А Тони Блер, британски премијер који је саучествовао у обарању талибана и окупацији Авганистана пре две деценије, за овакав исход окривљује, како је дословце рекао, „имбецилну“ одлуку председника САД Џозефа Бајдена о повлачењу. Тиме је, додао је Блер овој својој опсервацији, настављен тренд „видљивог атрофирања“ америчког утицаја у свету.

Амерички пријатељи у европским владама, како пак преноси портал „Политико“, нарочито брину да је Бајден „нехотице убрзао оно што је започео његов претходник Доналд Трамп: деградацију западне Алијансе и свега што би она требало да представља у свету… Широм Европе, званичници су одреаговали мешавином неверице и осећаја да су издани. Чак и они који су се радовали Бајденовој изборној победи и веровали да ће он умањити тензије у трансатлантским односима, кажу да повлачење из Авганистана није ништа мање од грешке историјских размера“.

„Ово говорим тешка срца и згрожен оним што се догађа“, цитиран је Норберт Ретген, председавајући спољнополитичког одбора немачког Бундестага. „Збрзано повлачење (из Авганистана) представља озбиљну грешку тренутне администрације САД, која ће имати далекосежне последице. Начињена је фундаментална штета политичком и моралном кредибилитету Запада.“

А како открива лондонски „Телеграф“, слично (не)расположење влада и у британској влади, чији су министри „били разјарени прошлонедељним јавним наступом“ америчког председника кога су „оптужили за неискреност“, „а један од извора из Вајтхола“, како је наведено, „рекао је да се г. Бајден чини ’помало одвојеним од реалности‘“.

Но најуверљивије признање пораза, можда као знак прихватања нове реалности, стиже од британског шефа дипломатије Доминика Раба. „Мораћемо“, рекао је, „да се обратимо земљама које имају потенцијал за умирујући утицај на талибане, као што су Русија и Кина, ма колико да нам је неугодно због тога“.

„Русија, Кина и Иран искористиће ову ситуацију“, на сличан начин прогнозира и Тони Блер и опомиње: „Гаранције лидера Запада сви ће убудуће, разумљиво, сматрати за нестабилну валуту.“

Што ће рећи да, када се после 20 година рата и разарања подвуче црта, што се Запада тиче, разлоге за задовољство има само тамошњи војно-индустријски комплекс. Вредност пет водећих америчких произвођача наоружања — „Боинга“, „Рајтеона“, „Локид Мартина“, „Нортроп Грамана“ и „Џенерал дајнамикса“ — порасла је у том периоду десетоструко, за хиљаду одсто. И уз то је бомбардовањем Авганистанаца, како је открила једна „Викиликсова“ депеша, „повећана маркетабилност“ шведских авиона „Грипен“ — зато су власти ове земље и лобирале за њихову употребу у овом рату.

Колику ће цену Америка платити због овако понижавајућег краја свог најдужег рата? Како су талибани успели да превладају? И шта ће то донети Русији и Кини?

Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ разговарали професор међународних односа др Срђан Перишић и генерал-мајор у пензији др Божидар Форца.

Коментаришући откриће агенције „Ројтерс“ да америчке обавештајне процене говоре да су талибани запленили огромне количине софистициране војне опреме — преко 2.000 оклопних возила, више од 40 хеликоптера, велики број војних дронова… — генерал Форца објашњава зашто је одлазак америчких војних снага из Авганистана више личио на бег него на уређено повлачење: „За силу као што је Америка и НАТО као њену продужену руку, овакав начин изласка из Авганистана је, у најмању руку, крајње неозбиљан… Обавештајне информације су још 2018. говориле да талибани контролишу 70 одсто територије земље, са талибанима је у Дохи и склопљен споразум о повлачењу америчке војске — а Бајден је од (доскорашњег председника Авганистана) Ашрафа Ганија тражио да му гарантује безбедно повлачење.“

„САД су у Авганистану исцрпеле све своје могућности, способности, планове за победу над талибанима… Потрошили су све могуће опције и ниједна није довела до победе – и зато Бајден није имао другог избора него да настави с повлачењем које је започео Доналд Трамп, јер једноставно више није било начина да САД наставе да на власти одржавају марионетски, колаборационистички режим који су успоставили у Кабулу… Притом, мора се имати у виду и чињеница да талибани очигледно имају подршку народа — да није тако, они никада не би ни дошли на власт, а освојили су је практично без испаљеног метка“, напомиње Срђан Перишић и указује на разлику између повлачења совјетске војске, „која је из Авганистана изашла на уређен начин и за собом оставила владу која је опстала још скоро четири године, а можда би и дуже да се СССР није распао, и тоталног краха који је пропратио америчко повлачење“.

О томе пише и „Вол стрит џурнал“: „После деценије проведене у Авганистану, 1989, Совјети су се, услед колапса њихове империје, повукли у савршеном реду… Совјети су били веома непопуларни, али нису били истерани, упркос томе што су имали мање војника него ми и што су имали ефикасније непријатеље које су САД наоружале и опремиле напредном технологијом какву талибани нису имали.“

Анализирајући последице оваквог краја америчке окупације Авганистана, магазин „Њујоркер“ поставља питање да ли „велико повлачење из Авганистана означава крај америчке ере“ и констатује: „То је крај без части који слаби америчку позицију у свету, можда бесповратно… Пад Кабула означава завршетак ере глобалне моћи САД… Вашингтону ће бити тешко да мобилише своје савезнике да поново делују у сагласју…“

На истом трагу и портал „Политико“ најављује да би и НАТО могао да буде колатерална штета оваквог развоја догађаја: „У време у коме неки европски лидери, укључујући француског председника Емануела Макрона, траже да ЕУ води безбедносну политику мање зависну од Америке, Авганистан ће сигурно бити искоришћен као доказ да је ’стратешка аутономија’ неопходна‘.“

„Дилема између НАТО-а и Европске уније траје још од њеног формирања; одувек су Французи и Немци били склонији европским одбрамбеним концептима“, подсећа генерал Форца, и предвиђа: „Досадашњи стидљиви покушаји да се оствари известан степен независности у односу на НАТО, то јест, САД, поготово после изласка Велике Британије из ЕУ, сада ће сигурно добити замајац.“

А истовремено ће доћи и до прекомпозиције безбедносне и политичке архитектуре централног дела Азије.

„Смештен у Централној Азији, Авганистан је Американцима представљао идеално место с кога су могли истовремено да врше притисак и на Русију, и на Иран, и на Кину. Уклињавањем у Авганистан САД су покушале да успоставе свој поредак у Централној Азији на штету ове три земље и у томе су сад пропале“, указује проф. Перишић и закључује: „Сједињене Државе више немају одговоре на горућа питања у свету и немају ресурсе да своју геополитику широм света претворе у победу. Догађаји у Авганистану представљају најубедљивији доказ да је дефинитивно дошло до промене глобалног поретка; слике из Кабула представљају одраз онога што се догађа у читавом свету.“