Чедомир Антић: „Златно доба“

Чувајте се демагога. Они су највећа опасност за демократију. У модерно време, чак и они који се потпуно противе демократији користе њене методе и процедуре као нешто природно и неизбежно. Једну од највећих мана демократије, њену црну тачку, представља њена медиокритетизација. Политика је постала изванредно сложена, њу разуме мало грађана, нестали су угледни научници, интелектуалци, уметници у политици – она је препуштена бирократама, маркетиншким стручњацима и шоуменима. Маркетинг је усмерен ка просечном или исподпросечном бирачу, ако је могуће оном без политичког занимања и става. Носиоци кампање су по могућству допадљиви, шармантни, харизматични али безбојни људи, ако је могуће глумци, лекари, певачи, инфлуенсери на мрежама и други, сви они посвећени су алхемији привлачења и објашњавања. „Камен мудрости“ у овом послу представља „продаја“ катастрофе као компаративне предности и предизборног адута. Није зато битно шта је истина, већ како је шта представљено и спаковано. Ова појава је, разуме се, присутна на читавом Западу и допринели су јој многобројни процеси, међу којима, парадоксално, и привредни и технолошки напредак.

Погледајмо како то фукционише у нашим земљама. Данашњи БДП Црне Горе се практично не разликује од њеног БДП-а из 2019. године (последње године самосталне владе Ђукановићевог режима). Некада 5,5 милијарди, данас износи 5,8 милијарди евра. Повећао се за 5%, а евро је за то време изгубио 13% вредности. Разуме се све са дефицитом.

„Скок“ животног стандарда из 2020-их и није тако чудан. У Србији је тако БДП све до 2021. био нижи него 2008. године. Током једне године порастао је за преко 16% (за 10 милијарди долара)! Зараде међутим расту без обзира на БДП и можда могу да прате ритам позајмљивања у иностранству. Но, позајмљивање, према економском моделу који смо прихватили, повећава и БДП, па се налазимо у зачараном кругу где испада да грађани живе у држави која непрекидно напредује. У годинама епидемије короне и рата у Украјини, када је евро, како смо споменули, изгубио 13% вредности, а све цене порасле у посеку за 30%, неко се хвали гигантиским успесима у економији и обећава огромне плате и пензије. За то време, спољни дуг Црне Горе је удвостручен у односу на 2014., а и дуг Србије се дуплирао током протекле децеије.

То су исто чињенице.

Недавно је у Србији објављено да ћемо до краја 2023. доживети „највеће повећање пензија у историји“! Неко се досетио да то није ни могуће ни битно, будући да смо највеће номинално повећање пензија имали 1993. у јеку хиперинфлације. Земља која има буџетски дефицит, чији је пензиони фонд одавно пропао па пензије финансирамо из буџета, привреда која није пронашла ни нафту, ни злато, нити произвела јефтине летеће аутомобиле или батерије за мотор које у пуној потрошњи трају у просеку месец дана… Сада је пред историјским повећањем пензија и плата. Ако упоредимо потрошачку корупу од пре десет година са садашњом видимо да је то велелепно повећање у пракси више него скромно – свега 8 евра месечно ! Ипак, притом треба бити поштен па рећи да ако изуземом велике пензије, медијална пензија не само да стварно није повећана, већ је и нешто мања него што је била пре једанаест година !

Слично је и са питањем демографије. Извесно је да ће већина европских народа, а пре свега балканске нације, уколико се нешто радикално не промени у њиховом начину живота и културном обрасцу, нестати током наредна два столећа. Тада ће наступити крај – болно опадање и пропадање трају већ деценијама и биће све већи. Српски народ предњачи у том великом демографском паду. Током протеклих тридесет година број Срба на Балкану пао је са око 10 милиона на 7,2 милиона. Срба у балканским државама, суседним Србији, било је 1991. око 2,4 милиона, данас их има око 1,57 милиона. Међутим, сви медији су јавили како је деловањем српске владе та појава коначно спречена: 2022. је рођено 188 беба више него 2021. године. Власт је још објавила да је та појава присутна само у Србији. Сви су се радовали. Али, да прецизирамо – 2022. рођено је 62.250 деце, а годину дана раније њих 62.062. У истом раздобљу умрло је 110.839 особа. Дакле у Србији је после 2022. бар 48.589 грађана мање него претходне године. Процењује се да се из Србије годишње исели бар 15.000 више особа него што се у њу усели. Дакле, они су славили 0,3% повећања броја рођених, а годишње су губили више од 126.000 становника, односно преко 63.000 више од броја рођених ! Све би то још било и добро, да прираштај не пореде са 2021. годином, која је једна од најгорих због утицаја короне на наталитет – њен се врхунац догодио се управо 2020. и током првих месеци 2021. године. Уосталом 2002. – после две године реформи – родило се 5.900 деце више него 1999. године. Додајмо томе да је претходне године у демографску обнову уложено највише новца у историји Србије – око 741,7 милиона евра (87 милијарди динара). Председник је августа 2022. пожурио да објави наталитетски успех, али тада је спомињао 521 новорођенће више него током првих шест месеци претходне године, а онда је у фебруару 2023. објавио да је тада рођено чак 554 беба више него у јануару 2022. године. На крају, добили смо минус 63.000 особа (само поређења ради, Србија и Црна Гора су у два балканска рата имале 36.000 погинулих и рањених војника, две године оваквог минуса преваилазе све губитке у ратовима за југословенско наслеђе 1991-2001, а десет година – биланс убијања српског народа у НДХ од 1941 до 1945 године).

Сигуран сам да међу Србима нема способнијих политичара од оних који су на власти у Србији, Црној Гори и Српској. Ипак, можда треба размишљати о праунуцима оних који су данас срећни када их „лепо лажу“. Ваљда треба размишљати о државништву и томе да оног ко чини добро већина не мора увек волети. Треба размишљати и о циљевима који виши од личног, шири од страначког и даљи од следећих избора.