сточић за којим ће старац да обедује сам.

Десило му се да је два пута испустио тањир који се разбио и после тога храну су му сипали у дрвену чинију. Због свега тога, старац је био тужан, а очи су му биле пуне суза. Син и снаја су му се обраћали само кад би опет нешто испустио или просуо.

Четворогодишњи унук је све то посматрао и ћутао. Једне вечери отац га је затекао како се на поду игра са дрвеним коцкицама.

– Шта то радиш, сине?

– Правим дрвене чиније за тебе и маму, из којих ћете ви јести кад ја порастем – поверљиво одговори малиша.

Ове речи запрепастише родитеље. Немо су се гледали, а сузе су им навирале на очи. И без и једне изговорене речи они су знали шта им је чинити.

Те вечери син је пришао старцу, нежно га ухватио испод руке и довео до стола за којим су сви заједно вечерали. Све остале дане он је јео са својом породицом. Из неког разлога ни син ни снаја нису више бринули што је пала виљушка или што се просуло млеко.

Ко ће кога љубити у руку

По нашем старом народном обичају љубила се је рука мајци, оцу, свештенику, учитељу па и скоро свим старијим људима.

Такав је обичај владао и у време када је будући скопски митрополит, чувени Јосиф Цвијовић, родом Ужичанин, постао свештеник.

Када се је, по рукоположењу, срео са својим оцем, овај га, пред другима, упита гласно:

– А ко ће кога сада љубити у руку?

Јосиф као да је био припреман на то одмах му одговори:

– Ја ћу теби као оцу увек љубити руку за живота, а ти ћеш мени као свештенику!

Тако је и било.